Neizmišljeni likovi – jedan je od znanih naslova Grigorija Božovića, koga autor članka u Srpskom biografskom rečniku naziva jednim od najvećih naših pisaca dokumentarne proze. Sin borbenog prote Vukajla bio je dokumentarist ne samo po pozivu novinara i putopisca. Za izmišljanjem nije imao ni potrebe kod tolikog neopričanog obilja Stare Srbije
Književnost je fikcija, ili izmišljotina, samo uslovno i samo donekle. Ako je prava, mora biti potpuniji oblik saznanja o životu i ljudima. Neizmišljeni likovi – jedan je od znanih naslova Grigorija Božovića, koga autor članka u Srpskom biografskom rečniku naziva jednim od najvećih naših pisaca dokumentarne proze. Sin borbenog prote Vukajla bio je dokumentarist ne samo po pozivu novinara i putopisca. Za izmišljanjem nije imao ni potrebe kod tolikog neopričanog obilja Stare Srbije. Budući akter zaoštrenog razdoblja, nije bilo ni umesno seliti se, izmišljanjem, mimo krvavog žalnog tla, mimo svojih unutarnjih oklopnika kolektivnog podviga koji nesmanjeno traje i dan-danas. A mislilo se da je podvig krunisan smotrom na Gazimestanu 1912. godine, kada je doskorašnji konzul Milan Rakić u stroju oslobodilaca iznenada začuo svoje zavetne stihove, ošamućen od naglog priliva stida. I nije mogao ni da korakne kada ga je komandant prozvao da istupi, doznavši da je pesnik, kao dobrovoljac, među njima. Malo kome se posreći da dočeka nedosežni cilj, ispuni svoje velike reči koje prigrle i drugi, da mu reči postanu dela. Često mislim o tome.
Šesnaest leta posle gazimestanskog divnog šoka, tokom poznatog intervjua u Ženevi, pisac Branimir Ćosić podstiče Rakića da pripoveda o konzulskom iskustvu u Prištini. O tome velikom dobu, kako ga tada nazva, Rakić glatko izbegava da javno govori. Samo je kliknuo: „Kakvi događaji, kakvi ljudi!“ Među tim ljudima nalazio se i Grigorije Božović, u čijim se pričama obreo i Rakić, kao neizmišljeni lik. O tim događajima Božović opširno svedoči izbliza. Nije nužno izmišljati i nadodavati da bi neke ličnosti postale znatni književni likovi a neka sećanja izvrsna prozna materija. Treba znati gledati, iznaći ugao, odabrati izvestan način posredovanja građe koju život ispostavlja čak i u neherojska vremena, kamoli u herojska i martirska, koja su dopala Rakiću i Božoviću.
U knjizi Deset pisaca – deset razgovora Brane Ćosića našao se i Božović. Pokazao se otvorenijim od Rakića, diplomate. Odaje priznanje otpornom dinarskom sklopu zavičajnog Ibarskog Kolašina, „poslednjoj srpskoj brani prema najezdi Arnauta“, hvali čistotu tamošnjeg epskog deseterca, guslara i pravoslavnih i muslimana, tzv. ibrovski stil pevanja. Mada vaspitan, kako je naglasio, na ruskoj i skandinavskoj književnosti i francuskim klasicima, Božović priznaje da ne voli „literaturu nevezanu za narod i kraj“, iako su njega samoga „toliko puta drugi literarni motivi uzbunjivali“. Drugim rečima, treba pisati o tome šta jesi i čemu do srži pripadaš. Svoje pisanje nazvao je pripremom za pisce nove i bolje, koliko da poveri hartiji što više motiva, smatrajući sebe dobrovoljnim nadničarom „za velike nove koji će svakako doći“.
Došli su novi, ima ih svakako i danas, ali, odista, ima li boljih od najboljeg Grigorija Božovića? Pridošli su bili i noviji koji su ga, u ime bolje budućnosti, lišili ne samo života nego i književnog prisustva. Pola veka pripovedač Stare Srbije nije postojao za naraštaje čitalaca. I tako su nas postupno pripremali za udaljenje od kosovske memorije, od svega što je Božović opisivao književno verodostojno, neizmišljeno, možda gdekad i malo udešeno, ali ne i mimo istine.
