Пише: Билал Биличи
Марта прошле године турски суд утамничио је градоначелника Истанбула Екрема Имамоглуа до суђења по оптужбама за корупцију. Иако је режим председника Реџепа Тајипа Ердогана негирао било какву политичку мотивацију, инсистирајући да је правосуђе независно, многи су у овом случају препознали класичан пример демократског назадовања: хапшење популарног лидера опозиције које се представља као спровођење закона. Тај потез изазвао је протесте широм земље у обиму какав није виђен више од деценије.
Коришћење правних институција и процедура за одређивање ко може да се кандидује, да јавно иступа и да се политички организује постало је омиљена метода ограничавања политичке конкуренције уз задржавање фасаде демократског устројства. Прогон Имамоглуа, који је кандидата за градоначелника Истанбула владајуће Партије правде и развоја (АКП) победио на изборима прво 2019. (као и на поновљеном гласању које је наложио суд), а онда и 2024, био је само почетак. Отад су и други градоначелници из Републиканске народне партије (ЦПХ) бивали ухапшени у оквиру кампање за слабљење и растурање опозиције.
Сејање неизвесности применом судског и административног притиска не зависи само од судског прогона. Непосредно пре хапшења Имамоглуа, Универзитет у Истанбулу поништио је његову факултетску диплому због наводних неправилности, чиме му је онемогућено да се кандидује за председника. То се догодило само неколико дана пре него што је ЦХП требало да Имамоглуа изгласа за свог председничког кандидата на изборима 2028. Циљ је јасан: сузити изборно поље онемогућавањем кандидатуре јединог кредибилног изазивача. Савет Европе је с правом овај потез осудио као „напад на демократију“.
Притвор уноси додатну неизвесност. У принципу, сврха притвора је заштита судских поступака; у пракси, међутим, он је начин да се политички противник скрајне на неограничено време, посебно јер истраге и суђења све чешће трају годинама. Тужилац који надгледа овај случај наводне корупције касније је за Имамоглуа затражио казну затвора дужу од 2.000 година, што је демонстрација силе чији је циљ да Имамоглуов излазак из политике прикаже као неизбежан. Без обзира на то да ли ће суд прихватити ове захтеве, сам процес ће вероватно исцрпити пажњу, новац и капацитете опозиције, истовремено од кандидатуре одвраћајући и друге изазиваче.
Владимир Матевски: Ердоганов „курдски рулет“ – Герилци после 40 година одлажу оружје
Имамоглу је на мети јер је неконфликтни центриста фокусиран на то да буде на услузи грађанима, и неко ко на изборима побеђује без прибегавања идентитетској политици на коју се Ердоган ослања како би задржао подршку бирачке базе. Период који је провео на месту градоначелника Истанбула додатно је учврстио такав имиџ Имамоглуа. Функције на локалном нивоу власти лидерима опозиције често обезбеђују већу видљивост, административно искуство и учинак који показује да постоји и други начин да се влада. Зато су градови често прва линија фронта у борби за очување демократије.
Овај образац сеже далеко од Истанбула. Поткрај 2024. турско Министарство унутрашњих послова с власти је сменило изабране градоначелнике у провинцијама с већинским курдским становништвом, попут Мардина и Батмана, заменивши их повереницима које је именовала држава. Порука бирачима је јасна: можете да гласате, али држава задржава право да коригује избор који сте направили.
У Турској је ућуткивање политичара било праћено цензурисањем интернета. У време протеста након хапшења Имамоглуа власти су пооштриле контролу над друштвеним мрежама, успоравајући апликације за размену порука и налажући блокаде садржаја како би се опозицији онемогућило организовање. Када се вољом власти дигитални јавни трг затвори, престаје свака нада да је поштена политичка конкуренција могућа.
Венецуела нуди опомињујућу паралелу. У јануару 2024. Врховни суд Венецуеле потврдио је забрану обављања јавних функција изречену Марији Корини Мачадо, лидерки опозиције, сада и добитници Нобелове награде за мир. Та дисквалификација била је чин поништавања демократије судским путем, чиме су бирачи потпуно искључени из једначине.
Политичка логика иста је у обе земље: очувати довољно формалне легалности како би се могло тврдити да је реч о владавини утемељеној на правилима, док се институције заправо користе за онемогућавање истинске смене власти. Преко 800 политичких затвореника остало је утамничено у Венецуели и након што је амерички председник Доналд Трамп с власти уклонио Николаса Мадура а чавистички режим оставио на власти. Пут ка још горем ауторитаризму поплочан је селективним судским прогоном, административним искључивањем и задржавањем у притвору до суђења – техникама које одређују политичке исходе пре него што је иједан гласачки листић убачен у кутију.
Западне земље зарад стабилности често толеришу назадовање демократије у државама које су им стратешки важни партнери. Турска је НАТО савезник, с важном улогом у регионалној безбедности, док је Венецуела енергетска сила. У оба случаја, перспектива остваривања краткорочних добитака подстиче стране лидере да умањују значај ерозије демократских слобода.
Али када су властодршци у стању да ривале неутралишу правним путем, јавне институције губе кредибилитет, а политика се своди на стратегије преживљавања оних на власти. То је персонализација, а не стабилност. Посвећеност преузетим политичким обавезама мање је предвидљива јер почива на безбедности режима, а не на државним органима који сносе одговорност за своје поступање. Земља у којој је владавина права урушена не може да буде стуб источног крила НАТО. Она је стални извор трвења, а могла би да постане и извор нестабилности.
Утамничење Имамоглуа не тиче се само једног политичара. Овај случај представља упозорење. Нека демократска земља може да задржи спољашњи облик чак и када се њени лидери служе судовима како би манипулисали политичким исходима. Док се бирачи у таквим земљама боре да изаберу своје кандидате без уплитања правне машинерије државе, страни лидери на такве режиме морају да врше притисак како би допустили одржавање избора који би били и слободни и поштени.
Извор: Project Syndicate
Превод: Радар
