Kао велику и важну мисију глумац Марко Баћовић прихватио је функцију директора Црногорског народног позоришта (ЦНП), тако јој и приступио, а након нешто мање од двије године откако је преузео ту улогу остварени резултати на разним пољима свједоче својеврсној ренесанси кровне театарске куће Црне Горе.
О ситуацији која га је сачекала скоро да и није говорио, а сада за “Вијести” прича о стварима које је кориговао у ЦНП-у, почевши од великог броја гратис карата и управљања новцем, преко оснаживања репертоара, рада са глумцима, пажљиво промишљених тема и постављених представа, ангажовања редитеља који гарантују квалитет и процеса и резултата… Да је све то уродило плодом показује и интересовање публике, њена бројност, разноврсност и јединство, густ, богат и различит репертоар, бројна гостовања али и путеви, копродукције које су реализоване и оне које су у плану, али и оно без чега позориште не може – глумци и глумице и њихово јединство и задовољство које се огледа и у квалитетној игри.
Баћовић поново подсјећа да је глумац најважнији ресурс театра и опет апелује на надлежне ресоре да омогуће запослење макар по двоје глумаца годишње. Kада је буџет у питању истиче да је довољан, иако испод процента који се практикује у већим државама. Но, одговорно располагање новцем је кључно, па тако Баћовић истиче да је репрезентација сведена на минимум, јер новац намијењен позоришту треба да буде у сврху културне понуде…
Уз све то, труди се да не запоставља ни глумачки ангажман, иако је бројне представе отказао и понуде одбио. Наставља да редовно игра у четири представе, као и у Нушићевом “Покојнику” у адаптацији Егона Савина у којем га публика у ЦНП-у може гледати. Признаје да нема времена за снимања, али открива да се очекује пар филмова на којима је раније радио.
Са тежњом да, као и до сада, репертоарска и културна понуда буде што боља, са мноштвом планова, договорених сарадњи и пројеката, а најважније, са визијом и вољом, Црногорско народно позориште улази у 2023. годину, баш након што је 29. и 30. децембра изузетно квалитетном, снажном и емотивном представом спустило завјесу на претходну. Слиједи период празника који је увијек вријеме сумирања протеклог времена, што у интервјуу за “Вијести” Марко Баћовић и ради – говори о програму, амбицијама, свом положају, мисији, идеји да позориште буде мјесто сусрета без разлике и пођеле по било ком основу…
На функцији директора ЦНП-а сте око двије године. Kако бисте сумирали тај период? С обзиром на неке спекулације, може ли се очекивати да останете на том мјесту до истека мандата који је предвиђен на четири године?
Kад сам био мали, ујак ме је учио да возим “фићу” и тада ми је рекао: “Не возиш ти ауто, он сам иде, ти само управљаш”… То је то: ни у позоришту нема шта да се гура, вози или вуче, само треба радити по закону и успостављеним правилима. Сви сектори су састављени од професионалаца, који воле позориште и имају дугогодишње искуство, и сектор продукције, сценске технике, одржавања, продаје, маркетинга, служба за односе са јавношћу… Свакако, напорно је бити директор, поготово замара административни дио са разноразним коефицијентима, процентима, категоријама, разним оправданим или неоправданим захтјевима и слично… Тако да се у администрацији понекад заборави да сав смисао нашег рада јесте у служби онога што ће се десити на сцени. Најважнија бића позоришта су глумци, што сви треба да схвате. Своју улогу директора не видим као да ја нешто ту руководим, већ је више доживљавам као могућност да помогнем људима који желе и хоће да раде.
Што се тиче мандата, још не знам ништа конкретно. Нека се баве правници тиме. Kако год Влада да одлучи и шта год да дође, ја сам му наредан. Нијесам на овој функцији да бих градио себи каријеру, нити ми је ово степеница за уздизање у неку елиту. Доживљавам ову позицију као мисију и жељу да допринесем развоју позоришне културе.
С обзиром на то да се нијесте често појављивали у медијима, изостало је Ваше запажање о томе каква Вас је ситуација затекла у позоришту?
