Пише: Биљана Ванковска
Један одломак из „Слушкињине приче” Маргарет Атвуд не престаје да ме прогања: „То је било онда кад су суспендовали Устав. Рекли су да ће бити привремено. Није било чак ни нереда на улицама. Људи су ноћу остајали код куће, гледали телевизију, тражећи неки правац. Није било чак ни непријатеља на кога бисте могли да уперите прст.” С времена на вријеме, нешто ми се изненада искристалише у глави — нешто што се може објаснити управо тим ријечима — па онда опет изблиједи, све док се касније не врати са новом снагом. У срцу те мисли лежи тишина: беспоговорно прихватање нагризања слободе, пасивност и зомбификација друштва. Намјерно кажем друштва, чак и маса, јер то више нису грађани у смисленом значењу те ријечи. Из данашње перспективе, разлика је углавном технолошка. Више не буљимо у ТВ екране; умјесто тога, бескрајно скролујемо по телефонима, прескачући са једне сензације на другу, са једне дистракције на сљедећу. И за разлику од Атвудиног измишљеног тренутка, данас непријатеље заиста имамо — понекад читав јеловник за избор: Русију, Кину, Венецуелу, Иран или Хамас.
Непосредни повод за овај текст јесте увођење такозваних „рестриктивних мјера” (иновативног потеза који се везује за Кају Калас), заједно са нашироко рекламираним „Штитом демократије” Урсуле фон дер Лајен. Кажем повод, јер сама појава — тихо, вансудско кажњавање појединаца и група — с нама је већ извјесно вријеме. Само смо тада гледали телевизију, или смо скроловали исто тако пасивно као и данас. Најновији случај који је узнемирио дио алтернативне интелектуалне и медијске сцене тиче се једног швајцарског држављанина: пензионисаног обавјештајца и честог госта подкаста посвећених рату у Украјини. Он није изузетак. Он је тек једно име међу готово шездесет људи који су већ били изложени санкцијама. Разлика је у томе што се згражавање, по правилу, распламса тек онда кад неко из „нашег” наводно правно уређеног, цивилизованог свијета постане мета мјера које пркосе не само здравом разуму, него и самој идеји права.
Уз Жака Бода, санкционисано је и више других грађана ЕУ. За оне који нису упућени шта то у пракси значи: тим људима је забрањено да раде — па чак и да јавно говоре за накнаду — било гдје унутар Европске уније; укинута им је слобода кретања, укључујући и кретање унутар саме Уније; а сва њихова примања и имовина су замрзнути — од банковних рачуна до покретне и непокретне имовине. Да би се схватила суровост такве казне, довољно је само замислити себе на њиховом мјесту. Како човјек преживљава без приступа сопственом новцу, без права на рад и без могућности да пређе границу — зависно од тога гдје те такозване „рестриктивне мјере” затекну? Орвел је за такве људе у „1984” имао један израз: не-особа.
Посматрано из перспективе оних који су сада жигосани као безбједносна пријетња само зато што говоре и анализирају — и на позадини пажљиво његоване самоперцепције ЕУ као заједнице засноване на вриједностима, чак и глобалног извозника вриједности — оправдано је поставити питање: како смо стигли дотле да је готово сваки јавни, критички или гласан интелектуалац постао потенцијална мета? Дуга рука ЕУ већ је допрла и до држављана трећих земаља који чак ни не живе на њеној територији. Закључци најновијег самита ЕУ–Западни Балкан прећутно траже да се сличне мјере уведу и унутар ових земаља ако желе да буду у потпуности усклађене са спољном и безбједносном политиком ЕУ. Укратко: неки од нас су потенцијалне не-особе.
Не-особе не уживају никакву правну заштиту. Запањујуће, одлуке Савјета ЕУ у домену спољне и безбједносне политике изузете су од судске контроле, па погођеним појединцима не остаје никакав дјелотворан правни лијек. Они су непријатељи — а за непријатеље више не важи владавина права, ако човјек себи допусти тренутак циничне јасноће. Балкан је из османског времена наслиједио пословицу која ту логику хвата у једној реченици: кадија те тужи, кадија ти суди. А све се то дешава због радњи које нису дефинисане ни у једном кривичном законику — попут „ширења дезинформација” или промовисања „проруских наратива”.
