Средином децембра у Мостару сам учествовао у панел дискусији на тему антифашизам у 21. стољећу. Премда је ријеч о посве маргиналном друштвеном догађају, та је дискусија мени била веома значајна, јер ми је помогла да јасније артикулишем проблеме говорења у јавном простору којима се већ дуго бавим из своје, такође маргиналне, позиције писца и колумнисте. Током мостарске дискусије, двојица њених учесника који су јавно истакнутији и познатији од осталих, Драган Марковина и Анте Томић, упорно су давали одговоре на питања која нико није постављао, а сва питања која сам ја покушао поставити остала су без одговора
А ствар је била сасвим једноставна – ја сам непрекидно позивао повратак ка појмовима који су учествовали у обликовању и фашизма и антифашизма у часу када су ти облици друштвене свијести настајали, како бисмо се увјерили да још увијек владамо њиховим значењским садржајем – отклањање те сумње нужан је предуслов данашњег говорења о хисторијским феноменима који су израстали на одређеном појмовном инструментарију, али и говорења о феноменима који се јављају као наши савременици или ће се тек јавити у сутрашњици.
Умјесто тога, добијао сам цитате из списа Умберта Ека и позивање на емотивни интензитет личних искустава као на доказе бујајућег фашизма, а сваки мој покушај да утврдимо по чему се друштвене и политичке изопачености тренутка у ком живимо могу и морају приписати искључиво фашизму наилазио је на барикаду неразумијевања, из чега сам са резигнацијом закључио да моји саговорници не могу или једноставно не желе препознати обрисе нових друштвених и повијесних феномена који стасавају у драматичном вртложењу читавог свијета који није постао глобално село, али јесте постао глобални тржни центар.
Умјесто умног напора, па и етичке одговорности, да се прионе на мукотрпни посао рашчишћавања интелектуалних и духовних рушевина једне епохе на умору, како би се испод њих пронашли темељни и за мишљење нужни појмови, и умност и духовност одабрали су лакши пут, који више одговара њиховој данашњој ћуди и улози – пут нуђења пропагандних сурогата тамо гдје би требало понудити појмове и нуђења апроксимација и арбитрарног прозелитизма тамо гдје би требало растумачити значење тих појмова.
Не треба одвише строго судити горе именованом двојцу са мостарске панел дискусије – у јавном простору, не само овдашњем, већ и на знатно ширем плану, доминирају амбициозни субјекти налик на ђаке који би да се, препуни ентузијазма, баве хемијом и да синтетизују нове спојеве, али којима је неко сакрио периодни систем елемената, па они посежу за литијумом тамо гдје треба додати азот и за оловом тамо гдје је формула захтијевала водоник, а потом добијене спојеве нуде јавности као универзални лијек, баш попут оних шарлатана из стрипова о Таличном Тому.
На коју год страну да погледаш, читаоче, наћи ћеш безбројне доказе да они који ти се обраћају у јавном простору углавном не знају шта говоре. Некаквом карикатуром животињског инстинкта они слуте, па и осјећају какво је говорење потребно и њиховој публици и улози коју су себи додијелили, али то говорење не извире из знања и разумијевања стварности и појмова којима се она означава, већ почива на пропагандним предоџбама, способним да евоцирају емоције и заносе. А у шизофреном друштвеном простору онда је лако емоције и заносе прогласити мишљењем и свијешћу.
Прије више од три године Бакир Изетбеговић, лидер водеће бошњачке партије, обећао је да ће његова странка „на један вјештачки начин омогућити један повољнији џендер“. Из такве употребе кључног појма недвосмислено је јасно да кукавни Изетбеговић не само да појма нема шта значи родно питање, већ не разумијева ни шири контекст у ком је то питање значајно као ни разлоге тог значаја, већ је несрећко једноставно негдје чуо израз џендер и осјетио да га и он треба превалити преко усница, кад већ сви о њему говоре. То што га је преко усница превалио као паролу а не као појам, то њега не брине – џендер није први појам ком је он приредио такву судбину, а његова публика већ одавно не очекује ништа осим пароле.
Недавно је из пера Аднана Пејчиновића, кореспондента магазина Став, потекао вапај над плурализацијом бошњачког политичког тијела, због чега Пејчиновић мјешавином очаја и одлучности тврди да је та подијељеност „озбиљан проблем, којим се на највишем нивоу треба позабавити“. Синтагма највиши ниво попут рефлектора на Билином пољу освјетљава чињеницу да аутор не говори из позиције учесника у стварном свијету и његовог свједока, а питање је да ли се и обраћа стварном свијету, јер би се у том случају вјероватно и сам запитао шта тачно значи и гдје се тачно налази тај несрећни највиши ниво на ком би ваљало претресати питање политичке разуђености.
Већ сама могућност да се јавности сервира сингатма највиши ниво као топос на ком би ваљда декретима и резолуцијама требало поништити страначки и парламентарни плурализам непорециво указује на отужну чињеницу да добар дио те јавности не разумијева појмове политике, политичке свијести, демократије, државе, нације… а та отужност прелази у трагичност охрабривањем јавности да остане вјерна сурогатима појмова које није у стању разумјети и да у тој вјерности стрпљиво очекује спасоносну одлуку и рјешење са највишег нивоа. Који не постоји.
Челник Исламске заједнице у Босни и Херцеговини, Хусеин Кавазовић, често осјећа потребу да се осврне на актуелне друштвене и политичке проблеме, никад не пропуштајући прилику да потврди како је његов поглед на та питања обликован марксистичким и вулгарноматеријалистичким духом, ођевеним у кур’анске цитате, из чега се може закључити да његово говорење не почива на разумијевању појмова већ на унапријед утврђеном очекиваном ефекту на слушаоце. Нација из Кавазовићевог говорења појмовно је једнака нацији из говорења Едварда Кардеља и разлике између њих искључиво су атрибутивне, па узети озбиљно Кавазовићеве мисли значи занемарити чињеницу да ни он себе не узима озбиљно.
