Хитлер је у “Мојој борби” забиљежио да се обрадовао атентату на Фрању Фердинанда. Ту успутну опаску многи су једва дочекали да лажно интерпретирају. Жељели су лагати како су у Првом свјетском рату Хитлер и “Млада Босна” били на истој страни. Упућени људи су знали да је то глупост, али неупућеним и злонамјерним је било тешко показати и доказати зашто је то тако
Постоје округле и округлије годишњице. У контексту декадног система, округле су оне које су дјељиве с бројем 10, а најокруглија је – стота, која у себи здружује десет десетих годишњица. Кад су глобални масовни медији почели да се припремају за стоту годишњицу почетка Првог свјетског рата, односно Сарајевског атентата као његовог повода, ја сам “у причи”, како се то каже, био већ десетак година.
Јер још 2004, о деведесетој годишњици атентата, београдски недјељник “Време” је, као ваљда једини медиј у свијету, објавио темат тим поводом. Темат се састојао од пет “ауторских текстова” које су написали: Стојан Церовић, Светислав Басара, Владимир Пиштало, Миљенко Јерговић и Мухарем Баздуљ. Темат је осмислио и уредио Небојша Грујичић.
Жерајић као Јован Крститељ
Мада објављен у једном политичком недјељнику, овај темат није имао неки дневни и тренутни одјек. Дјеловао је, међутим, дугорочно и дубински. Како су године пролазиле, разни људи су му се ретроактивно враћали. Пошто је постојао на интернету, и мени би се свако мало неко обратио са коментаром на мој текст из темата, као и на темат у цјелини. Дијелом и због те чињенице ми је Бранко Кукић из култног чачанског Уметничког друштва Градац “наручио” тематски број часописа “Градац” о “Младој Босни”. Мјесецима сам темељито радио на овом “пројекту” са идејом да се у једном издању часописа објави “пресјек” онога што знамо о “Младој Босни”.
Као датум издавања “циљао” сам стоту годишњицу атентата Богдана Жерајића на земаљског поглавара Маријана Варешанина. Тај је атентат био неуспјешан, након њега се Жерајић убио, али је постао херој и инспирација својим млађим друговима. Христоликој појави Принциповој, он је био као Јован Крститељ. Основни извори за поменуто издање били су ми Владимир Дедијер и Предраг Палавестра, али ту су, наравно, били и Андрић, Крлежа, Црњански, Боривоје Јефтић, Димитрије Митриновић, Штефан Цвајг и други.
Недуго након објављивања овог издања Станко Церовић је у једном разговору изјавио: “Босна је била млада само у вријеме ‘Младе Босне’, у смислу да се само тада усудила да се препусти слободи и спонтаности, јер је Босна увијек увезана спољним и унутрашњим силама. А тада је изгледала одлично: много радозналости, памети, акције, осјетљивости, нешто зачуђујуће модерно… Мало смо се њом бавили, мада је број ‘Градца’ посвећен ‘Младој Босни’ сјајан. Имам два осјећаја: да је Босна само тада била млада, и да је, истовремено, тада у Европи једино Босна била млада. Можда се зато и направила она фина симболика: босански малољетник руши трулу и стару грађевину! Нека руши”. То је био лијеп коментар.
Мјесечарење
Неколико мјесеци уочи почетка 2014. године, током које ће се обиљежити стота годишњица Сарајевског атентата (28. јун), односно почетка Првог свјетског рата (28. јул), свијет се већ увелико освртао на тај велики јубилеј. На енглеском говорном подручју било је објављено неколико нових историјских књига које тематизују вријеме уочи Великог рата и сам његов почетак. И прије него је иједна од њих преведена на српски, у медијима су почеле њихове анализе и коментари. У средишту пажње је била књига “Мјесечари” аустралијског историчара Кристофера Кларка.
Та књига се супротставила доминантном историјском консензусу о Сарајевском атентату. Поједностављено говорећи, Кларк тврди да, колико год била истина да су међу ондашњим европским силама постојала неслагања и напетости, рат тешко да би избио без Сарајевског атентата. Наравно да се у развијању своје тезе наслањао на “лошу репутацију” Срба у западњачкој јавности од посљедње деценије двадесетог вијека. Није да таквих идеја није било и раније, али су људи попут Дедијера “нашу истину” без комплекса нудили свијету. Почетом двадесет и првог вијека, међутим, српска и југословенска позиција била је у очигледној дефанзиви. Како је један хроничар у то вријеме забиљежио: “Дедијер је, не заборавимо, своју књигу у оригиналу писао на енглеском језику, на Харварду, за великог њујоршког издавача. Прије пола вијека, ми смо своју истину о себи самима извозили у свијет. Данас, нијемо и потчињено, углавном уз послушне климоглаве, увозимо туђинску пропаганду. У том смислу се локална сатанизација Принципа савршено римује са глобалним трендовима. Они који у епохи између 1903. и 1914. године виде златно доба Србије, перципирају Принципа и Сарајевски атентат као и сви они силни црно-жути носталгичари којима недостаје идилично-утопистичка сликовница о рају на земљи у којем скупа живе Попер и Фројд, Витгенштајн и Кокошка, Музил и Кафка”.
Носталгија за хабзбуршком културом требало је да буде сугестија негативне ауре “Младе Босне”.
