Пише: Милош Дашић
Бисера Велетанлић, у пратњи Васил Хаџиманов бенда, наступиће ове суботе, 5. јула у оквиру фестивала Jazz in Garden.
Дама са гласом који носи дух Балкана, џеза и шансоне, Бисера Велетанлић више од пет деценија гради аутентичну уметничку каријеру. Њена интерпретација, емотивна дубина и софистицирани музички израз су вечита инспирација и јединствени доживљај музике.
Музичку подршку у Ботанчкој башти 5. јула, Бисери ће дати Васил Хаџиманов са својим бендом, који је један од најцењенијих џез фусион састав у региону, познат по техничкој виртуозности и звуку који спаја традиционално и савремено.
Пре него изађе на бину фестивала Jazz in Garden, попричали смо са Бисером Велетанлић, о музици данас, музици некад, али и вредностима које се не мењају кроз деценије.
Госпођо Велетанлић, публика вас доживљава као легенду и праву даму џеза. Како ви доживљавате себе на бини након свих ових деценија?
Како доживљавам себе? Па као особу која бескрајно воли да ради то што ради. Имам дивну публику, јер ти људи који дођу да слушају како ја то радим и на који начин ме потпуно разумеју и самим тим, ја врло слободно и и са пуно љубави то радим. Не говорим да сам некаква легенда, не волим такве комплименте. Ми мало мало, па сваког зовемо легенда. Тако да ја сам само весница која пева за љубав свих нас и за све нас.
Наступате са Василом Хаџимановим на фестивалу Jazz in the Garden– каква је динамика ваше сарадње, и шта публика може да очекује од овог сусрета?
То бескрајно волим да радим, јер он, Васил, и његови људи су заиста врхунски уметници и право је задовољство радити са њима. И то је, од прилике, то. Не знам да ли ће нас појести комарци или ће нас појести нешто друго, то већ не знам. Ако буде све како желимо, онда се и видимо.
Џез није само музички жанр, већ и начин живота и изражавања. Шта за вас значи џез данас, у овом времену и у овим годинама?
Џез је… то вам је као рокенрол. То сте лепо рекли, начин живљења. Он постоји и постојаће и иде даље са генерацијама које долазе. Ја увек музику као такву препоручујем свима, као лек, јер она заиста лечи. Треба слушати оно што волиш. Ако ти неко каже – Еј немој сад то, слушај сад мало ово друго, послушај га, па онда слушај мало ово нешто друго. Па ако ти се не свиђа, ти се врати на оно што волиш. То је живот и то је неодвојиви део нас.
Током ваше каријере прошли сте кроз разне епохе, стилове, генерације… Како гледате на данашњу музичку сцену и младе у региону генерално. Има ли места за софистицираност коју ви доносите?
Па наравно да има, само… овде код нас је то мало теже. Кад се много форсира, кад се „гази“ по томе, онда то више није то. Треба пустити да то што урадиш, да то оживи, да нађе свој пут, да пусти корене, па да онда видиш да ли је то то.
Ваш опус је нераскидиво везан за емоцију, истину и једноставност. Да ли сте у неком тренутку у каријери осетили притисак да се мењате или да се “прилагођавате”?
Не, не. Ја сам углавном имала то велико задовољство и част да радим са тада највећим музичарима, односно композиторима. И углавном сам добијала ствари које су заправо прављене по мом критеријуму и сензибилитету. Тако да сам ја имала, морам рећи, ту и среће. То је било у оно време кад смо ми радили из себе, из своје унутрашње снаге и способности. Није било то – дај ми песму, колико кошта. Не, тога није било, барем не код мене.
Постоје неке ваше песме које су се одметнуле од вас и имају неки свој живот. Падају ми на памет Златни дан, јер сам био на безброј свадби где је баш та песма била први плес. Или падају ми на памет неке журке, електронске музике, на којима су ДЈ-еви завршавали своје сетове са песмом Дивни младићи Београда. Како ви гледате на то? Шта се у тим песмама десило да надрасте и вас, али и жанр и стил музике?
