Пише: Биљана Ђорђевић Мироња
Лени и Ћоркан, Дрина и Салинас, Соледад и Вишеград – само су варијанте истог имена за очајно биће под теретом живота и историје, за лепоту дубоког и зеленог воденог тока каква је калифорнијска река Салинас дуга 280 и наша ћудљива лепотица од 350 километара
„Задовољства која писци могу да имају од својих дела”, вели аутор саге о дринској ћуприји, „много су ређа него што читаоци мисле, а уколико постоје, она су сасвим друге природе.” Будући да су с друге стране књижевног текста, читаоци се варају ако сматрају да аутор може осећати задовољство због лепоте свога дела. То је, казује Андрић, „као кад би неко мислио да сунце може да ужива у лепоти сопственог заласка”.
Но наш писац не негира уживања која аутор повремено може да има, а она проистичу из аналогија са остварењима других писаца, „случајни сусрети сличних замисли и истоветних решења”. У том погледу се читалац мора задовољити мањим уловом након читалачких похода у погледу уживања, јер најчешће бива лишен задовољстава у препознавању таквих решења у делима различитих писаца. Па чак и ако их уочи, он размишља рудиментарно – да је писац позајмио решење за неку слику, замисао или реченицу, питајући се даље ко је извор, а ко имитатор. Али мирно закључује Андрић: „Само писац зна да не може бити речи о плагијату, него о дубоким и неслућеним везама и сродностима.”
Током дугог и страственог читалачког стажа, Андрић је препознавао такве сродности и радосно и уредно их бележио у своје свеске, насловљавајући их „Сусрети”. Мотивску блискост, на пример, писац препознаје у песми славног француског песника и критичара Сент‑Бева, забележивши 1938. његов стих о наслађивању патњом – Пустите ме да ослушкујем своју рану – и повезујући га са местом у својој причи „Мара милосница” из 1926, где Велипаша „са оним страшним лишајем на лијевом образу”, седећи у седници меџлиса, не слуша препирке босанских бегова, већ гледа замишљен летње облаке и ослушкује.
У једном од многобројних заметака за недовршене приповетке – а овај је настао 1949 – Андрић бележи тип свечаног глупака Јакова, који пада у безразложна одушевљења или љутње. Недуго потом, 1951, у Игоовим записима налази истоветан израз, уз усклик: „Ово је ’сусрет’, јер имам ’свечаног глупака’ у Јакову.” Читајући исте године роман „Клим Самгин” Горког из 1931, писац се готово чуди поређењу о људима који се међусобно њуше као мрави (пипцима) истоветном слици у његовој приповеци „Аникина времена” такође из 1931, коју је написао двадесет година раније.
Задивљен новом подударношћу, Андрић крајем педесетих у рукопис „Знакова поред пута” уноси на француском цитат Артура Гобиноа – цитат о човеку, мајци и детету на магарету у бегу из Египта – као мото следећем медитативном мињону: „Још један од сусрета који дају велику и искрену радост коју ни живи људи ни драги предмети не могу да причине. Има више од двадесет година (мисли на свој путопис ’Шпанска стварност и први кораци у њој’ из 1934, прим. аут.) да у ликовима човека, мајке и детета који беже са својим магаретом тражим дубље значење и гледам оличење људске судбине. Ту су у три људска лика представљена оба пола и сва три доба људског живота: детињство, младост и старост. Ту је једна од животиња за које је наш живот везан тужном симбиозом.”
Сваки писац о свом завичају
Пишчевим усклицима поводом сусрета додајемо и своје читалачке спознаје, везе и преплете између кратког романа „О мишевима и људима” (1937) америчког добитника Нобелове награде Џона Стајнбека и хронике о дринској ћуприји (започетој крајем 1942. и објављеној 1945).
У малом ремек-делу америчке књижевности, које писац посвећује родном градићу Соледад, налазимо почетак: „Неколико миља јужно до Соледада река Салинас тече уз стрму брдовиту обалу, дубока и зелена. А и топла, јер је прожуборила преко осунчаног жутог песка пре него што је стигла у узани јаз. С једне стране се златом окупане падине извијају све до чврстих и стеновитих планина Гебилејн, док је према долини вода оивичена дрвећем – врбама што се сваког пролећа освеже и озелене, са заосталим отпацима после зимских бујица на нижим гранама, и платанима чије се пиргаве, беле опружене гране и гранчице надносе над воду” (прев. Александар Милајић). Познат нам је ритам и мотив: „Већим делом свога тока река Дрина протиче кроз тесне гудуре између стрмих планина или кроз дубоке кањоне окомито одсечених обала. Само на неколико места речног тока њене се обале проширују у отворене долине и стварају било на једној, било на обе стране реке, жупне, делимично равне, делимично таласасте пределе, подесне за обрађивање и насеља. Такво једно проширење настаје и овде, код Вишеграда, на месту где Дрина избија у наглом завоју из дубоког и уског теснаца који стварају Буткове стијене и Узавничке планине.”
