Piše: Vladimir Kolarić
Đorđe Čarkić Klinac ima novi album koji se zove „Recycle Bin“ (2025) i tu u skladu sa naslovom stvarno ima svačega – demoa, različitih kolaboracija, nečega što zaista deluju kao ostaci i poluproizvodi, klipovi za fanove i kolekcionare. A Klinac je ponovo Klinac, ne Đorđe kao u albumu „Borba“, i album je sav u tom preispitivanju, u samoreferisanju, samoreflektovanju, u tom „mitu“ o Klincu.
O „Đoletu“ o kome i dalje niko ne zna ko je zaista, pa ni on sam. O uspehu i užasu od istog, o raskalašnosti svake vrste i zamoru od nje. O Klincu koji voli lovu i nije za ljubav, ali ipak… O strašnom talentu koji kao da ne zna šta će sa sobom i kuda dalje, koji već pravi čitavu karijeru od toga što ne zna kuda dalje. Što pozira da ne zna i što stvarno ne zna, što se zajebava i što pati. Sve top zajedno i sve to jednako uverljivo.
I da, opet je tu đavo, neizbežan Klinčev i Đorđev saputnik, prijatelj i neprijatelj, pomagač i odmagač, često i on sam, ili makar njegov dvojnik. A ovde, u pesmi „Traume“ najpre sapatnik, jer i on je od „masa i krvi“ i „jaca kao smrtnik“. Baš kao i Klinac i Đorđe koji jeca, a istovremeno kao da veruje da sve može i da mu se sve može. Ali ovde je cela ta priča na ripit, „taj film smo već gledali“, peva Klinac, sve je to već dosadilo, „svet je grozan“, ali i to već znamo, ništa novo pod kapom nebeskom, osim love i zadovoljstva, a i tu nema ničega novog kad se jednom izgustira.
Znači, tu je opet Klinčev i Đorđev drug đavo, ali tu je i nežnost, ono malo nežno, treperavo srce u njemu, onaj glas koji u tišini besedi sa onim sa kojim jedino vredi besediti, jer nam daje život, stalno iznova. Ipak se neko za njega boji, ipak ga neko voli, ko ga zna u dušu „crno-belu kao klavir“, ipak se nekome i nečemu moli, možda može da bude bolji čovek, i uzdaje se u tome u Boga više nego u sebe, koji je ionako sve „sjebao“. Možda će biti bolje kad ode, peva on, od ljubavi, a možda i od života, ali ipak bi da neko bude tu, da „dođe i sva sećanja mu uspava“, otupi ga ili rastereti, ili oprosti, ko će ga znati.
I bez obzira na sav zamor, tu su ipak pesme, koje su i dalje važne, na koje ga i dalje tera onaj glas, zbog kojih, da bi ih pisao, mora da živi „kao nijedan“, koje „proživljava i krade“, zbog kojih „gine“. Pesme su ipak tu da se oglasi to treperavo i nežno, da se probesedi bar na taj način sa nekim ko taj trepet može da oseti i čuje, pa nam možda i pomogne da svi postanemo taj trepet, uprkos nama samima, tvrdoći i okoštalosti, svakom padu uprkos.
Klinac je dakle opet tu, pa valjda će i dalje biti, makar i sa nečim prelaznim kao što je ovaj „Recycle Bin“, jer neće i ne može valjda zauvek sve biti ta prelaznost, ili makar koketerija sa njom, ali ko zna. Jer talentovani ljudi imaju svoj put i način, koji većina nas i ne može da sagleda u pravom svetlu.
