У књизи “Добри дух Никшића” (коју сам добио још као дјечак на поклон за мој деби на телевизији) сјећам се писао је “пјесник” о Петровој Главици и њеном значају за Никшићане. У неколико редова, пристојно и конкретно насупрот мојем есејисању. Склопио је фигуре и симболику овога мјеста о час посла, маестрално како је само он знао. И сам рекао да је то мјесто почетка и краја, да је то почетах свих наших “друмова” и крај свих наших одлазака и одмора.Подвукао је црту. Са једне стране је легао у вјечност, а са друге означио почетак друмовања за нас “млађе” генерације остављајући своје стопе по својеименом шеталишту.
Била је недјеља ујутро. Мислио сам да предходну реченицу напишем у презенту, али ми је љепше када враћам сјећање, комотније је некако. Ово се и десило у тенутку али није поштено рећи да је то могло остати у меморији једног сасвим обичног јутра у једном свасвим обичном налику на мене или било кога другог. Поглед са Петрове Главице на „полупанораму“ Никшића бори се са посљедњом мишљу, која је прва комшиница сјећања, као нека средњовјечна згодна дама која кокетира са преосталим дијелом, не смијем се усудити рећи са остатком, са комшилуком истине. Прави жабицу, одскакујући преко плочника са трга Шака Петровића, преко куће Зиројевића одлазећи манирно преко Старе Вароши у свој буквални недоглед и потпуни тајац који прави заборав. И тај и такав поглед ме ме увијек врати на ону моју стару критику у писању, “због чега?“. Има некаквав мотив, има увијек некакав сулуди инстикт који се се бори са оним реалним. Има увијек пристојно мјесто за непристојне мисли , има увијек уски простор за пролазак мегаломаниа, за пролазак времена које упоште у ствари и брине за мене, за “нас”. Тај мој зенит, моја тачка посматрања која је је срасла са тачком мишљења. Не случајно, оне су се повезале у року, изгледа. Нашле су кохезуију у оном тренутку помирења између себе и себе, између себе и мене.
Са тога чувеног мјеста мисли човјек о вјечности, или боље рећи сваки Никшићанин јој намигне, па сад сваки различито са свог становништва. Не бавим се крајностима, сломе ме, буквално. Бавим се људским навикама, храбро и недозвољено. Припишем ја себи увијек велико бреме. Не сматрам то патетичним. Мјерим своје удаљености. Желим да направим неки систем вриједности и мјерила према својој карми. Желим да будем неки нови ”тај неко”, и неко другачији са мјеста гдје је рекао о свему све “тај неко”. И у свој тој (не)логичности на свој начин живе слике доведу сјећања као крунске свједоке. Одмах нешто не штима, одмах је све у складу са туђим појимањем мене , мога брата, моје сестре, моје навике, мојег дисања, моје борбе и моје одвећ побједе јер ме пораз не тангира, јер је пораз нешто што је послао неко кога не видим са Петрове Главице и свега онага што сам видио кроз себе самог. Са тога комплекса популарно званог “код манастира” свако од нас је посматрао будућност, сабирао успјехе, одузимао поразе од свог ега , борио се са човјеком у себи. Тај мали простор који је држава за себе некако је увијек обиљежавао моје и твоје године, полако нам приписивао наш провинцвијалски дижвивљај великограђанске културе. Мирис познат и симбол вјечан. Све слути на Јерусалим. Покорим се љепоти једноставности која нас је створила. Дувају у леђа Његош, Црњански, Киш, Ковач…. Мало под утиском празника Васкрсења, мало изиритиран првим прољећним пејзажима, мало уздигнут вапајем човјечанства које вапи за хуманим, све ме подсјети на Јерусалим и на један затворени круг који је више него савршен. Нада. Сигурност. Напајам се мирисом истине. Жмурим. Мислим о томе да нијесам ту. Размишљам о томе које би мјесто могло бити љепше и простије Петрове Главице. Опет све наводи на један закључак. Јерусалим. По чувеном правилу круга све почиње и завршава у једној тачки. За нас обичне људе то смо ми, почетак и крај. За историју човјечанства то је први и посљедњи човјек који су уствари један, пресликани Господњи лик. За један складан живот у никшићким приликама то је скуп сусрета и погледа са Петрове Главице. Без претјеривања. Пристојно. Неком својом привлачношћу и мистиком саборна црква СВ. Василија Острошког бдије над наизглед помало уморним градом који је разапет како би спајао дух старе Црне Горе и темперамент и виспреност старе Херцеговине. Стоји и временом се не мијења, не тоне. Већа је свакога дана, блиставија, бјеља и невинија. Поносита јер зна да је њен темељ непролазан, да смо то сви ми у одразима наших предака који су је подигли и подарили себи и нама, њиховој дјеци. Некад ми се учини да чујем тужне јецаје када се огласи звоно са саборне цркве. Застанем. Правим удаљености између личних закључака. Промијеним став, оставим основу исту. То нијесу јецаји, то су осмјеси све ђеце и крштене и некрштене, и богате и сиромашне, и домаће и дошљачке. Ти осмјеси пјевају заједно оду овом лијепом мјесту и овом Божијем дару који је круна на глави мога града, принца свих градова.
У књизи “Добри дух Никшића” (коју сам добио још као дјечак на поклон за мој деби на телевизији) сјећам се писао је “пјесник” о Петровој Главици и њеном значају за Никшићане. У неколико редова, пристојно и конкретно насупрот мојем есејисању. Склопио је фигуре и симболику овога мјеста о час посла, маестрално како је само он знао. И сам рекао да је то мјесто почетка и краја, да је то почетах свих наших “друмова” и крај свих наших одлазака и одмора.Подвукао је црту. Са једне стране је легао у вјечност, а са друге означио почетак друмовања за нас “млађе” генерације остављајући своје стопе по својеименом шеталишту.
И сада је недјеља ујутру и она је увијек. Дан који је бескрајан, који је симбол, који је некако најзначајнији међу данима. Били ми или они све једно је, недјеља ће имати посебно мјесто. За посебности треба имати стрпљења. Посебности се стварају у осамама, у тренутцима безбрижности. Посебности се стварају на лијепим мјестима која својим постојањем давају симболику лијепим тренутцима у нашим непролазним животима. Једно такво мјесто од којег крећемо и према којем идемо у сваком нашем дјеловању је Петрова Главица и прелијепи храм на њој. Да не би били посебнији од осталог човјечанства задајем себи задатак да нађем асоцијацију на све ово. Прва и последња мисао. Одговор тачан. Одговор гласи : Јерусалим.
Никола Цицмил
Извор: Новине Никшића