Незнатна је могућност да је Андрић неколико година пред светску катаклизму могао имати Стајнбеков роман у рукама било у оригиналу, било у неком од превода (дело је на српском објављено тек пошто је Стајнбек добио Нобелову награду 1962) који би га надахнуо да и свој роман започне географским описом реке и предела. Могло би се помислити да је наш писац, будући тада у Берлину, то издање које се на немачком појавило октобра 1940, могао запазити у некој од књижара. Но, Андрићеве дневничке белешке о ратним разарањима, чињеница да је Берлин интензивно бомбардован од октобра те године и пишчев посао првог човека југословенске амбасаде који трага за решењима за спасавање домовине од рата такву помисао чине мало вероватном чак и у светлости Андрићеве читалачке страсти.
Сва је прилика да су двојица писаца, сваки за себе и на свом одредишту трагичког удеса, писали варијанте исте књиге на свој начин. Писали су о завичају – један у доба Велике депресије и глади, а други нешто замашнију причу о завичају кроз царевине и векове. Обојица су причу започела полустихом – први из песме једног шкотског осамнаестовековног песника, а други из народне баладе. Оба писца су, између осталог, причала о усамљености, о најмањем човеку, о неутаживој жељи и за најскромнијим домом. Џиновски имбецил Лени Смол (са презименом супротним његовом физичком изгледу, у складу са његовом недораслошћу) и онизак и снажан једнооки тежак и пијаница Ћоркан (о коме је Андрић сковао причу још 1921) спојени су посебном дрхтавом осетљивошћу према меком и нежном – први према одважним америчким лепотицама, а други према играчици на трапезу. Сами књижевни творци повезани су волшебном наканом да о најмањем човеку без имена и порекла напишу највеће приче – као о ћутљивим сведоцима људске свирепости „пред којима свако сме да се покаже да је ’крвав испод коже’, а да не мора после ни да се каје ни да се стиди”. Лени и Ћоркан, Дрина и Салинас, Соледад и Вишеград – само су варијанте истог имена за очајно биће под теретом живота и историје, за лепоту дубоког и зеленог воденог тока каква је калифорнијска река Салинас дуга 280 и наша ћудљива лепотица од 350 километара, као и за трагичне и убоге људске насеобине у доба ратова.
У Стајнбековом језичком запису постоји и роман Џорџ Елиот „Воденица на Флоси” (1860), чији је почетак такође тек случајна блискост: „У пространој долини, ширећи се између својих зелених обала, тече Флоса и хита мору чија јој драга плима јури у сусрет да је заустави страсним загрљајем. […] Далеко унаоколо простиру се богате ливаде и њиве чије црне бразде скоро отворене чекају сетву или су већ пустиле нежне влати жита посејаног у јесен. […] Сећам се и каменог моста и великих врба које у води купају своје гране.” А обојица аутора су готово засигурно могла имати на души дарежљиву и насушну Хемингвејеву „Велику реку са два срца” (насталу 1925, у години „Моста на Жепи”) о ратом девастираном градићу његовог детињства.
Стајнбек 1961. за корак губи трку од Андрића и незаинтересован за признање – које је на пример нобеловац Бекет, у стрепњи да га не добије, називао „она шведска ствар” – пише свој последњи роман „Зима нашег незадовољства”, који је и Андрић имао у својој библиотеци.
Наш писац се враћао Стајнбеку као блиском књижевном сроднику, као човеку који се из маленог Салинаса доселио у Њујорк баш онако како се он из невеликог Вишеграда настанио у Београду. Враћао му се и као заговорнику милосрђа и бранитељу људских вредности, како је Стајнбек доживљаван.
У сусрет једни другима
Подсетићемо да је Андрић средином педесетих записао и његову изјаву о Њујорку као о ружном и прљавом граду ужасне климе и лудачког саобраћаја, са застрашујућом политиком и убитачним такмичарским духом, дајући му предност у томе да кад човек у њему поживи и он постане његова кућа, тада му је изнад сваког места у свету. Уз фрагмент је Андрић додао и подвукао: „Београд”, налазећи аналогију са размишљањима о свом граду.
За уживаоце писане речи очаравајуће је изналажење текстуалних мостова међу великим весцима и везиљама слова, блискост идеја оних са различитих планетарних тачака, посве другог порекла и баштине. Те зачудне и заумне сродности, споне и преплитања толико су узбудљиви да се чини како се писци превасходно обраћају једни другима како би проверили сопствена уверења при стварању књижевних светова. Чини се да они заправо, иако пишу сваки за себе и сваки у свом времену, иду замислима у сусрет један другом исписујући једну исту књигу о истини у свету у покушају искупљења људског рода.
Извор: Политика
