Једина слободна књажевина црногорска која је своју вјеру и храброст, као и раније, увијек готова показати цијелом нашем словеносрпском народу…
Владика Саво Петровић-Његош 1752
Варијетет етничких/националних идентитета, па чак и такав када из једнога народа настаје више њих није нужно ништа лоше и непожељно. Ни народи у смислу древних етнија, ни у смислу предмодерних и модерних европских нација нису настајали тако да их је Бог као готове производе истресао из мађионичарског шешира, да би се свака идентитетска промјена могла посматрати као непожељна зла девијација, или чак издаја прађедовских вриједности. Идентитетска флуидност и промјељивост је законитост, а не девијација у нациоизградњи, или чак етногенези свих народа од најстаријих времена. Ако овлаш анализирамо процесе у модерним нацијама, могло би се поставити питање да ли су Британци и у ужем смислу Енглези нешто изгубили јер се њихови многобројни потомци данас сматрају Канађанима, Аустралцима или Новозеланђанима, примајући у те нове националне оквире и друге етнчке групе укључујући и оне одбјегле с рушевина бивше Југославије?
Или, да ли су бројни народи Европе на губитку, јер се њихово многобројно потомство, са или без задржавања свијести о старој отаџбини или народној традицији, данас сматра Американцима? Да ли су Кастиљанци или Португалци на губитку због тога што је свака од њихових прекоокеанских колонија у Сјеверној и Јужној Америци развила засебан национални идентитет, односно да ли су све нове нације на губитку јер су га развиле? Одговор на ово питање зависи од позиције из које наступамо, али се без икакве сумње може рећи да је у наведеним случајевима свако нешто добио. Прекоморске колоније своју (некада ђелимичну) самосталност, док су старе нације задржале разне видове политичког, економског и културолошког утицаја, ако ишта, а оно у виду именовања говорног језика као енглеског, шпанског или португалског.
Међутим, да ли нам то говори да је свака идентитетска промјена иста и у етничкој групи у којој се дешава нужно корисна? У Црној Гори, држави која броји нешто више од пола милиона становника је актуелни попис поново актуелизовао оштру пођелу на ексклузивне Србе и ексклузивне Црногорце. Ма колико било бизарно да је то данас у Црној Гори, врло контроверзно за изрећи, Црна Гора је настала као српска држава и нема извора од времена дукљанске династије Војисављевића у 11. вијеку, преко раздобља владавине Немањића, Црнојевића и Петровића до Народно ослободилачке борбе у Другом свјетском који би оповргавао ту чињеницу. Штовише У том смислу, свако оспоравање ових чињеница никада није превазишло форму псеудонаучне литературе и најбаналнијег памфлетизма. То не говори да је потенцијални засебан црногорски етнички и национални идентитет сам по себи нешто за подсмјех, или да се, под специфичним историјским околностима, није могао развити, или да, сам по себи, представља неки облик «издајства».
Да ли би нпр. древна српска етнија, за коју, на основу синтезе свједочанстава античких и средњовјековних извора слутимо да настаје здруживањем иранских (од којих само српско име, како је то сматрао проминентни слависта Олег Трубачов, вуче поријекло) и словенских етнија, икада постала то што је постала да и једна од тих група, донекле није «престала» бити оно што је била до тада и постала нешто друго? Или, да ли би постепена асимилација балканских старосједилаца у српски етнички корпус након досељења на Балкан у 7. вијеку била могућа да и једна и друга група нису у одређеној мјери «издале» нешто што су до тада биле? Је ли данашња модерна грчка нација мање грчка јер је њен средњовјековни идентитет превасходно ромејски (римски) и је ли тај «ромејски» некако вјештачки јер је претходно био хеленски? Другим ријечима, раздвајања и спајања народа, уз пратеће идентитетске промјене су се одувијек догађала, па тако и трансформација српскоцрногорског регионалног идентитета у национални, различит од српског није ништа спорно, ма колико то неко подржавао или не.