Па, слушајте, ја сам имала и задовољство да певам и са Дарквудима, јер је Васил тада свирао са њима. И ми смо имали ту један сјајан опус, и дан-данас ме људи питају што се то не пушта, али то је био један тренутак који је био сјајан. А што се тиче Златног дана, морам да вам кажем, осим на свадбама, пошто станујем прилично близу гробља, врло често певам тамо, односно чујем себе како певам Златни дан. Значи, ова песма важи и за оне који иду у живот срећни, а и они који иду из њега.
То је песма Бате Корнелија Ковача, мог брата и његове тадашње жене, Споменке, и не знаш ко је направио бољи посао. Да ли је она са тим предивним речима или Бата са нотама, то се све тако спојило. Мени је било на почетку страшно тешко то да певам, сваки пут кад би требало да певам. Прво сам на снимању плакала једно 5-6 пута, никако да отпевам песму. Отпевам – кад ми истекне време и онда одох да плачем и тако више пута. А онда одеш да певаш на концерту, онда видиш да људи, барем у првим редовима плачу, и жене и мушки и мушки и жене. И онда се опет расплачем. И онда тако… прогутам песму пола, нешто промрмљам да дођем до краја. Сад је већ певам сасвим нормално. Зашто? Зато што публика узме да пева. И онда ја уживам слушајући њих.
Постоји ли данас, по вашем мишљењу, простор у јавном говору за емоцију и нежност – оно што ви са сценом делите деценијама? Или смо, као друштво, отупели на све што је истински људско?
Ово друго. Ми смо одавно отупели, нажалост. Али што би рекли, с друге стране, треба да се дамо памети и да вратимо себе себи, и одмах ће бити како ваља. Ја опет понављам, музику људи, музику слушајте и класичну и некласичну или како год, само слушајте музику. Пустите је, нека ради, нек шиба. Ти идеш лево-десно, горе-доле, ради своје, а музика ради своје.
Ако би музика могла да излечи једно стање у друштву данас, које би то стање било? И коју бисте песму изабрали за ту „терапију“?
(смех) Добро питање, ја бих одабрала више песама за ту терапију. „Дивни младићи Београда“, „Ручак за двоје“, то је оно баш… а онда и „Мило моје“ и „Златни дан“. Јој, колико ја тога имам. Не знам, не вреди да говорим једну песму, две, а да друге не помињем, боље ништа онда. Не могу једну да изаберем а свих осталих, стотињак, да прескочим, не иде.
Како видите место женских гласова на данашњој музичкој сцени? Да ли сте кроз своју каријеру осећали препреке које су биле специфичне за жене у уметности?
Па мислим да нисам, можда их је било, али ја немам кад да мислим о томе да ли има препрека или нема. Ја кад радим, онда радим, односно кад певам, онда певам. Кад би ми неко рекао, пази мало, припази на ово, на оно, онда би можда и гледала, али вероватно постоји.
Ја заправо више не знам. Ја сам одавно изашла из естраде као такве. И кад сам била, гледала сам да сам по страни, да нисам међу свим тим кокошкама и петловима. Да, просто нисам типична у овом послу. Нисам особа која сад имам набифлане, научене одговоре, па сад ја вама испричам то све, истртљам из рукава и ћао, довиђења. Тако и певам. Ја као што причам, тако и певам. Ја кад певам, радим то као да радим први пут и сваки пут певам другачије и сваки пут говорим другачије и увек ме прави људи разумеју.
И за крај, у дугом стваралачком периоду, које песме вам највише значе, које увек изнова отпевате као да их певате први пут?
Не могу да издвојим, али ја сваки пут певам сваку песму другачије. Не зато што сад инсистирам на томе да је певам другачије, него ме просто песма понесе и онда се играм. И онда из те игре испадне углавном увек добро. Понекад нешто забрљам, мало, али се извучем.
Извор: Данас