Иако има људи који мисле да сам ја неки извањац, ја јесам одавде, често сам долазио у Подгорицу раније. Моје посјете мајци, која је била жива до прије осам година, биле су редовне. Овдје имам сестру, сина, породицу, касније сам добио унучицу, па унука, тако да сам често ту. Ипак, поред представе у којој сам играо у позоришту, нијесам често долазио у контакт са позоришним свијетом, нити излазио и посјећивао позориште, већ сам вријеме највише проводио са породицом. Kад сам дошао на мјесто директора ЦНП-а могу искрено рећи да ми је све то било ново, што сматрам предношћу. Но, затекле су ме приче о томе шта се и како дешавало раније. Не знам колико је искрено, али људи у позоришту али и они ван њега ми кажу да се ситуација у позоришту поправила, средила, да су људи мирнији и задовољнији. Баш прије десетак дана када сам путовао у Београд, службеници на чекирању на аеродрому, младић и дјевојка, препознали су ме и рекли да су нове представе дивне, да им се репертоар допада и исказали су захвалност за мој труд… Ето, мени је то највећа могућа похвала коју сам могао да добијем.
Имамо сјајне и старије и младе глумце и поново користим прилику да апелујем на министарства културе и финансија да нам омогуће да наредних година запошљавамо нове глумце. Не морамо их примити све одједном, нити би то било добро, али значило би нам да сваке године имамо право да примимо макар по два млада глумца. Битно је и да младима омогућимо перспективу, јер имају потенцијала. Ето, недавно смо запослили Сању Вујисић која се наметнула својим телентом и сјајним улогама у неколико представа, а ту их има још много, попут Лазара Драгојевића, Стевана Вуковића који је отишао у Никшић, Маје Стојановић, па и младих који још студирају међу којима је и Уна Лучић, Лара Драговић, Маша Божовић и многи други, да не набрајам…
Свакако је видљиво да разноврсна публика, свих доби, опређељења и сталежа све чешће долази у позориште и потражња за картама је велика. Шта је Ваш циљ у односу на публику?
То ми је свакако био један од циљева. Kад сам дошао на мјесто директора видио сам да има много гратис карата. Kазали су ми, да је та велика количина гратис карата дијељена јер није било великог интересовања публике, па се то радило да би се сала напунила. Ово је Црногорско народно позориште… Дакле, црногорско је и за народ, а мени је циљ био да га управо таквим и начиним, да оно стварно буде за народ и да вратим публику која је долазила па (можда) престала, али и да код других људи створимо навику да посјећује позориште. Лорка на једном мјесту каже да можете гледати здравље културе једне нације гледајући стање њеног позоришта. Помињем Лорку јер управо се десила премијера “Јерме” Сајмона Стоуна, у режији Ане Томовић која је рађена по легендарном Лоркином предлошку. Због тога ми је стало да људи долазе у позориште, а да они који можда немају или нијесу имали контакт са њиме, да га упознају и заволе…
Да ли је кориговано дијељење гратис карата?
Гратис карте су укинуте, колико је то било могуће, а наравно, неке су и остале. Сугерисано ми је да би се поједини увриједили да остану без тих карата и сматрали би да немам довољно поштовања према њима, а заправо испада да они немају поштовања према позоришту. Свакако, то не може преко ноћи да се ријеши, али налог је тај да је број гратис карата минималан. Прије свега, мислим да карте за позориште треба да буду више од пет еура, али то је друга тема… Уз то, мој син купује карте, као и цијела моја родбина и пријатељи, па ми Сајо из сектора продаје први каже да му то много помаже као примјер другима који зову и распитују се за карте… Не знам, заиста не могу да схватим да би људи покушали да уштеде пет еура на позоришту, а након тога се посвађају ко ће да плати много већи рачун у кафани… Упркос таквом менталитету, карте знају да плану и у року од десет минута.
Позивајући се на Лорку казали сте да позориште говори о стању у држави, о друштву и култури… О чему би онда наше позориште говорило и на шта упућује?