Не треба бити искусан правник да би се препознало систематско кршење темељних правних начела, од којих многа сежу до римског права. Не само да казне изриче ненадлежни орган, него се те казне односе на радње које уопште нису прописане као кривична дјела (Nullum crimen, nulla poena sine lege). Претпоставка невиности је одбачена (Ei incumbit probatio qui dicit, non qui negat), заштита личне слободе се игнорише (Habeas corpus), а процесне гаранције — укључујући право на жалбу (Recursus) и ограничења трајања санкција — изостају. Укратко, подривени су сами стубови правде. Грађани се третирају као да су већ криви, лишавају се права и остављају беспомоћни пред произвољном влашћу. Исход је кафкијанска стварност у којој право постоји само као перформативна фасада, док су слобода, законит поступак и људско достојанство суспендовани.
Да би се показало да ова фашизоидна (неки би рекли феудална) логика управљања, коју не дијели само ЕУ него и Уједињено Краљевство и Сједињене Државе, није ништа ново, потребно је врло мало труда. Не мора се чак ни почињати од Асанжа; довољно је изговорити његово име па да се човјек присјети због чега је противправно држан у затвору. Можда су млађе генерације то већ заборавиле.
Тек прије неколико седмица, Јанис Варуфакис објавио је бриљантан текст о сродном случају: француском судији Николи Гијуу из МКС-а, кога је Трампова администрација санкционисала зато што је одобрио налоге за хапшење израелског премијера и бившег министра одбране због ратних злочина у Гази.
Варуфакис описује Европу која је изгубила сваку сувереност — неспособну и невољну да заштити чак и сопствене грађане. Исто важи и за француску државу, тако поносну на своје револуционарне пароле. Сјетимо се и њемачке забране Варуфакису да учествује у дебати о геноциду, као и сличних пријетњи упућених Франчески Албанезе. Са Каласиним „рестриктивним мјерама”, ЕУ је начинила још један корак ка Трамповом казненом моделу — чак га је и усавршила, јер сада санкционише и сопствене грађане, упоредо са Русима и Украјинцима.
Александар Тутуш: Српски графити и бескућно право – Кад се војска на Косово врати
Некада смо се ругали украјинским властима кад су састављале листе „проруских” људи за одстрел у јавном простору. Данас је ЕУ, у суштини, сама себе „украјинизовала” — копирала је и надоградила те праксе, умјесто да обузда украјинске клептократске и милитантне елите.
Најузнемирујуће од свега јесте то што ми више и не знамо колико је људи већ постало жртва ове кафкијанске машинерије, нити колико је поступака прошло у тишини, без свједока и без јавности. Недавно ми је једна пријатељица из ЕУ испричала застрашујуће познату причу: годинама прије 7. октобра 2023, њеној фондацији су замрзнута сва средства због сарадње са мировним групама из Ирана и Палестине. Погледајте кога данас таргетирају — кога чак и развлаче по судовима — због наводног тероризма, само зато што је носио кефију или јавно исказао солидарност са Газом. Безброј људи је изгубило посао, укључујући и на универзитетима, због исто тако безазлених гестова.
Кривица је на нама. Реагујемо само на изоловане случајеве, и то најчешће тек онда кад пријетња приђе нама лично, кад осјетимо да би могла захватити наш круг. А проблем је системски. Ово је системско насиље над правима и слободама — над оним што човјека чини човјеком. И наставља се неумољиво, као у оном чувеном упозорењу: „Прво су дошли по…”
Живим у ономе што се најтачније може описати као полуколија САД-а или ЕУ (извините, у посљедње вријеме та разлика све више блиједи). Оно што сигурно знам јесте да је у нашој проклетој авлији — у оном затвореном дворишту које дугујемо Иви Андрићу и његовој „Проклетој авлији” (на енглеском: The Damned Yard) — уставни суверенитет одузет нама колективно. Врло мало људи је протестовало. „Кенселовање” је рутина. Људи гунђају старом слугерањском логиком: ћути, може и горе. А сад стиже и оно видљиво горе: кафкијанска мека моћ Уједињеног Краљевства и ЕУ, која дјелује у оквиру такозване „коалиције вољних”.
