Okružen arapskim susedima, Izrael je univerzalno nevoljen, a sada i duboko omražen otkako sprovodi svoju specijalnu vojnu operaciju u Gazi koja se svodi na starozavetnu kolektivnu kaznu nad jednim narodom koji je već kažnjen 1948. bez ikakve sopstvene krivice
Svaka kriza koja predugo ostaje nerešena preti da se izlije, pogotovo kad je u njoj proliveno toliko krvi koliko u prva tri meseca izraelske specijalne vojne operacije protiv Palestinaca. Nakon skoro 25.000 prijavljenih žrtava i ko zna još koliko neprijavljenih hiljada žrtava u Gazi, drugog dana nove godine Izrael je konačno pogodio jednu metu koja je gotovo izvesno odgovorna za Hamasov napad 7. oktobra na naseobine uz Pojas Gaze. U Dahiji, južnom delu Bejruta, Izrael je ubio Saleha el Arurija, potpredsednika Hamasovog političkog biroa, koji je bio glavni predstavnik Hamasa u Libanu, kod savezničke organizacije Hezbolah. U hirurški preciznom napadu iz vazduha, uz el Arurija su poginula još šestorica pripadnika Hamasa, sve borci. Nijedna civilna žrtva nije prijavljena.
Paralizovane UN
Kada su pripadnici palestinske militantne organizacije „Crni septembar“ 1972. izveli teroristički napad na izraelski olimpijski tim usred olimpijskih igara u Minhenu, ubijeno je 11 izraelskih državljana. Za taj čin, Mosad se svetio narednih 20 godina pojedincima u palestinskim organizacijama povezanim sa napadom u Minhenu. Na samom početku, već dva dana nakon napada, izraelske snage su bombardovale vojne baze u Siriji i upale u južni Liban. Za povrede suvereniteta tih zemalja se raspravljalo u Savetu bezbednosti, ali su Sjedinjene američke države stavile veto na predlog rezolucije koja bi osuđivala napad Izraela, dok su Sovjetski savez i Narodna republika Kina stavile veto na predlog rezolucije koja bi osudila terorističke napade. I tada, kao i danas, Ujedinjene nacije su bile paralizovane u igri moći velikih sila.
Na primeru te dvadesetogodišnje akcije odmazde, a i u eliminisanju el Arurija 2. januara ove godine, vidi se da je Izrael u stanju da svoju odmazdu sprovodi nad onima koji su uključeni u napade na njegove građane uz nisku ili nikakvu kolateralnu štetu, tj. smrt nedužnih civila. Da li te odmazde daju rezultate na dugi rok, tj. da li povećavaju bezbednost Izraela, odgovor je očigledno „ne“, ali tek mu bezbednost ne povećava smrt Palestinaca u Gazi i na Zapadnoj obali. Okružen arapskim susedima, Izrael je univerzalno nevoljen, a sada i duboko omražen otkako sprovodi svoju specijalnu vojnu operaciju u Gazi koja se svodi na starozavetnu kolektivnu kaznu nad jednim narodom koji je već kažnjen 1948. bez ikakve sopstvene krivice.
Prst u oko Hezbolahu
Da su ciljane eliminacije Hamasovih zvaničnika od početka bile izraelski odgovor na napad 7.oktobra, pa makar se i događala uz povredu suvereniteta trećih država, svet bi gunđajući i osuđujući prešao preko svih eksplozija. Ovako, nakon tri meseca pokolja u Gazi, ubistvo el Arurija je odmah viđeno kao šamar i nepotreban izazov Hezbolahu, pod čijom je zaštitom zvaničnik Hamasa živeo. Hezbolah je prilično suzdržano reagovao na ono što se dešava u Gazi. U povremenoj razmeni vatre sa izraelskim snagama su čas na meti bili severni Izrael, odnosno od Izraela okupirana Golanska visoravan, čas južni Liban gde je uporište Hezbolaha. Zajednice sa obe strane linije razdvajanja su evakuisane a oni koji su ostali žive suspendovanim životom gde se ne ide u škole, gde radnje ne rade, gde su svi spremni na eksplozije i bekstvo svakog trenutka. U takvoj napetoj situaciji je Izrael rešio da još jednom pokaže nemoć Hezbolaha i njihovog lidera, šejha Hasana Nasrale.
