Петровић је био критикован за проналазак „модуса вивенди“ с комунистима на сличан начин на који је због исте ствари критикован и Андрић. Ипак, чак и код радикално антикомунистичког дијела српске јавности, однос према Вељку Петровићу никад није био лишен амбиваленције.
Пјесник и приповједач Вељко Петровић (1884 – 1967) данас је, чини се, успркос великом умјетничком угледу за живота, углавном заборављен. Наоко парадоксално, заправо заборављеније је његово ђело, него његов живот. Он је био парадигматичан писац свог времена: оно што је писао погађало је жицу његових савременика. Захваљујући томе, практично читав живот провео је као славан писац. Дио те славе биле су и контроверзе које су се јављале у вези са њим као и његовим ликом и ђелом. Родио се у Сомбору. Отац му се звао Ђорђе, а мајка Милева. Вељко је био четврто по реду дијете у породици: имао је двије старије сестре и једног брата. Неколико неђеља након Вељковог рођења, мајка му је умрла. Није та смрт била директно везана с порођајем, али је велико питање колико је тога сам Вељко Петровић касније могао бити свјестан. Углавном, унутар двојне монархије, Сомбор наравно припада Угарској, па је тако Петровић гимназију завршио похађајући наставу на мађарском језику. Стога можда није и чудно што правни факултет уписује у Будимпешти. Студирајући почиње да се бави књижевношћу, сарађујући са српским часописима широм Аустро-Угарске: од загребачког Србобрана до сарајевске Српске ријечи.
Понешто и типично младалачки, његов књижевни израз је лирски. Његова патриотска поезија бива широко слављена и хваљена, а врхунац тога је изузетно позитиван приказ у Српском књижевном гласнику из пера Јована Скерлића. Кад уочи балканских ратова Вељко Петровић из Аустро-Угарске пређе у Србију, управо чињеница да га је Скерлић хвалио помаже му да не прође као Крлежа, односно да не буде проглашен шпијуном. У Београду врло брзо почиње да се дружи са Симом Пандуровићем, а такође и упознаје Мару Мандрашевић, своју будућу супругу.
Љубав Вељкова и Марина издржаће искушење раздвојености током Првог свјетског рата. Вјенчаће се крајем 1919, у Кули, њеном родном мјесту и то ће бити веза за читав живот. Биће једно другом увијек велика подршка, али неће имати ђеце. Петровић је у току Првог свјетског рата прешао Албанију, а затим се укључио у настајућу југословенску дипломатију. Изабран је чак и за члана Југословенског одбора. Прижељкивао је да буде први југословенски амбасадор у Будимпешти, али то му се није остварило. Ипак, постављен је за референта за образовање за Банат, Срем и Бачку унутар Министарства просвете. Радно мјесто му је било смјештено у Новом Саду. Недуго након што се оженио, пребачен је у Београд. Испрва је био шеф кабинета министра просвјете, а затим је у истом министарству годинама био инспектор односно начелник. У својим тридесетим и четрдесетим годинама, он је примјер угледног грађанина. Потпредсједник је ПЕН клуба, а такође је добио и прилику да пред краљем Александром лично одржи предавање на тему „Шумадија и Војводина“. Релативно рано је постао дописни члан Краљевске академије наука и уметности, а са навршене педесет и двије године постаје редовни члан. Остаје трајно заинтересован за односе Југославије и Мађарске, односно Срба и Мађара.
За вријеме двије деценије Краљевине Југославије, он објављује, с једне стране, цијели низ запажених књига, а с друге је један од најугледнијх сарадника најрелевантнијих писаних медија. Кад почиње Други свјетски рат, он не сарађује са окупатором. Макар и без симпатије спрам партизана, послије ослобођења он постаје један од „сапутника“ управо зато јер није имао „ораха у џеповима“. Стога је послије рата могао бити и предсједник Матице Српске и Српске књижевне задруге и управник београдског Народног музеја.
Петровић је био критикован за проналазак „модуса вивенди“ с комунистима на сличан начин на који је због исте ствари критикован и Андрић. Ипак, чак и код радикално антикомунистичког дијела српске јавности, однос према Вељку Петровићу никад није био лишен амбиваленције. Ако би, примјера ради, Борислав Михајловић Михиз и могао рећи да је Петровић био „сујетан као паун“, истовремено је он писао о Петровићу као човјеку чија је кичма права као стуб, човјек који има офарбану црну косу и привлачне поткресане бркове. Бранко Лазаревић је према њему наступао слично као и према Андрићу.
У духовитој игри ријечи са именицом Сомбор (Петровићев родни град), Сима Пандуровић је забиљежио да Петровић није (био) ни сом ни борац. Петровићев парадигматски и често цитирани стих био је је „Војводина стара, зар ти немаш стида“, а млади Дејан Медаковић је код имена и презимена угледног писца направио пермутацију да би се рекло: „Ветровићу Пељко, зар ти немаш стида.“
Оно што је код Петровића такође важно јесте и његова вјештина да препозна негативне интелектуалне особине које евентуално могу тангирати и њега самог. У једном свом тексту потенцира опасност од „провинције, ниских критеријума, лаких вербалних успеха, велике склоности ка егзибицији и, напослетку, разуме се, од православне лењости“. Углавном, кад је 1967. године умро, нико није доводио у сумњу чињеницу да Вељка Петровића ваља сахранити у Алеји заслужних грађана. Сахрана му је била велика и присуствовали су јој многи угледници. У деценијама послије Петровићеве смрти, његово име је остало дио културе сјећања. По њему се зову различите установе, попут, примјера ради, градске библиотеке у Бачкој Паланци. Ту је, такође, и улица у његовој родном Сомбору која се зове његовим именом, као и књижевна награда која се зове „Вељкова голубица“.
Мухарем Баздуљ
Извор: П Портал
