Стивен Ф. Коен, један од највећих америчких експерата за руску историју и руско друштво, аутор многобројних чланака, студија и књига 2019., у интервјуу који је дао непосредно прије смрти, а поводом побједе Владимира Зеленског на украјинским изборима, рекао је оно што је 2022. на почетку рата у Украјини мало ко желио узети у обзир: “Нови предсједник Украјине, Зеленски, кандидовао се као кандидат мира. (…) Освојио је огроман број гласова управо да би се мир постигао. Дакле, то подразумијева преговоре са Владимиром Путином. (…)
Али његова спремност – и ово је важно и о томе се овдје [у Сједињеним Државама] није уопште добро извјештавало – његова спремност да директно преговара са Путином заправо је захтјевала значајну храброст од Зеленског, јер у Украјини постоје противници ове политике и они су наоружани. Неки људи кажу да су су нацисти, али су, без икакве сумње ултранационалисти, и рекли су да ће уклонити и убити Зеленског ако настави путем преговора са Путином. (…) Зеленски не може да настави (…) осим ако Америка не стане иза њега. Можда то неће бити довољно, али ако Бијела кућа не подржи ову дипломатију, Зеленски нема шансе (…).”
Коену је свакако било јасно да САД не само да неће стати иза Зеленског у обрачуну са отворено неонацистичким политичким струјама у Украјини, већ управо обрнуто, да ће их користити баш као и током цијелог Хладног рата против СССР-а, а након њега против Русије, нарочито у учвршћивању проамеричке власти у Украјини након пуча 2014., који је био могућ једино након очигледне провокације убијања малобројних преосталих демонстраната на кијевском тргу Мајдан у режији ЦИА-е. Џо Лауриа, дугогодишњи главни и одговорни уредник америчког независног политичког портала Consortium News, недавно је подсјетио на заборављене детаље деценијске сарадње америчких обавјештајних служби и украјинске нацистичке емиграције:
“Од 1950-те до 1990. ЦИА је доводила украјинске нацисте у САД и радила с њима у заједничком напору подривања Совјетског Савеза у Украјини, спроводећи саботаже и пропагандне операције. Украјински нацистички вођа Микола Лебед пребачен је у Њујорк где је радио са ЦИА-ом барем до 1960-их, а сарађивао све до 1991. године, године када је Украјина постала независна. Докази су у извјештају америчке владе почевши од стране 82. Украјина је тако била мјесто позиционирања САД-а за слабљење и угрожавање Москве готово 80 година.”
Дакле, 2014. се није догодило ништа нарочито ново, осим што су деценијски напори коначно уродили плодом. Украјина је директном новчаном и организационом подршком неонацистичким странкама и организацијама од стране помоћнице државног секретара САД, Викторије Нуланд и амбасадора САД у Украјини, Џефрија Пајата, добила власт у којој су доминирали отворени десничарски историјски ревизионисти и отворени неонацисти. Иако ће након руске инвазије 2023. западни медији тврдити да радикална десница у Украјини, попут политичких партија као што су Свобода, Десни сектор или Национални корпус добија минималан проценат гласова, те да је неонацизам у Украјини чији је предсједник Јевреј Володимир Зеленски конструкција руских пропагандиста ради оправдања, како се наводило, ничим испровоциране инвазије на суверену и независну државу, то очигледно није одговарало ономе што се од пуча 2014. догађало у смислу креирања нове државне културне политике.
Или, како је то 2018. за проамерички Freedom House, политички коректно, али, углавном тачно, сумирао украјински експерт за крајњу десницу Вјачеслав Ликачев:
“Границе десног радикализма у савременој Украјини су нејасне јер исти постоји унутар политичког система у којем страначке линије у потпуности не прате идеологије. Такође су нејасне због тренутних историјских догађаја, који су условили повратак насљеђу покрета украјинских националиста с почетка 20. вијека. Након што је рат почео 2014. године, Украјинци су осјетили стварну пријетњу суверенитету Украјине и постојању украјинске државе. То је подстакло повратак симболима и реторици које је користила Организација украјинских националиста (ОУН) у првој половини 20. вијека, а које су претходно биле искључиво повезане с крајње десним и екстремистичким групама. Ови симболи су недавно постали прихватљиви и користе их шири дијелови друштва, укључујући људе на позицијама ауторитета и елите. У исто вријеме, покушаји оживљавања идеологије историјског ОУН-а у модернизованој форми су изузетно ријетки. Умјесто тога, ово оживљавање се материјализује у кориштењу симболичких елемената као што су црвено-црна застава и појединачни слогани. Значајан дио популације (ако не и већина) данас ове симболе повезује с борбом за независност, а не с радикалном етноцентричном или ксенофобичном идеологијом.”