Nasrala je spremio obraćanje, tek četvrto od početka izraelske specijalne vojne operacije u Gazi, dan nakon ubistva el Arurija. Samo ubistvo nije bilo povod. Obraćanje je bilo zakazano za 3. januar nekoliko nedelja ranije, povodom komemoracije generalu Iranske revolucionarne garde, Kasemu Solejmaniju, koji je ubijen 3.januara 2020. u Iraku, po naređenju tadašnjeg američkog predsednika Donalda Trampa. Centralna manifestacija komemoracije je trebalo da se odigra u Solejmanijevom rodnom gradu, Kermanu, gde je nekoliko sati pre Nasralinog govora došlo do ogromne eksplozije tačno u generalovom memorijalnom kompleksu. Poginula je 91 osoba, povređeno je 284. Odgovornost je dan nakon terorističkog napada preuzela „Islamska država“, odnosno njena franšiza ISIS-K.
Ovo „K“ stoji za Khorasan, što je drevna iranska, a po arapskom osvajanju Persije i kalifatska provincija na teritoriji današnjeg Avganistana, zapadnog Irana, i centralnoazijskih država Uzbekistana, Tadžikistana, Turkmenistana. Nakon uništenja ISIS-a kao države 2017, ISIS ne bi trebalo posmatrati kao organizaciju, nego kao brend. Širom sveta nastaju franšize koje žele da svojim imenom pozajme nešto od užasa koji je ISIS sejao 2014-2017. Bliskim istokom, dodajući geografsku odrednicu gde franšiza operiše. Ali nema govora o nekakvoj centralizovanoj organizaciji koja organizuje terorističke napade. U Francuskoj je za ubistvo jednog učitelja istorije u Arasu ubica rekao da dela u ime ISIS-a, a za ubistvo dva švedska fudbalska navijača u Briselu par dana kasnije je ubica rekao da ga je ISIS inspirisao. ISIS-Magreb je delao po Maliju i Nigeru, a ISIS-Sinaj je ubijao egipatske vojnike i turiste gde je mogao. ISIS-Korasan je aktivan uglavnom po Avganistanu gde se bori protiv umereno-ekstremnih Talibana. Kao što moramo razlikovati nijanse desničarskog ekstremizma u Evropi, došlo je vreme i da se razlikuju nijanse fundamentalističkog terorizma, ma kojoj religiji pripadao. Što se tiče preuzimanja odgovornosti u ime ISIS-a K, teško je reći koliko je ono osnovano. Priznanje je objavljeno na kanalima bliskim ISIS-K na aplikaciji za razmenu poruka „Telegram“.
Pa ipak, nemoguće je da se u umovima posmatrača ne javi korelacija sa ubistvom el Arurija dan ranije u Bejrutu. Dva događaja deluju povezano i vremenski i geografski, čak su i slični akteri umešani. Korelacija je dovela i do neosnovano povučene kauzalnosti, a koja glasi da, ako je Izrael ubio el Arurija, mora da stoji i iza eksplozija u Kermanu. Podsetimo i da je 25.decembra 2023. u Siriji Izrael ubio generala Iranske revolucionarne garde Razija Musavija vazdušnim napadom. Još jedan primer precizne eliminacije neprijatelja bez kolateralnog ubistva 20.000 ljudi ukazuje na to da su se izraelske službe probudile iz sna u kojem ih je zatekao Hamas 7.oktobra. Samim tim, nameće se zaključak bez dokaza da stoje i iza eksplozije u Kermanu. Nije nemoguće, ali je osnovano koliko i mišljenja da Rusija stoji iza Hamasovog napada. Dokaza nema, niti će ih biti, mada se različiti scenariji Mosadove umešanosti mogu zamisliti.