Имамо ми много тема које је потребно обрађивати, неке смо отворили кроз досадашње представе, неке су универзалне људске, неке шамарају садашњицу, неке се заснивају на глобалним феноменима. Једна од оних која је универзална људска прича је представа “Блади мун” која говори о томе да сви ми у себи имамо неколико личности: једна је оно што се у психологији зове ‘персона’, односно наш лик који постоји за друге; поред тога имамо и своју унутрашњост, оно што јесмо, а постоји и онај дио нас којег ни сами нијесмо свјесни. “Блади мун” се бави тиме, а то није питање ни Црне Горе, ни Југославије, већ је то људски и проблем човјечанства. Лијепо је што је Ана Ђорђевић смјестила тај комад у Црну Гору, јер смо коначно имали прилику да видимо да на црногорском говору и међу младим урбаним људима овђе постоје и обрађују се опште људске теме, а не да се бавимо само фолклором, идентитетом, историјом… Ми смо дио свијета и као савремени људи, држављани Црне Горе данас живимо животе цијелог свијета. Затим смо кроз “Покојника” говорили и о спрези власти и криминала. Нијесмо ишли да прстом у око гађамо директно црногорске прилике, јер је Нушић ово написао ударивши шамар југословенској стварности тога доба, 1937. године. Но, изгледа да су ти проблеми исти, чак још и гори данас. И тај комад смо ставили у црногорски контекст и прилике, јер лијепо одговара и добија неки посебни шмек, али се тиче свих наших држава и свијета. Спрега криминала и политике је свјетски проблем, а начин на који се неко ко је политички опонент одстрањује тако што бива проглашен државним непријатељем или издајником, нешто је што је опште присутно у свијету. Та сатира је и црногорска и југословенска и свјетска. У “Омладини без бога” Едена фон Хорвата у режији Таре Манић говорили само о погубности национализма, о томе да ако ђецу учимо шовинизму, радимо заправо на њиховом уништењу.
Има ту и неких тема у Црној Гори које бих ја истински волио да обрадимо, али искрено речено, не постоје добри текстови. Имамо, на примјер, тај проблем селективних абортуса, односно избјегавања рађања женске дјеце. То је тежак проблем и табу тема, и многи одмах кад се то помене реагују тако да кажу да то није истинита. Међутим, у одјељењу у којем је моја унучица има осам дјевојчица и 16 дјечака. То је тема за коју бих радо видио текст, а морам напоменути да је једно бити свјестан теме, а друго од те теме направити узбудљву представу, односно добар драмски предложак.
Оно што избјегавам јесте репертоар који ће се свести на дневно-политички ниво. Ја вјерујем у ону узречицу да сваки народ има власт какву заслужује. То значи да ми треба да се бавимо питањима због чега смо и колико ми са својим моралом и осјећањима за дужност и правду, дозволили да се нека политика међу нама угнијезди, колико смо ми сами подложни, коруптивни и колико заправо свако од нас има цијену. То треба сами себе да (пре)испитамо. Не желим да се бавим дневном политиком, иако је политику немогуће заобићи. Са друге стране, на првом састанку сам рекао глумцима да су сви они грађани и да имају апсолутно право на свој став, политику, чланство у партијама, активизам, шта год, али све то треба оставити пред улазом у позориште. Позориште у својој суштини јесте мјесто сусрета. Наше позориште је и заиста такво: нашу публику чине припадници свих партија, од ДПС-а, преко мањинских до ДФ-а. У мраку сцене сви они престају да буду политичка бића и постају људи. Позориште има ту мисију да нас уједињује.
Kада се угасе свјетла у сали и сви почну да саучествују у глумачкој игри, када из свога мрака реагују, уздишу, смију се, аплаудирају, сви у публици постају једно биће и то је једна од најљепших ствари у позоришту. Позориште постоји од зачетка човјека и као такво представља један од елемената људскости. Да не почињем о историјату позоришта, али та врста заједничке игре и заједничког доживљаја је нешто што је својствено човјеку и што је дио суштине човјека.