Аутор такођер признаје да је због легитимизације неонацизма “дошло до постепеног приближавања између неких крајње десничарских снага и државе, и прије свега украјинских органа за спровођење закона”. Међутим, ко је прочитао опсежне студије њемачког историчара Грегора Розолинског-Лебеа “Фашистичко језгро украјинског геноцидног национализма” и “Степан Бандера, живот и загробни живот украјинског националисте, фашизам, геноцид и култ”, не само да ће се подробно информисати о генези украјинског фашизма и начину на који је украјински историјски ревизиноизам обилно потпомогнут западним новцем од нацистичких злочинаца и колаборатора систематски стварао фигуре националног отпора, већ и да таква перфидна тактика није нужно повезана са локалном постмодернистичком дисторзијом базичних историјских чињеница, а због осјећаја угрожености од Русије, већ се ради о континуитету хладноратовске политике. Како објашњава Розолински наводећи примјер украјинског нацистичког идеолога и вође из Другог свјетског рата Степана Бандере:
“Бандерини свјетоназори се након Другог светског рата нису промијенили, већ су се прилагодили реалности Хладног рата. Он није помињао Јевреје и Пољаке као непријатеље украјинске нације, јер њих у Украјини више није било. Провидник (бандерина нацистичка титула, попут ‘поглавник’ у НДХ оп. а.) је усмјерио своју мржњу против Совјетског Савеза без значајног мијењања својих крајње десничарских уверења. Многе од његових идеја послије рата биле су у складу са анти-совјетском и антикомунистичком политиком тог времена. Бандера је бранио Каудиља (Франциска Франка оп. а.) од ‘напада’ демократских држава, али је истовремено био љут због било каквих сугестија да његова ОУН (Организација украјинских националиста) није демократска или да је украјински геноцидни национализам антидемократски.
Никада није признао злочине почињене од стране украјинских националиста током Другог светског рата и тврдио је да је увијек био и против њемачког и совјетског режима и да је био жртва оба. У интервјуима датим 1950-их представљао се као вођа антисовјетског покрета отпора, који није престао да се бори против ‘црвеног ђавола’.”
Другим ријечима, изговор да су покушаји да се рехабилитује “идеологија ОУН изузетно ријетки” је врло јалов, јер је, како видимо та идеологија била врло тактички флексибилна чак и кад је у питању један од њених оснивача. Баш као што је усташки злочинац, заповједник Јасеновца и предводник терора над грађанима Сарајева 1945, Вјекослав Макс Лубурић у сигурности Франкове Шпаније постао заговорник помирења партизана и усташа и, за разлику од Бандере, чак разматрао пакт са СССР-ом у циљу успостављања независне Хрватске. Па нас стога чињеница да је Украјина у којој се авеније и тргови називају по Бандери и његовим сљедбеницима и у којој је Бандерин рођендан државни празник, има “предсједника Јевреја”, не треба мање чудити од подршке Израелу у западном дијелу Мостара, иако су у овом дијелу града под контролом ревизионистичког ХЏ-а БиХ, улице донедавно носиле имена усташких ратних злочинаца, између осталог и оних који су учествовали у Холокаусту над мостарским Јеврејима.
