Као што је у не тако давној прошлости дјелић Црногораца почео себе, умјесто са Црном Гором, да идентификује са Montenegrom, тако је данас једна фракција Montenegrina почела себе радије и с поносом називати „Belvedercima”.
Склоност да се прије идентификује са оним туђинским и отуђеним у себи у нареченом случају могла би се третирати као паланачки аутошовинизам par excellence. Ваљда се у менталној и емотивној структури личности осјећање матерњег језика и имена препознаје као нешто анахроно и немодерно; шта ли!?
Најприје, у томе се могу препознати знаци комплекса више вриједности, а он је такав да се и у равни језичке имагинације увијек исказује неким наводно скупљим, бољим, узвишенијим ријечима, егзотичним суперлативима.
Пошто се тај психотрансфер гордости не може, ипак, изразити у једноставној компарацији: „Црногорац, супер Црногорац, Црногорац вишег реда, Црногорац највишљег реда” и сл., онда се изгледа и посеже за упадом у неки туђински језик/дискурс, како би се некако исказало нарцисоидно самољубље и умишиљај о сопственој величини. Отуда се својевремено montenegrinstvo отворило као егзотична ријеч која треба да означи Црногораца супериорног реда.
Дочим, посљедњих година једна montenegrinska фракција осјетила је потребу да се легитимише у равни изванредних Црногораца, те смо тако стигли до „Белведераца”. Они себе представљају, као и на једном скорашњем културно-умјетничком перформансу, као посебно заслужне Montenegrine.
Појашњења ради, „Белведерци” су (не)посредни учесници протеста који је упамћен по спектакуларном паљењу гума на Крушевом ждријелу. Протеста – нипошто рата, револуције, крвопролића, покоља, окупације, опсаде, како би могао помислити неупућени човјек који чита или слуша шта проповиједају Белведерци.
Управо та несразмјера између онога шта се и како се стварно збило на Крушевом ждријелу и онога шта се и како се опјевалу у литерарној и медијској продукцији белведерских митомана показује да се овдје дешава нешто изванредно погрешно, изопачено, деструктивно; вријеме ће показати за идеологе „белведерског психонаративе” и аутодеструктивно. Јер, како се не може саградити кула на врху Везува, тако се не може саградити ни на згаришту педесет камионских гума.
Милован Урван
