Да ли ће Москва да брани Донбас? Уколико Русија крене у одбрану Донбаса – Запад јој спрема свеопшту изолацију и последње кораке у сатанизацији. То је оно чега се Београд прибојавао 1995. године.Пре него што одговоримо на питање могуће руске интервенције у одбрани Донбаса – погледајмо петодневни рат између Грузије и Русије у августу 2008. године. Иста ствар, или веома слична као америчко-хрватски напад на РСК 1995. године. И у Грузији су се шетали западни инструктори, и Влада Грузије је константно хушкана да војно реши питања отцепљених република Абхазије и Јужне Осетије.
Убеђивани су да Русија неће војно интервенисати – јер нема ни политичку, ни војну снагу да то учини. Очекивали су реакцију Москве као Београда 1995. године. Међутим, било је другачије – на опште запрепашћење Запада. Руска војна интервенција 2008. године ради одбране Јужне Осетије и Абхазије представља почетак промене међународног поретка из униполарног у мултиполарни. Она је означила почетак опадања моћи САД. Јер, у том петодневном рату главни губитник није била Грузија, већ – САД! И Русија је извукла поуке – кренула је у свеопшту реорганизацију и осавремењивање армије. Она тада почиње грозничаво да развија хиперсонична и друга оружја.
Ситуација је данас сасвим другачија – и у односу на 2008. годину, а поготово у односу на 1995. Поменута година је година врхунца америчке хегемоније, а од 2008. године гледамо Америку као силу у опадању и у све већој немоћи, без обзира што она опет негде шаље војне инструкторе. Друго, уколико Русија ништа не предузме, помирила би се не само са уласком Украјине у НАТО, него би била у геостратешком шах-мату, и то у моменту када су САД најслабије у својој историји као велика сила. И не само то – уколико Русија не интервенише, била би у шах-мату и у моменту када је војно супериорнија у односу на САД, што се дешава први пут од 1945. године. Због тога је Русија успоставила своје „црвене линије“. Наравно, Американци настоје да у преговорима, у билатералним, у формату НАТО-Русија, и преко ОЕБС-а – што дуже одуговлаче. Време ради за њих – ако ни због чега друго, онда због тога што се тако скраћује време да и они добију хиперсонично оружје, а за то им треба од три до пет година.
Према томе, Русија ће војно да брани Донбас и Русе у Украјини. То је једини начин да опстану и Руси у Украјини и сама Русија. Овде можемо да поставимо питање – у ком обиму би трајала војна интервенција? Наша процена је да би интервенција била муњевита, одлучна, уз примену огромне ватрене моћи из више војно-стратегијских праваца (и из Белорусије). Обухватала би регионе Украјине где се говори руски језик. Неки сматрају да је то до реке Дњепар. Ипак, мишљења смо да је у питању друга река – Збруч, лева притока Дњестра у западном делу Украјине, која тече правцем север-југ. Она је била погранична река између Руске империје и Аустроугарске.
Олег Неменски, сарадник у Руском институту за стратегијска истраживања (РИСИ) при администрацији председника Русије, пише да Русија нема никакве планове анексије Украјине, већ изграђивање новог националног пројекта. Тај пројекат треба да обухвати два аспекта: 1) прихватање рускости као заједничког идентитета за све источне Словене изнад политичких граница и 2) разумевање историјско-културне самосталности сваког региона. Наиме, нови национални идентитет рускојезичког становништва у Украјини, према Неменском, треба да реализује две најважније функције: спољна граница Украјине остаје и, истовремено, консолидација становништва на основу заједничког идентитета – рускости. Такво уједињење могуће је само одустајањем од украјинске самосвести, а за то већ постоји психолошка спремност.
Последице по Балкан
Размотримо сада које би биле последице евентуалног новог америчког рата у Украјини и Донбасу на балканске кризе, на Републику Српску и Србију?Мишљења смо да последице по Србе искључиво зависе од коначног исхода евентуалног америчког рата у Украјини, односно од успеха руске одбране. То важи и за Републику Српску и њену актуелну позицију у БиХ, као и за позицију Србије. Наиме, послужимо се историјском аналогијом. Постоји историјска повезаност руског и српског народа – када год су Руси страдали у разним агресијама, распадањима и националним катаклизмама кроз историју, у исто време се то дешавало и Србима. Важи и обрнуто, када год су се Руси уздизали и развијали – уздизали су се и развијали Срби. То је историјска каузалност. То можемо упоредити и са фобијама према Русима и Србима. Оне су истог тока. Или, боље речено – србофобија на Западу је рукавац русофобије.
Применимо ове каузалности на тренутну ситуацију, рецимо у Српској и БиХ. Српска је такође подвукла своје „црвене линије“, исто као и Русија. Запад се снажно обрушио на Српску 2021. године. Српска више нема куда назад да узмиче пред отимањем њених права. У току је отпор Бањалуке према тој политичкој и информационој агресији. САД су носиоци те агресије, али заузети конфликтом у Украјини, и због немоћи да воде више истовремених операција, Вашингтон је овде ангажовао Немачку, бриселску бирократију ЕУ и Велику Британију. Међутим, све то, за сада, не даје резултат Американцима. Због тога Српска треба да издржи и „прегрми“ ову политичко-информациону агресију – јер, кључ америчко-руског конфликта је у Украјини. Руско решење у Украјини доноси српско решење на Балкану. Не одмах преко ноћи, већ у процесима, и фазно. То је каузалност – и историјска и геополитичка.
Слично је и са позицијом Косова и Метохије. Албанци се увелико нуде да ратују на страни Укра(јинаца) – што је историјски већ виђено. Али, исто тако, историјски смо видели и то да су сви који су са ових простора кренули на Русе и Русију – тамо и остајали, вечно укопани у равницама руске земље. Због свега тога ни Београд, ни Бањалука немају право на грешку. Немају право на страх. Немају право на узмицање. Српска истрајност је тај морални, политички и идентитетски допринос заједничкој победи – заједничком опстанку Руса и Срба.
Срђан Перишић
Извор: Нови Стандард