Ако лидер једне распадајуће странке и један маргинални колумнист, те лидер једне вјерске заједнице не нуде довољно чврсте аргументе за горке оцјене пропасти значења у појмовима, онда треба погледати, рецимо, у проф. др Есада Дураковића, који као академик већ годинама континуирано клепеће испразне фразе и флоскуле и себе неугодно често доводи у отужну контрадикторност, која већ има устаљени модел – истовремено оптуживање запада за исламофобију и очекивање да запад пружи помоћ коју дугује овдашњим муслиманима.
Популарни писац провинцијских сага и забављач широких медиокритетских маса, Абдулах Сидран, већ одавно у својим јавним наступима а сада и са свог Фејсбук профила води прави мали рат против језика и значења у њему, нудећи публици јефтине доскочице и прежвакане афоризме као суплемент за појмове. Количина и емотивни набој реакција на његове објаве, у којима он ревидира појмовне садржаје по императивима властитог обогаљеног искуства и властитог, једнако обогаљеног, сензибилитета, показују да један незанемарив дио јавности, опсједнут питањем грађанштине као политичке свијести, једноставно не може надрасти мукли и пихтијасти етички колективизам, испод ког бубре други изопачени колективизми.
Поред Сидрана, ту је и његов саборац у рату против смисла и значења у језику, Дино Мустафић, чијим сам се накарадним, непрецизним и манипулативним јавним говорењем бавио у више наврата, па се овај пут нећу понављати. Сидрана и Мустафића наводим само као парадигматичне припаднике трупа којима се затвара обруч око језика и смисла, односно значења у њему. Политика, медији, вјерске заједнице, академски свијет и на крају простор културе и умјетности – сви су они складно објединили своје напоре у здруженој операцији против појмова.
Читав тај проблем, међутим, није толико једноставан да би за његово разумијевање, а затим и рјешавање, било довољно лоцирати његове главне актере. У свијету прожетом духом корпоративизма појмови обликовани антрополошким и хуманистичким духом губе и посљедње битке. Пораз је тим горчи јер им је нанијет властитим оружјем – етиком која је квинтесенцијални састојак и антрополошке и хуманистичке свијести. Када је та свијест допустила корпоративизму да етику коначно и неповратно претвори у утилитарни и конфекцијски артикал, пораз је већ одавно био неминован.
У маргиналним и цивилизацијски заосталим друштвима, каква су балканска, у којима мишљење традиционално изазива сумњичавост и у којима се пословично његује страст за рјешења са највишег нивоа, тај је пораз само бржи и видљивији, јер не постоје социјални и институционални механизми који би га барем мало амортизовали и успорили. То што појмови, а с њима и идеје пропадају, то може бити драматично, али нипошто није трагично. Трагично је одсуство воље и жеље да се крене у потрагу за основним значењима, онако како је то свака епоха морала чинити.
Пропаст значења овај пут није означила пораз епохе коју су та значења обликовала. Овај пут она је означила пораз саме идеје човјечанства, а уједно и пораз саме идеје човјека. Ни човјечанство ни човјек нису поражени зато што неумитно клизе ка свијету у ком ће владати нови односи и нове вриједности. Не, поражени су због одбацивања значења, чиме су одбацили могућност да изграде свијест о самима себи као судионицима у таквом свијету и зато им слиједи епоха ропства потпунија и свеобухватнија од оне у древној Месопотамији.
Да ли ће таква дехуманизација и арментумизација човјечанства довести до побуне и породити неке будуће атомисте и њихове насљеднике, ја то не могу знати. Надам се само да ће неки будући Ниче свог натчовјека артикулисати довољно јасно да предуприједи сваку помисао неког идиота да тог натчовјека стави у строј којим командује неки наредник. И под чијом ће командом тај строј одмарширати до неких ровова.
У међувремену, остаци пораженог човјечанства одбијаће да признају пораз и наставиће се надати побједи, вјерујући у властиту супериорност над другим и једнако пораженим остацима тог истог човјечанства, не схватајући да својом истрајном оданошћу појмовима чије је значење одавно крепало завршни чин једне умируће епохе чине још мучнијим призором за гледање.
Био бих неетични манипулатор и бескрупулозни демагог када бих читаоцу понудио било какву наду у спас оваквог човјечанства и у спас идеје човјека у његовој основи. Таква је обећања могуће понудити искључиво кроз партикуларне колективизме натопљене обогаљеном и изопаченом етиком, а управо су такви колективизми нужним учинили пораз о ком је овђе ријеч. Но дизање појединачног гласа против свепрожимајућег бесмисла и узалудни љубавни зов упућен протјераним значењима, ако и неће спасити ништа у овом часу, можда ће бити искрица која ће једном запалити пламен нове антрополошке и хуманистичке свијести, која ће се с презиром и гађењем сјећати ове епохе, као што се ова епоха сјећа својих предака који су приносили људске жртве и гостили се људским месом.
А можда тај бунтовни глас неће запалити ништа. Не знам. Али вриједи га дићи. У име људскости. Алтернатива томе антрополошко је и хуманистичко пропадање са Изетбеговићима, Пејчиновићима, Кавазовићима, Дураковићима, Сидранима, Мустафићима и њиховом духовном сабраћом у другим остацима пораженог човјечанства.
Елис Бекташ
Извор: Преокрет