Наративи се намећу преко НВО-а под благонаклоном заставом „подршке демократским институцијама”. Нећу овдје препричавати три споља наметнута споразума која су прекројила наш политички систем — то је дуга и болна прича. Преко USAID-а, NED-а и сличних фондација обликују се млади умови. Један симптоматичан примјер: један од мојих најбољих студената — дубоко индоктринисан — добио је прије само неколико дана награду од Њемачке амбасаде за „изврсност у познавању људских права”, управо у тренутку када су се „рестриктивне мјере” размахивале. Ово се не може измислити. Наравно, он се већ види као будући лидер, одани свештеник нове вјере, потпуно нијем на суспензију права унутар саме ЕУ.
Још је алармантније кад се те мјере интернализују и почну примјењивати од стране домаћих власти. Реторика се мијењала постепено: прво „хибридне пријетње” (које нико не умије јасно да дефинише), затим „дезинформације”, па онда „злонамјерни утицаји”, „трећи центри моћи” и „отпорност”. Најновије, македонски парламент је усвојио резолуцију која, ефективно, забрањује опозицији да шири „дезинформације” — еуфемизам за цензуру. И све то дјелује на више међусобно повезаних нивоа.
Прије неколико година, једна НВО специјализована за медијске студије покренула је пројекат под називом ШТЕТНА — игра ријечи која спаја „штету” и „наративе”, нешто као Harm-Tive — са циљем да идентификује наративе који наводно подривају повјерење у демократске институције, иако је стварност заробљене, распадајуће државе свима пред очима. У новије вријеме, британски амбасадор и директор пројекта TRACE најавили су нови двогодишњи програм по сличном обрасцу, у присуству насмијаног премијера. Иронија је готово неподношљива: македонско друштво је одавно ућуткано; интелектуалци су се повукли у мишије рупе или у слоновачу кулу; медији ефикасно самосцензуришу; народ скролује.
Личности попут Жака Бода или судије Николе Гијуа нису важне као појединци, него као упозорења — као сигнали онога што чека свакога ко одбије да ћути док Европа корача ка трећем свјетском рату, или док политика ционизма уништава читав један народ, почев од његове дјеце. (То, наравно, не значи да се с њима не треба солидарисати.)
Прије неколико мјесеци, током формирања једне глобалне, мултиполарне мировне мреже, предложила сам да ће бити потребни механизми солидарности; посвећеност миру постала је опасан чин. Неки западни колеге су вјероватно мислили да сам кукавица или параноична. Нису знали да ми је друго име Касандра — она која је предвидјела пад Троје. Два мјесеца касније, сви постављамо исто питање: шта сад?
Највећа иронија је у овоме: људи попут мене учили су храброст, критичко мишљење и интелектуалну честитост под „комунизмом”, у социјалистичкој Југославији. То је био етос мог оца; то је и мој. За мене је улога јавне интелектуалке да говори неугодне истине о структурама — по сваку цијену. А сада су они који су одрасли у „демократији” шокирани што је њихова вољена ЕУ склизнула у фашизоидне праксе. Деценијама сам предавала европске политичке системе и одувијек сам знала да је то празна љуштура корпоративне, колонијалне и империјалне моћи — увијена у реторику мира, благостања и правде. Не зато што сам нарочито паметна, него зато што сам сачувала дјечију слободу да кажем кад цар нема одјећу.
Сад кад сви видимо цара голог — хоћемо ли ишта учинити? Или ћемо се сакрити и ћутати све док не дођу и по нас?
Биљана Ванковска је професорка политичких наука и међународних односа на Универзитету „Св. Кирил и Методије” у Сјеверној Македонији, чланица Управног одбора TFF-а, чланица колектива No Cold War, мировна активисткиња, љевичарка, колумнисткиња и предсједничка кандидаткиња (2024).
Извор: Biljana Vankovska|Substack