Ћирилица
Хитлер је у “Мојој борби” забиљежио да се обрадовао атентату на Фрању Фердинанда. Ту успутну опаску многи су једва дочекали да лажно интерпретирају. Жељели су лагати како су у Првом свјетском рату Хитлер и “Млада Босна” били на истој страни. Упућени људи су знали да је то глупост, али неупућеним и злонамјерним је било тешко показати и доказати зашто је то тако. Знао сам, наравно, већ за пословицу да “слика вриједи хиљаду ријечи”, али нисам знао да постоји слика која то у овом контексту сасвим пластично доказује.
И онда сам пречитавајући с пријатељем, већ поменутим Небојшом Грујичићем, једну књигу о Андрићу и Њемачкој српског германисте Душана Глишовића, наишао на информацију да постоји фотографија на којој Хитлеру уручују трофеј из окупиране и раскомадане Југославије, а као рођендански поклон у виду спомен-плоче Гаврилу Принципу.
На трагу те информације откривамо да се легат Хитлеровог службеног фотографа Хајнриха Хофмана налази у Баварској националној библиотеци у Минхену. Уз помоћ датације, односно знајући да је Хитлеров рођендан 20. априла, успијевамо да лоцирамо фотографију. Текст спомен-плоче је на ћирилици, вјерујем да због тога овај дио фундуса није био, како би се данас рекло, “тагован”.
Да не дужим, ми купујемо права да објавимо фотографију на насловној страници “Времена”. На корици “Времена” број 1.191 од 31. октобра 2013. објављена је ова слика уз текст: “Неиспричана прича из Другог светског рата: Хитлерова освета ‘Младој Босни’“.
Ја пишем велики текст који прати ту фотографију. Е, тај текст већ експлодира као бомба. Већ сутрадан ме звао један старији угледни њемачки новинар да ме пита како се усуђујем да објавим такав текст и то у баш таквом тренутку. Морам да признам да сам био наиван па сам успио и да се изненадим. Рекао сам му да су “Време” приватне новине па могу да објаве шта год хоће и на начин на који хоће.
Нико и ништа у Паризу и Лондону
У идућих недјељу-двије многи људи су мојим текстом били одушевљени, али, наравно, било је и оних који су текст исмијавали, односно оних који су текст сладострасно лажно интерпретирали. Многи од тих примјера били би захвални као илустрација за студију случаја. Овдје, међутим, немам простора да се бавим њима. Желим, међутим, барем да потенцирам двије најљепше ствари које је тај текст произвео.
Захваљујући њему, најприје сам у јуну 2014. у Лондону одржао предавање у сали “Конвеј хол”. Плаћала се улазница од 10 фунти и дошло је стотинак људи. “Конвеј хол” је локација гдје се јавна предавања одржавају већ тристотинак година и ту се, примјера ради, сваке године организује додјела “Орвелове награде”, најпрестижније британске награде за публицистику и политички надахнуту умјетничку прозу. Пет мјесеци касније био сам један од двоје-троје ексјугословенских учесника на великој париској међународној конференцији организованој о стотој годишњици почетка Првог свјетског рата у згради УНЕСКО-а. У оба случаја међу публиком је било људи упућених одраније у откриће које смо направили.
Такође, велики број књига које се директно или индиректно тичу Првог свјетског рата, а које су публиковане након објаве мог потенцираног чланка, имају инкорпорирану информацију о њему унутар библиографије. Ако има нека конкретна књига коју вриједи директно потенцирати, то је “Кратка историја Србије” Дејана Ђокића коју је објавио Универзитет у Оксфорду, а у којој су и Хофманова фотографија и мој наведени текст признати као извор.
Бољшевизам и нацизам
Кад је прије десет-дванаест година кренула прича о “ревизији историје” гледе Првог свјетског рата, у старту сам имао осјећање да је то само прво поглавље. Први свјетски рат је за највећи дио људи данас далека прошлост. То се, међутим, не односи на Други свјетски рат, а он је, опет, у много чему друго полувријеме Првог свјетског рата. Ревизија Првог свјетског рата у том смислу нема дневну политичку тежину какву има ревизија Другог свјетског рата. А фотографија коју смо открили испоставила се, ријечима никог другог до Кристофера Кларка, као најбоља слика везе између два свјетска рата.
Неке европске тенденције, као оно изједначавање бољшевизма и нацизма у једној резолуцији Европског парламента, већ су ишле у том правцу. Јер ако су бољшевизам и нацизам исти, бољшевизам је по дефиницији заправо гори пошто се појавио раније, па је нацизам тек реактивна формација.
На том трагу су и различите интерпретације руско-украјинског рата посљедица таквих политичких ставова. Отуд та склоност да се гледа кроз прсте нацистичкој инспирацији “бандеризма” у свим својим инкарнацијама, као и склоност да се у данашњој Руској Федерацији траже протохитлеровски елементи. Ако би германски елемент био позитиван у контексту Првог свјетског рата, а Сарајевски атентат био, како се то каже, ничим изазван, онда би и ове ствари било лакше продати.
Дирљива је то амбиција, али између та два рата је било још европских конфлаграција, а из најважније од њих потиче и порука коју тим амбицијама ваља саопштити: Но пасаран.
Мухарем Баздуљ
Извор: Глас Српске