Njih svakako postavljaju iranski zvaničnici koji javno izjavljuju da je Izrael iza svega, što onda otvara pitanje daljih koraka u Teheranu. U ovom trenutku, čak i posle svega, Iran i dalje ne pokazuje znake da želi da uđe u otvoreni i potpuni rat. Hasan Nasrala je u svojim govorima od 3. januara, pa i u onom od 5. januara pretio, ali i dalje, Hezbolah nije napao Izrael svom snagom svog arsenala koji broji između 100 i 150.000 raketa. Od takvog broja projektila ništa ne bi moglo da spasi Izrael, ali ništa ne bi moglo onda da spase ni Liban od uništenja koje bi Izrael sproveo kao odmazdu. Nasrala to zna, znaju i Libanci. U ponedeljak je neko hakovao ekrane na bejrutskom aerodromu i umesto rasporeda letova, nekih sat vremena je stajalo upozorenje Nasrali lično da ne priziva uništenje Libana jer mu neće biti oprošteno.
Umesto toga, igra eskalacijom se nastavlja. Hezbolah je ispalio 30 projektila u ponedeljak ujutro na izraelske pozicije na okupiranoj Golanskoj visoravni, a Izrael je odgovorio još jednim hirurški preciznim ubistvom na jugu Libana, ovog puta oficira Hezbolaha Visama Hasana Tavila. Ovi koraci deluju maleno u poređenju sa opštom tragedijom i sa najgorim scenarijom, ali se pojavljuju sve brže. Kao da se odvalio kamen koji se kotrlja sve brže na nizbrdici Bliskog istoka i svakim incidentom raste. Tačka na kojoj će se kriza nezaustavljivo preliti možda više nije tako daleko.
Iran i nuklearna bomba
Ta tačka bi mogla biti svršetak iranskog nuklearnog programa i saznanje da je režim Islamske republike uspeo u stvaranju nuklearnog oružja. Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA) je krajem 2023. saopštila da je Iran ubrzao obogaćivanje uranijuma i da sada pravi devet kilograma mesečno, a u junu je, shodno međunarodnom dogovoru, bio smanjio tu količinu na tri kilograma mesečno. Po poverljivom izveštaju IAEA-e koji je novinarska agencija AFP objavila u novembru, iranske zalihe obogaćenog uranijuma su 22 puta veće od maksimalne količine dogovorene 2015. Sve upućuje da su iranske ambicije ne samo mirnodopske prirode, ali isto tako ne vidi se šta bi iko mogao da uradi ukoliko bi Iran sutra objavio da poseduje nuklearne bombe. Pitanje je da li bi uopšte to objavili dok ne naprave arsenal od 10-15 bojevih glava. S tim brojem, Iran bi postao sila broj 1 u regionu, i zauvek doveo u pitanje egzistenciju Izraela koji više nikada ne bi mogao da se oseća bezbedno, uprkos svom trudu oko izbacivanja Palestinaca.
Vašington je poslao svog vrhovnog diplomatu, državnog sekretara Entonija Blinkena, da nešto uradi sa arapskim državama, ali se postavlja pitanje ko šta može da uradi za Palestince, za Izrael, za Bliski istok? Bespomoćnost je opšta. Palestincima niko ne pomaže, a jedini koji, pored Hezbolaha, zadaju probleme Zapadu, su Huti, iranski saveznici u Jemenu. Ova islamistička gerila koja je, uprkos višegodišnjem bombardovanju Saudijske Arabije, i izgladnjivanju kojem je Severni Jemen bio izložen, uspela da udari svetski poredak tamo gde ga boli. Nisu organizovali mirne demonstracije niti apelovali na emocije ili pravdu, već su ugrozili arteriju svetskog trgovinskog toka. Njihovi napadi malim, jeftinim dronovima na teretnjake koji prevoze robu sa Istoka na Zapad, su naneli stotine miliona dolara štete ekonomijama od kojih najveći deo sveta nema ništa, i time skrenuli pažnju na sebe. SAD su najavile formiranje pomorske koalicije koja će se boriti protiv Huta, ali mnoge zemlje su demantovale da će se uključiti u istu. Kao i slučaju Palestinaca, svako štiti svoj interes, ako ga ima.
Mirko Dautović
Izvor: Novi magazin
