Piše: Žikica Simić
„Svi muškarci su želeli da budu kao on, sve žene su htela da budu s njim“ – rekla je o Krisu Kristofersonu njegova nekadašnja supruga Rita Kulidž. Zašto je to tako? Odgovor je jednostavan: zato što je Kris Kristoferson bio dasa.
Ta reč je nekako nestala iz srpskog jezika. Nije ni čudo, ovo su ćiftinska vremena. Nema više ko da se njome označi. Svi su postali isti, dosadni, osrednji i bezbojni.
Kad smo bili klinci bioskop nam je bio najveća fascinacija. Uvek smo na filmskom platnu prepoznavali „dasu“. Neki muževan, hrabar lik, siguran u sebe, koji govori polako i tiho, stoji obično sa strane i posmatra šta se dešava i koji, kad zagusti, preuzima dominantnu ulogu i rešava stvar na pravedan i ljudski način – to je bio „dasa“.
Alan Lad kao Šejn je bio dasa, Itan Edvards iz „Tragača“ takođe, Rik iz „Kazablanke“ isto tako.
Kasnije kad bi u igri „odigravali“ te filmske scene uvek smo hteli da budemo „dase“.
Kris Kristoferson je napravljen od istog materijala kao filmske dase. Čovek od integriteta i talenta, čvrst i postojan kao Gibraltarska stena, koji nije bežao od slobode – kako nas je učio onaj filozof – već joj je hrabro išao u susret željan da sazna šta može da se desi ako se konzumira u punom kapacitetu.
„Dabl K“ je čitavog svog dugog i bogatog života jezdio beskrajnim prostorima slobode. Jedino što je tamo pronašao jeste usamljenost. Nije se uplašio, nije pobegao. Suočio se njom, izašao joj na crtu, pogledao je u oči, sočno opsovao. Svoja iskustva iz tog dugogodišnjeg okršaja pretočio je u poeziju i pesmu. Teret slobode je lako nosio i pored toga što je u svom najpoznatijem stihu veoma pesimistično definiše: „Freedom is just another word for nothin’ left to lose.“
Stih je iz pesme „Me And Bobby McGee“. U jednom intervju KK kaže da je inspiraciju za ovaj stih pronašao u završnoj sceni Felinijevog filma „Ulica“ kad Entoni Kvin sazna da je Đulijeta Mesina umrla, pa ode na plažu i počne da plače.
Pesmu „Me And Bobby McGee“ je proslavila Dženis Džoplin. Pojavila se na njenom posthumno izdatom albumu „Pearl“ 1971. godine. Kao A-strana singla bila je No.1 hit širom sveta.
Dženis i Kris su u doba kad je album sniman bili u ljubavnoj vezi. „Upoznali smo se u liftu Čelzi hotela“, rekao je Kris, „posle 15 minuta smo bili goli u krevetu“. Tako su se odvijale stvari u doba seksualne revolucije, pre nego što je SIDA stupila na scenu.
Kris Kristoferson je, kao i Džim Morison, generalski (admiralski) sin. Bio je predodređen da proživi „američki san“. Dobio je čin kapetana u američkoj vojsci, postao pilot, kao oksfordski đak proučio je Šekspira i Blejka. Predviđena mu je bila profesorska karijera na vojnoj akademiji Vest Point.
Onda se desio fantastičan obrt. KK je sve to napustio, spakovao se i otišao u Nešvil da postane kantautor, da piše pesme o „đavolu, slobodi i uličnim pločnicima“.
Tu je brzo stupio u kontakt sa ljudima sličnog mentalnog sklopa, hipertalentovanim i većim od života, kao što su Džoni Keš, Vili Nelson i Vajlon Dženings.
Krisove pesme su privukle njihovu pažnju. Vrhunska poezija, sa profinjenim poetskim slikama bila je spojena sa jednostavnim i zavodljivim melodijama. U njima je su bili uhvaćeni neki trenuci ljudskog bitisanja u kojima se prepoznaje slabost i krhkost ljudskog materijala, a istovremeno naslućuje i velika hrabrost da se živi, voli, pati, ljubi i umire.
Kompleksna, bogata Krisova ličnost koja se jasno očitavala na njegovom licu i prepoznavala u njegovom nastupu – kojoj nisu mogla da odole mnoga ženska srca – privukla je pažnju filmadžija. Kris ima zavidnu filmsku karijeru. Glumio je u filmovima Martina Skorsezea, Sema Pekinpoa, Majkla Ćimina.
„Njegovo prisustvo uvlači publiku u film. Nije fazon samo u njegovom izgledu – podjednako je važno i to kako se kreće i kako govori“, objasnio je Martin Skorseze zašto je angažovao Krisa kao glavnog glumca za film „Alisa više ne živi ovde“.
Saradnja između Sema Pekinpoa i Krisa Kristofersona je, čini mi se, posebno važna. Dva autentična buntovnika, dva hiperindividualca su se prepoznali i snimili zajedno tri filma – „Bivši prijatelj Kid“, „Donesite mi glavu Alfreda Garsije“ i „Konvoj“.
Pekinpo i Kristoferson zajedno – to vam je kao da je legenda o Buču Kesidiju i Sandensu Kidu dobila nastavak. Ovaj tandem, koji kao da je izašao iz „Krvavog meridijana“ Kormaka Mekartija, personifikuje sve arhetipske likove koji su nekad naseljavali veliki američki mit: od uplašenih pionira pored logorskih vatri i usamljenih trapera iz Stenovitih planina do čikaških gangstera i pisaca iz „izgubljene generacije“.