Међутим, питање које се поставља јесте, да ли је то Црногорцима од користи? Да ли је корисно одрицати се српског идентитета поготово ако се то одрицање базира на псеудонауци и памфлетизму, то јест још горе, псеудонауци и памфлетизму који су се први пут, без икакве подршке црногорског народа, појавили између два свјетска рата, а кулминацију доживјели у Другом свјетском рату на темељу расистичких теорија нацистичко-усташког колаборатора и интимуса Анте Павелића, Секуле Дрљевића? Треба рећи да је темељ постојања Црне Горе под садашњим државним именом, тековина српске предмодерне ослободилачке мисли. Када се владика цетињски Данило Петровић Његош 1714. обраћа црногорском збору он поручује да би му била «мила смрт» да су они хтјели да «уједињени изгинемо часно и славно, као што је то учинио сам Кнез Лазар и Милош Обилић који уби цара на Косову, па најзад и сам погибе са својим господаром и свих седам хиљада бораца, што нас Црногорце довело у ове крше, оставивши послије себе славу и част…», док исте године представнику руског цара у Бечу пише да би «прво себе обешчастио, а затим наша српска племена, када бих молио помоћ од других држава, и ругале би нам се друге вјере».
Другим ријечима, изворни црногорски идентитет је идентитет усправног стајања пред освајачем и уједињења цјелокупног српског народа, а оно што се нуди у оквиру монтенегринства и дукљанства и других облика антисрпског црногорства није ништа друго до чиста колонијална подметачина дробљења једног те истог народа на безначајне државице и идентитете којима је лакше управљати. Да ли то, међутим, значи да треба прихватити понижавање Црне Горе из данашњег Београда? Или здраво за готово узимати све будалаштине које занемарују њену специфичност у оквру српске историје? Или који поричу њено право на засебну државност? Наравно да не, али на понижавање се одговара заједничким народним отпором, као уосталом и отпором сваком тиранском режиму било да је у Београду, Подгорици, Сарајеву, Бањалуци или Цетињу, а не додатним самопонижавањем и самопоништавањем кроз бурлескне представе о самима себи.
Комунистички „Радни народ“, 1. децембра 1927, пише о политичким партијама у Црној Гори:“Радикали су поставили себи за програм: хегемонију београдске капиталистичке класе и њене владањуће класе над свим народима Југославије па и над српским народом у Црној Гори, код које није поштеђен ни радни народ у Шумадији.“ Зар се, у духу овог старог чланка, против тираније није лакше борити заједничким снагама, или зар различитим тиранима, заправо, не погодују шовинистичке фрагментације у оквиру истог народа? Да не говоримо о потреби спознаје да се и та међусобна понижавања београдским рафинираним радикализмом деведесетих и дукљанизмом догађају у вријеме када су и Црна Гора и Србије понижене на начин да им страни амбасадори више или мање транспарентно постављају и/или одобравају изабране владе и када наша сувереност више не постоји ни као привид. Ако је је једна од битних карактеристика једне нације и свијест о заједничком одређењу, онда упаво одређење борбе против таквог стања јесте прилика за реафирмацију антиколонијалних вриједности прошлости. А које су нераздруживе од свијести припадања истом, српском народу.
Велике нације које су колонизатори су на добитку чак и својом фрагментацијом, а мале као што су наша фрагментацијом само губе и, постајући све небитније, ближе се своме ишчезавању. Митрополит Сава Петровић је у једном од својих писама из 1752., оставио свједочанство које као да описује данашњи период: „Нарочито је сваког саучешћа достојна српска земља која не само да је сваког свога права лишена, него и стално лежи под ногама противника, и њена страдања и уздахе тешко је описати.“
Из свих наведених разлога, да живим у Црној Гори са чије данашње територије потиче моја породица и која је, према томе, једнако моја отаџбина као и Босна и Херцеговина и Србија, нема никакве сумње да бих се на попису изјаснио као Србин. Не само због тога јер је то одраз историјске истине о настанку државе Црне Горе (јер идентитети не морају нужно бити одраз историјских чињеница), већ јер се ради о врло промишљеном, антиколонијалном чину. Не чину пркоса комшији националном Црногорцу, не чин вријеђања који може получити само даљњим раздором, већ чин објашњења зашто нашем заједничком историјском идентитету морамо вратити некадашњи значај. И зашто је то нужност, а не хир. И ово савјетујем свим својим пријатељима и познаницима у Црној Гори. То нема везе са било којим тренутно владајућим политичарем или странком у Србији и Црној Гори, или било којим другим виновником садашњег стана на власти, ма за шта се та особа привидно залагала. Нема ни са чим што данас мало јесте и већ сутра није. Ни са чим што има тако малу вриједност колико данашња колонијална политика. Сви ће они прохујати и мало ко ће их се сјећати. Ово је ствар цивилизацијског достојанства. И кључног питања: Јесмо ли неповратно постали инстант тралала народ којег сваки нижеразредни чиновник страних амбасада може употребљавати како жели, или то ипак нисмо.
Вук Бачановић
Извор: Press.co.me