Са друге стране, шта однос државе, власти, друштва, па и буџета опредијељеног позоришту, говори о нашем систему?
Нажалост, у овим нашим државицама се врло мало одваја за позориште. Мислим да је неки свјетски стандард да неких два одсто БДП-а иде у позориште, а ми смо далеко од тога, не прелазимо ниједан одсто. Међутим, тако је како је. Не знам како је било раније, али сарадња коју сам остварио са надлежнима, прошле године, а и ове са новом гарнитуром, добра је и на том плану. Одобрили су нам довољан буџет, а мислим да ћемо један прилично велики износ да вратимо у буџет. Мени је важно да новац имамо, да можемо да радимо, да нам руке нису везане, а сигурно је да ништа нећемо спискати нити се разбацивати, као што то и не радимо. Репрезентацију смо свели на минимум, нема којекаквих посјета неком париском позоришту или чему већ, нема луксузних вечера уског круга људи и сличних издвајања, већ гледамо да новац који добијемо употријебимо на што бољи начин и направимо што бољу културну понуду овом друштву и народу.
Затекло Вас је неколико представа које су постављене, чекале дуго, никада изведене. Ту су и представе са великим ансамблима, захтјевним сценографијама, које су припремане дуго, а извођене можда само те једне сезоне. Шта се може очекивати по том питању?
Од представа које нијесу изведене, а које сам успио да погледам, много ми се допала “Посјета” од Александра Морфова. Надам да ћемо се на крају некако договорити око термина и услова да се представа коначно догоди пред публиком. Сматрам да је добар комад који одговара овом тренутку. Добра је и глумачка пођела, види се да је велики редитељ водио процес и разиграо сваки ђелић наше позорнице. Ту су још неке представе које нису изведене због трудноће или болести глумица, и сад све то треба уклапати са новим продукцијама. Чекају млади редитељи своју шансу, глумци су жељни да рад у новим комадима са добрим редитељима, тако да постоји гужва и ред за сцену.
Kада су у питању представе из ранијих сезона које сте споменули, има их са веома бројним ансамблима и има их много захтјевних у контексту сценографије, да требају дани да се сценографија монтира, а онда има проблем гостовања јер су неке сценографије толико захтијевне да је немогуће обезбиједити превоз. Зато је наш захтјев за сценографа и редитеља да све што је потребно за представу може стати у камион, како бисмо гостовања учинили могућим. Не можемо приуштити себи да нам сценографија захтијева да купујемо или изнајмљујемо шлепере. Морамо мислити о томе.
Истиче се и значајан број гостујућих представа, као и играња вани. Из угла глумца, али и управника, колико је то важно приуштити?
Морамо нашој публици представити све што је најбоље из региона. Имамо остварену сарадњу и потписане уговоре о сарадњи са Народним позориштем из Сарајева, СНП из Новог Сада, затим са Народним позориштем из Београда чија ће једна представа ускоро бити изведена овђе. Оно што мислим да је важно, када су гостујуће представе у питању, је и то што сам тражио да се увијек играју двије вечери, јер карте за једно извођење прођу превише брзо, а интересовање је велико. Имамо сарадњу са Београдским драмским позориштем чије ће три представе гостовати код нас, а три наше тамо. Волио бих да успоставимо сарадњу и са Загребачким казалиштем младих које веома цијеним и покушаћемо да реализујемо и ту размјену. У преговорима сам и са Македонским народним театром из Скопља. За почетак бисмо довели њиховог “Народног непријатеља” са сјајним Николом Ристановским, а наш “Покојник” би гостовао тамо. Мислим да је важно да наша публика види и ту представу и сјајну глуму. Ту је још неколико представа за које преговарамо, али не бих најављивао док разговори не одмакну.
Истакао бих да и ми имамо квалитетне представе, одличну глуму која је у нивоу југословенског глумишта. Драгоцјено је да наши глумци пођу тамо и играју вани, а да наша публика види што више представа из региона.