То што се нацистичи злочинци и њихове злочиначке идеологије у одређеним условима прилагођавају политичком тренутку или чак мијењају фокусе свога шовинизма, то их не чини мање континуирано злочиначким, нити може избрисати њихову злочиначку прошлост, осим, ако наравно фокус мржње није профитабилан улагачу, као што је то екстремни украјински национализам САД-у, будући да су му, након што се отарасио Јевреја и Пољака, највећи непријатељи украјински Руси, сви Украјинци који Русију не сматрају непријатељем, сама Русија, али и комплетно совјетско антифашистичко наслијеђе, које је изложено програматској демонизацији, која подразумијева сузбијање руског језика и културе, уништење комплетног књишког фонда на руском језику и систематско уништавање совјетског споменичког насљеђа са посебним фокусом на оно из Другог свјетског рата, односно Великог отаџбинског рата. Како закључује Розлински:
“Крај Другог светског рата учинио је неопходним да украјински националисти фалсификују сопствену прошлост како би остали на Западу и промовисали борбу за независност Украјине. Руководство ОУН и УПА већ је почело процес ‘избјељивања’ своје прошлости крајем 1943. године када је наредило прикупљање и уништавање докумената који су повезивали руководство с погромима и другим облицима етничког насиља. Након рата, емигранти из ОУН почели су да поричу учешће ОУН и УПА у Холокаусту, сарадњу с нацистима, етничко чишћење Пољака, фашизацију покрета, планове за успостављање фашистичке колаборационистичке државе и низ других ствари које су бацале лоше светло на покрет. Умјесто тога, представљали су ОУН и УПА као идеалистички и херојски антињемачки и антисовјетски покрет отпора. Западне обавјештајне службе сарађивале су с емигрантима из ОУН упркос свом знању о злочинима које је њихов покрет починио.”
Стога је врло наивно мислити да је у канадском парламенту недавно дошло до трагичне грешке када је на свечану сједницу, а поводом званичне посјете Володимира Зеленског Канади, позван и Јарослав Хунка, ветеран украјинске 14. гренадирске Вафен-СС дивизије, представљен као “херој Украјине”. Није, јер се у вези Хунке сигурно није могло гријешити 68 година након што се завршио Други свјетски рат. Ради се о континуитету подржавања свега идеолошки погубног за антифашистичко и комунистичко наслијеђе Источне Европе, што најприје подразумијева деисторизацију историјских личности које су били отворени нацисти или нацистички колаборатори и њихово свођење на псеудоисторијске идеолошке нарације употребљиве за растакање друштва таргетираног као непријатељско. Тако се врло слично “прање” нацизма за савремену примјену одвијало и у случају односа америчких државних институција према усташкој хладноратовској дијаспори у САД:
“Прослава 10. априла, годишњице успостављања Независне државе Хрватске (НДХ) 1941. године, постала је централни дио хрватског политичког живота у дијаспори током већег дијела Хладног рата. То је важило и за присталице и за противнике Анте Павелића. За противнике Павелића и послијератне остатке усташа, датум је постао ‘деисторизован’ – то јест, постао је једноставно симбол хрватске тежње за независношћу и никако није био повезан са усташама, НДХ или Силама Осовине. На примјер, приликом најаве прославе ‘Дана хрватске државности’ у Торонту 1973. године, Координациони одбор Хрвата града изјавио је: ‘Ова прослава ће бити у свеобухватном хрватском духу како то одговара историјским чињеницама, а не на начин на који се то практиковало у прошлости’. Роналд Реган (будући амерички предсједник оп. а.) прогласио је 10. април за ‘Дан независне Хрватске’ док је био гувернер Калифорније.”
Стога се за данашњу Украјину не само може отворено рећи да је држава владајуће идеологије постмодерног нацизма, већ да се ради о потпуно расточеном и уништеном друштву које само од себе креира бизарну идеолошку бурлеску, која нам казује да све оно што видимо властитим очима, од алеја, улица, авенија, мостова, институција па до војних јединица названих по нацистичким колабораторима и ратним злочинцима из Другог свјетског рата, заправо није то што видимо, већ својеврсни патриотско-социолошки феномен који одговара историјској истини самим тим што је пропагандно проглашен истином. Можемо ли замислити да канцеларију предсједника САД данас краси слика становитог предсједника Клу Клукс клана и то уз изговор да слика није ту због припадности дотичног Клу клукс клану, већ због патриотске симболике? Крис Хеџис је недавно, а поводом масовног покоља у Гази написао три кључне реченице: “Ми нисмо омражени због наших вриједности. Омражени смо зато што немамо вриједности. Омражени смо јер правила важе само за друге. Не и за нас.”
Вук Бачановић
Извор: Respublicacasopis
