Пре коју годину, повелик део овдашње јавности, углавном онај део који нити прати књижевност нити чита књиге, био је скандализован „третманом“ песникиње Десанке Максимовић у Басарином роману „Контраендорфин“.
Несвесни законитости књижевне фикције и чињенице да романсијерска варијација на уосталом врло стару чаршијску анегдоту не представља нужно грађански став аутора трубили су о „увреди части“. Ових дана, име Десанкино нашло се, међутим, поново у новинским чланцима из рубрике „актуелности“. Уосталом, и на нашем порталу је објављена вест како Скупштина општине Бујановац треба да одлучи да ли се усваја одлука Школског одбора из бујановачког села Биљача да се назив тамошње основне школе из садашњег „Десанка Максимовић“ мења у „Исмаил Кадаре“.
Према најавама, већина за потврду такве одлуке свакако постоји. Овде, међутим, последња реч није на Скупштини општине, него на Министарству просвете Републике Србије. А надлежна министарка Славица Ђукић-Дејановић изјавила је већ како је „неприхватљиво да школа која носи име Десанке Максимовић мења име, било где да се налази. Склонити име ове велике песникиње значи заборавити њене антифашистичке поруке из ‘Крававе бајке’ које су послате на добробит свих људи и све деце“.
Најбизарнија ствар у целој овој иницијативи је предлог да се школа назове по живом човеку. Истини за вољу, Кадаре има 87 година, али је и даље активан и виталан. Колико год да се већ деценијама може рећи да је он најважнији албански писац – па и уметник – свих времена, има нечег недоличног у именовању школа по живим људима. Неко морбиднији би могао рећи да му се на тај начин неко зло призива. Неки моји знанци из Врбаса горде се, са извесним правом, због чињенице да је у том градићу први пут нека јавна институција прозвана именом Данила Киша. Збило се то само неколико месеци после његове смрти. За живота такво одавање почасти заиста није уобичајено. (Истини за вољу, велики немачки писац Ханс Магнус Енценсбергер у своју је дивну књигу „Умеће преживљавања“ уврстио „99 књижевних вињета из XX века“; 98 вињета је посвећено мртвим писцима: од Жида до Андрића и од Броха до Шкворецког, а само једна једина живом писцу: Исмаилу Кадареу; сумњам, међутим, да су у Бујановцу размишљали о овом Енценсбергеровом преседану.)
Овај „случај“ може ипак бити повод да се укаже на то да у Србији постоји прилична доследност у идеји да се у местима где живи значајан број припадника неке националне мањине, школе прозивају (и) по људима из њихове националне и културне историје. У Бујановцу тако већ постоје школе „Наим Фрашери“, „Али Бекташи“ или „Муарем Кадрију“. У Тутину постоји школа „Ибрахим Бакић“, а у Бачкој Тополи „Чаки Лајош“.
Постоје, наравно, и школе прозване по кључним фигурама српске културе, па тако примера ради у све ове три наведене општине постоји основна школа прозвана по Вуку Караџићу. Ником спорна нису ни имена школа дата по Србима који су задужили светску науку попут Николе Тесле (и такав пример постоји управо у Бачкој Тополи). Има и других срећно изабраним имена. Једна тутинска школа зове се „Меша Селимовић“. Мада је Селимовић себе сматрао српским писцем, Бошњаци га редовно уврштавају у властите репрезентативне едиције. Успркос томе или можда баш због тога, интерес за дело овог писца, „линк“ је између културе Срба и културе Бошњака. Отуд овакво име није спорно и заправо је више него добро прихваћено и у локалној заједници и из шире перспективе државе.
У том смислу, можда је негативна реакција министарке Ђукић-Дејановић исхитрена и можда не треба иницијативу преко ноћи одбацивати у целини. Ако је реч о школи коју похађају албанска деца и ако Школском одбору и родитељама деце смета такво име, то не треба занемаривати. Десанка Максимовић је у српској култури и памћењу толико присутна да назив једне школе не мења практично ништа. Међутим, уместо имена живог човека, можда би се могло пронаћи име које је некакав „линк“ између културе Срба и културе Албанаца. Два човека одмах падају на памет: Беким Фехмиу (1936. – 2010.), легендарни глумац из „Скупљача перја“ и „Специјалног васпитања“ и Петрит Имами (1945. – 2019.), чувени професор на ФДУ и аутор капиталне књиге „Срби и Албанци кроз векове“.
Обојица су били Албанци, обојица су се као људи и уметници остварили у Београду, обојица су оставили дубок траг у српској култури и држали су до добрих односа Албанаца и Срби. Заслужили су да се по њима нешто зове. Основна школа у бујановачком селу Биљача не би била лош почетак.
Мухарем Баздуљ
Извор: Косово Онлајн