Kris Kristoferson je autor veličanstvenih pesama – da pomenemo najpoznatije „Help Me Make it Through The Night“, „Sunday Morning Coming Down“, „For The Good Times“, „Loving Her Was Easier (Than Anythang I’ll Ever Do Again)“ – koje su vrhunski egzemplari singersongrajterskog zanata. One su mu obezbedile mesto u rok Panteonu.
Ipak, ono što najbolje govori o Krisu, njegovoj ličnosti, moralnom ustrojstvu, personalnom integritetu, kul fazonu čiji je najveći i najbolji promoter bio, bio je njegov neverovatan gest podrške Šinejd O’Konor na koncertu koji održan povodom nekog Dilanovog jubileja. Publika je izviždala Šinejd zbog toga što je prethodnih dana javno pocepala sliku pape Jovana II u znak protesta zbog seksualnog zlostavljana dece pod okriljem katoličke crkve.
Kad je irska pevačica ostala sam pred besnom i bučnom publikom, prišao joj je Kris Kristoferson, zagrlio je, uputio reči podrške i ostao uz nju dok je ona besno recitovala pesmu „War“ Boba Marlija. Tu je KK pokazao šta znači biti ličnost od integriteta, šta znači biti hrabar, biti kolega i džentlmen.
Pre dva dana, 28. septembra 2024, Kris Kristoferson nas je napustio. Singersongrajterska milicija je ostala bez svog pravog kapetana. Imam utisak da ta formacija neće preživeti ovaj gubitak. Zato ovaj tekst završavam stihovima Volta Vitmena:
„O Captain! my Captain! our fearful trip is done.“
PS:
Beleška posle koncerta Krisa Kristofersona 2018.
Bili Kid i Lažov Bili u Beču
Bio sam na koncertu Krisa Kristofersona u Beču 15. juna 2018. Nisam smeo da propustim tu priliku. KK i ja smo u godinama kad ne znaš šta nosi dan a šta noć. Prilike se ne smeju propuštati. Nije puno vremena ostalo.
Početak koncerta je bio zakazan u 8 sati. U 8:00 Kris je, dugog i lakog koraka, u pratnji tročlanog benda, stupio na scenu. Mršav kao železnička šina prišao je mikrofonu, pozdravio Beč i započeo svirku. Sa očuvanom siluetom Bilija Kida, obučen u crno, elegantan kao linija na slici Lučija Fontane, naoružan gamenskim šarmom, odmetničkom sigurnošću i uličarskom drskošću, krenuo je da isporučuje dobro poznate pesme.
KK je, kao što se zna, kontradiktorni lik. „Partly truth and partly fiction“. Gledajući ga i slušajući iz 16. reda bečke Weiner Stadthalle postao sam svestan još jedne suprotnosti koja definiše njegovi personu. Opuštenost i intezitet koegizistiraju u njegovoj pojavi. Kao figura i pozadina te osobine su – tokom 105 minuta, koliko je trajala svirka podeljena u dve celine – plesale magični ples koji je otvarao vrata odmetničkog mitskog sveta.
Iz numere u numeru koncert se pretvarao u ritualnu svetkovinu koja je slavila imaginarni univerzum nastao pod uticajem Krisovih pesama i filmskih uloga u mašti vernih sledbenika. Čini mi se da su osnovne teme Krisove muzike i poezije prolaznost vremena i otpor koji njegovi junaci pružaju promenama koje vremenska strela donosi sa sobom. Otuda valjda to osećanje bliskosti sa ovim odmetnikom, desperadosom, vagabundom, herojem, antiherojem i zavodnikom. Bezuspešno pokušavam svih ovih godina da rešim tu jednačinu sa više nepoznatih. Ono što je Kris proživeo u realnom životu, što žive junaci njegovih pesama i filmski likovi koje je oživeo, ja sam živeo, kao Tom Kortni u onom Šlezingerovom filmu, u mašti, snovima, željama i nadama.
Krisove glasne žice – izrezbarene alkoholom, duvanom, prašinom i benzinom – ne proizvode umilne zvukove. Njegov vokal je kao škripa šarki na nekom iskonskom kovčegu u kojem se čuvaju pergamenti na kojim su zapisane vanvremenske renegatske priče. Takav sled stvari je naglašavao autentičnost i potencirao sveprožimajući kul fazon.
Trojica muzičara koji su pratili Krisa nastupali su pod imenom The Borderlords. Radi se ekipi koja je nekada svirala sa Merlom Hagardom. Izbor saradnika nije slučajan. MH i KK su veoma bliski. Veština sa kojom odmetničke avanture pretvaraju u pesme je osnova te bliskosti.
Repertoar je bio sastavljen od poznatih i manje poznatih Krisovih pesama. Između njih su vešto ubačene i neke Hagardove pesme (ukupno 6) koje su pevali Skot Džos i Dag Kolosio. Na ovoj adresi možete da pronađete bečku setlistu.
Tačno u deset KK je završio koncert pesmom „Please Don’t Tell Me How The Story Ends“. Početni stihovi ove pesme – „This could be our last good night together / We may never pass this way again“ – svedočili su da za Krisa između života i umetnosti nema granice.
Umornog koraka, pomalo šepajući, Kris je napustio scenu. Destominutne stojeće ovacije ga nisu vratile. Bili Kid je napustio zgradu. Otišao u noć. U avanturu koja nema kraja.
Ja sam izašao u lepu bečku noć i sa S, koja me je nežno pridržavala, otišao u hotel. Dok smo pešačili ka Hackengasse zbog nečeg sam se setio kraja Hemingvejeve pripovesti „Starac i more“:
„Gore u kolibi na starčeve oči ponovo se navukao san. Spavao je još uvek s licem zagnjurenim u postelju, a dečak je sedao kraj njega, posmatrajući ga. Starac je sanjao o lavovima.“
Izvor: RTS OKO