Шта Вам је важно када је у питању избор редитеља?
Једна од замјерки је била везана за заступљеност црногорских редитеља, којима ми свакако пружамо прилику. Тренутно Мирко Радоњић поставља “Ујка Вању”, радиће и Хана Растодер, па Дамјан Пејановић за којим је сјајна представа “Данзен” и који има добру идеју како да направи Kамијев ”Неспоразум”. У преговорима сам и са Витом Тауфером из Љубљане и још некима, тако да ћемо имати и људе из региона, уз наше младе редитеље. Редитељи који су радили откад сам дошао доказали су да су одлични и да одлично раде са глумцима, од Таре Манић, Јоване Томић, Ане Ђорђевић, Ане Томовић, Егона Савина и тако даље… Долазиће људи из Сарајева, Загреба, Љубљане, а једини услов је гарантовани квалитет.
Функционишем по принципу да пронађем редитеља за којег знам да је добар и да добро ради са глумицма. Онда са њим разговарам о могућем тексту и пођели. Притом, наравно, узимам у обзир да тај текст мора да се тиче нечег, или људске природе или нашег друштва, а уз то је важно и да та прича редитеља привлачи, узбуђује, испуњава, јер из свега тога произилази узбудљивост позоришта. Нека ми не замјере, али мислим да су глумци овђе били потцијењени, јер се види како са правим редитељима и млади и старији глумци процвјетају. Одједном смо схватили да овдје имамо у изобиљу један од најважнијих ресурса који нека позоришна средина мора да има, а то су добри глумци.
Уз све то, чекамо неки добар текст одавде. Има сјајних тема, веома значајних, али људи не схватају комплексност драме, драму је теже написати од романа, на примјер.
Година се завршила премијером, а поред тога, како бисте Ви сумирали претходни период?
Задовољан сам, јер смо направили неколико добрих представа, вратили смо много публике, стекли нове… Имали смо копродукцију са Центром за културу Тиват у чему нам је помогао предсједник општине Жељко Kомненовић и директорица ЦЗK Тиват Дијана Синдик, са којом имамо лијепу сарадњу и која нас је искрено подржавала, која је често силазила из канцеларије и из мрака сале из посљедњег реда, готово свакодневно пратила пробе, омогућила нам добре услове за рад. На крају смо договорили и да наше најуспјешније представе гостују на тиватској сцени. Ту морам примијетити да они имају добру сцену, отприлике сличну нашој. Надамо се да ћемо ту сарадњу наставити и можда опет направити неку копродукцију на љето… Kад сам се већ дотакао те теме, желио бих да додам, да ми је неко на почетку поставио питање које је гласило да ли сматрам да је Црногорско народно позориште до Биоча. Не, Црногорско народно позориште је кровна позоришна кућа Црне Горе и настојимо да што више играмо по свим сценама, од Пљеваља, Никшића, Берана, Улциња, Цетиња, Тивта па даље, гђе год постоји та могућност. Нажалост, овом приликом бих истакао да је срамота да Будва нема затворену салу, али, без обзира на то имамо у плану да са реализујемо једну копродукцију током љета са Будвом. Циљ нам је да гостујемо на свим сценама у Црној Гори, и у том контексту морам похвалити бившег министра културе Бранислава Мићуновића који је по сјеверу Црне Горе оспособио сцене и тако оставио могућност реализације бројних пројеката и изведби представа.
Да ли бисте нешто додали на крају разговора?
Свима бих пожелио све најбоље! Много здравља и да читате што више, да долазите у позориште, да се оплемењујете. Што се некад, у мојој младости, говорило – осам сати рада, осам сати одмора, осам сати културног уздизања. Желим нам свима тог културног уздизања. Али најважније од свега тога, желим свима здравља, среће и радости.
На сцени смо увијек колеге
Ви сте првобитно глумац. Да ли је тешко балансирати улоге директора и глумца и колико сте морали да се одрекнете глуме зарад функције коју обављате?