Božovićevo delo vraća se u opticaj pred sam raspad titoslavske države privida. Tada sam otpočinjao studije srpske književnosti. Pred našim očima izlazili su na videlo krupni primerci potisnute baštine, duhovne žrtve totalnog rata protiv srpske samosvesti, koju dalje uporno smućuju, unižavaju i poništavaju, s mnogih pozicija. Već sam postao bibliotekar kada sam u prostranom donjem depou kraljevačke biblioteke, koji je skrivao sve i svašta, nabasao na tri Božovićeva naslova, ko zna kada povučena iz fonda: Pripovetke u Plavom kolu iz 1926. godine, Crte i reze (1928) i Roblje zarobljeno (1930). Velika otkrića za mladog čitaoca koji se nije tako lako oduševljavao. Kosovski i metohijski, crnogorski i maćedonski predeli i ljudi, mamili su kao kakva daleka egzotika. Temeljni prostor vlastitog naroda beše slabo poznat ovom primerku naraštaja sistematski pražnjenog od izvorne prošlosti. Ali su ga zato Božovićeve proze ščepale i magnetski privukle.
Mračih se na počinioce kulturnog zločina i na dvostruke likvidatore, ne samo vremešnog pisca nego i njegovog pisanja. Ali onaj koji je u mračni bibliotečki depo posklonio takve naslove, možda i nije to učinio iz neznanja ili pokornosti već iz neke dalekosežnije pobude. Ne uništiti nego sačuvati primerke za bolja vremena i nečije radoznale oči. Taj nalazak je opisan, kao lični istorijski događaj, u knjizi Rod oraha na strani 34.
Crpeći iz svojih i porodičnih uspomena prozne fragmente napokon sjedinjene u prozu Rod oraha, u taj roman na rasklapanje, nisam hteo ništa da izmišljam, niti da skrivam imena iz horizonta svoga zaštićenog detinjstva i rane mladosti. Druge pripovedne građe – a da me se tiče i da me pokreće – nisam imao, osim predratnih, ratnih i poratnih priča najbližih figura. Njihove me priče dočekaše na ulazu u svet, kao nasleđe predačkog trajanja. Nisam težio da razgrebavam duševne pozlede, niti da nasilu tragam za nečim ružnim i niskim, od čega današnja kreativna industrija gomila profite, sejući seme ništavnosti u glavama zastrašene i pometene publike. Nesrazmerno više ljubavi i beskrvne žrtve ostaje pohranjeno u mekom jezgru mojih sećanja. I kroz Rod oraha progovara.
Tek sam podosta odmaknut, u vremenu i prostoru, od te doživljene i zapamćene lične građe mogao da sve iznutra osmotrim, da i obične stvari zadobiju auru, koju jedino pogled iz nepovratne daljine može preobraziti u čaranje. Dobijali su na težini i moj dečački dosadni život prizivan u dozrelu svest, kao i okolni životi, toplom lirskom ironijom prevučeni. Tako je nastala ova neizmišljena bajka iz dvorišta čija granica prema reci Ribnici, niže njenog ušća u Ibar, beše branjena kordonom moćnih oraha. Odskora ni njih više nema. Osim jednog, najmlađeg, koji više nije tako mlad. Na tu se bajku naslanja ova tvrdokorna duša, napadnuta iznutra i spolja, povučena u sve tromiju telesinu. To je lična mitska priča s mesta gde Ibar, dotekao od Božovićevih južnih strana, sebe celog i zamorenog prilaže manjem vodotoku, Moravi Zapadnoj, koja pak nestaje u Velikoj Moravi. I književni rad je ulivanje u veliki tok, u kojem nastavljamo postojanje. Makar i bez imena. Časno ime i prezime Grigorija Božovića nadživelo je dugih pola stoleća prisilnog nespominjanja, da se nanovo vrati među svoj narod i da među nama traje, dokle god nam bude stalo do više dimenzije postojanja, koja nas uljuđuje i održava u zajednici. Odnos prema svetu počinje i završava osvešćenom vezom sa zavičajem, kao dubljim likom nas samih.
Neizmišljene priče Grigorija Božovića jesu i moralne tapije na blagorodnu i preskupu zemlju njegovog šireg zavičaja. Današnji Kolašinci i Kosovci nisu samo čuvari tapija, nego su žive tapije. Davne muke i podvige svojih zemljaka Božović uvodi u memorijski trezor srpske književnosti, slovesnom svetu na uvid. Beše sin Vukajlov i sam tvorevina zavičaja, koliko i njegov književni tvorac. A čitaoci Božovićevih neodoljivih proza postaju duhovni sažitelji tih naslojenih mesta. Pisao je Grigorije Božović i usmereno delao i onda kada se borba, na momente, mogla činiti bezizglednom. Biti borac znači znati trpeti. Moći istrpeti. To je pisac naučio od starosrpskog zavičaja. Lekcija i dan-danas važi. I to se onamo bolje razume nego bilo gde drugde.
Dragan Hamović, U Beogradu, SKZ, 16. oktobra 2023. godine
Izvor: pecat.co.rs