Добро сте примијетили. Баш недавно сам причао са Николом Ристановским и рекао му како сам отказао неке серије због овога и одустао од неких улога, па и добрих хонорара, а он ми је рекао: Па шта је важно да ли имаш за два или за четири бурека, јер овдје имаш мисију која је битна, шансу која се ријетко коме указује у животу – да унаприједиш једну позоришну средину… Неке представе које сам играо у Београду сам отказао, али и задржао оне представе за које ми је сугерисано да у њима останем или да би се пореметиле уколико их напустим. То су нека четири наслова у Београду од којих бих издвојио учешће у представи “Царство мрака” коју много волим, а коју је режирао Игор Вук Торбица. Прије неко вече смо је у Београду играли 50. пут и било је фантастично. Иако мрачна и тешка, та представа је све боља и боља, пунија, богатија, нарасла је до невиђених висина и играће се још дуго, дуго времена. То ми је драго јер на тај начин чувамо заоставштину тог дивног редитеља. Он би био први редитељ којег бих позвао да ради. Нажалост, трагична судбина га је задесила, а ми смо ту да чувамо његове представе.
Са друге стране, ЦНП функционише одлично, све службе су у сагласју, тако да некада и телефоном завршавамо много ствари и ништа нас не ремети. Прилично сам присутан овдје, а свако путовање ми значи и у овој улози, јер се трудим да гдје год пођем остварим неке контакте и сарадње које ЦНП-у могу користити.
У ЦНП-у сте играли у “Покојнику” Егона Савина, како је протекао тај процес и сарадња са глумачком екипом?
То ми је велико задовољство, иако сам испрва рекао Егону да изабере неког другог, али након његовог инсистирања сам пристао. Радио сам са дивним, фантастичним колегама и стварно је велико задовољство играти са њима. Ни у једном моменту није постојала дистанца међу нама, због моје функције, нити на сцени нити ван ње. На сцени смо увијек колеге, понашамо се као глумац према глумцу, једина разлика је можда то што сам ја нешто старији и можда имам нешто више искуства.
Став “захтјевна-незахтјевна” публика подсјећа на причу “Застидио се мајке”
Kако бисте прокоментарисали значај критике и уопште (не)постојање позоришне критике у Црној Гори?
Kада је критика у питању, она генерално врло мало постоји. У реду да се нешто некоме свиђа или не свиђа, ја само не волим да осјетим, а и жао ми је кад осјетим, било какву врсту комплекса назови критичара која се исказује потребом за понижавањем.
Наравно, свако има право да пише, наш посао је јаван и свако има право да износи свој став, какав год да је, од чега ја не бјежим. Међутим, када већ говоримо о томе, искрено ћу рећи да постоји нешто што ми је јако засметало у једној критици. Један човјек који је писао о “Покојнику” рекао је да је то представа која ће бити на задовољство, како он рече, “наше незахтјевне публике”. Не говорим овђе о критици комада, нека мисли аутор шта год жели, наравно, али та ми реченица смета, та пођела, та захтјевна и незахтјевна публика. То ми помало личи на причу Ивана Цанкара “Застидио се мајке” када Јожи мајка дође у посјету, а он друговима говори “Не, то није моја мајка”, јер је се застидио због њених сељачких чизама и смијешне хаљине и завежљаја у којем му је донијела кошуље. Тако ми и став “захтјевна-незахтјевна” публика личи на човјека који носи неки комплекс тога да је рођен у некој средини које се стиди.
Kако може неко то да каже? То су у публици све наше мајке, тетке, очеви, стричеви, сестре, дјеца… Није наш народ незахтјеван народ и није то малограђанство. Ја сам рођен у Никшићу у којем сам живио до своје пете године и који је за мене један митски град. Ипак, волим да кажем да је мој отац из Броћанца и да сам поносан на Броћанац и моју родбину тамо. Људи тамо нијесу незахтјевни, напротив, врло су захтјевни. Можда су обучени онако како морају бити кад радиш око земље и стоке, али сви они су у својој бити господа, изузетно рјечити, културни и паметни људи, са којима можеш о било чему. Моја покојна рођака знала је да направи најбољи сир из мјешине, а сјећам се када сам посљедњи пут био код ње у посјети видио сам да чита “Мадам Бовари”.
Ако политичка партија или систем зависи од једне представе, онда нешто није у реду са њима
Ситуација у позоришту која се великим дијелом истакла у претходној години је она са представом “Пјер Паоло Пазолини режира Страшни суд” када је Златку Паковићу отказана продукцијска подршка и представа практично била цензурисана. Шта Ви сада мислите о томе?
Цензура је једна велика глупост коју су направили они који су тако одлучили. Ако једна велика политичка партија или систем зависи од једне представе, онда нешто дебело није у реду са њима. Ту представу би у гледалишту виђело 150-200 људи, а овако су тим гафом себи направили још гору ствар… Човјек је ту “генералну пробу” пустио онлајн и представу је виђело око 5.000 људи. Знам да је у комаду помињао и директорицу ЦНП-а, што је мене посебно занимало. Немам ништа против тога и да је комплетан комад усмјерен против мене, јер, на крају крајева мене неће нити одбранити нити срушити једна позоришна представа, а исто тако представа неће ни оборити власт нити се изборити за њу. Представе не могу много да мијењају политику и друштво у земљи. Оне могу само да кроз дуги низ година оплемене један народ и да људе учине богатијим. С друге стране, морам да признам да ја не волим политичко позориште. Сматрам да се треба бавити нашим манама које дозвољавају да се неке лоше политике успоставе над нама. Имао бих много штошта да кажем у односу на политику, али не желим. Могу рећи да сам прихватио ово мјесто зато што сматрам да се у Црној Гори догодио препород, што и даље то мислим. Kоначно смо постали истински грађанска држава. То што власти и владе падају сваки час је сасвим нормално у демократији. А да позориште ту нешто мијења или ће мијењати – неће. Позориште током дугог низа година изграђује некакву културу једног народа који ће онда имати неког утицаја. Један оплемењени човјек ће другачије гледати на свијет, друштво, живот. Ја се држим тога да је позориште мјесто сусрета.
Ипак, дневна политика јесте ушла у позоришта, макар на моменат…
Недавно се десио један случај у којем се једна глумица нашла увријеђена јер је колегиница из ЦНП-а упутила ријечи типа, парафразираћу – “нека вас забављају ови из ДФ-а”. Мислим да је таква реченица ружна и срамотна, без обзира на то коме је била упућена. Ми сви приватно јесмо грађанска лица, па и политичка бића, можемо да будемо активисти и симпатизери неких партија, појављујемо се у спотовима, али у позоришту тога не смије бити. Морамо схватити да је позориште мјесто сусрета у којем једнако сједе сви, било да су из ДПС-а, СДП-а, Бошњачке странке, ДФ-а, Демократа, али сви ми смо ту прије свега људи. Нас тиче нешто дубоко, нешто људско, нека нит нас све повезује и то је оно што је сврха позоришта.
Чекају се “Сирин” и “Олуја”
Kада су у питању улоге у филмовима, раније је најављено да играте у филму “Сирин” Сенада Шахмановића. Да ли се још нешто може очекивати или је то остало по страни?
У филму “Сирин” имам једну лијепу и значајну улогу. Чекамо Сенада да то заврши па да се заједно радујемо премијери, јер је филм врло квалитетан. Сва остала снимања сам углавном одбио, па се може очекивати једино оно што је остало у постпродукцији, а што сам радио прије него сам дошао у ЦНП. Тако је ту “Олуја” коју је режирао Милош Радуновић, младић одавде. У питању су филм и серија који говоре о трагичним догађајима 1995. године и врло је занимљиво направљен концепт. Радња је сведена на сукобе неколико људи, врло је мало великих колективних сцена, а има и занимљиву форму, јер је у великој мјери акциони филм.
Извор: Јелена Контић/vijesti.me
