Мој чланак „Православни социјализам“, на РТ Балкан, толико је узбудио Теофила Панчића да је мојој маленкости благоизволео да посвети целу своју колумну у Danas-у.
Његов основни закључак би се могао свести на: „Антонић је био комуњара и остао комуњара.“
Не кажу залуд да људи најчешће о другима суде по себи. Уважени Теофил као да је остао заробљен у вечитој 1987. години – „слушамо Азру“, „Америка је земља слободе“, „Милошевић је диктатор“, а „за све је крив српски национализам“.
За госн Панчића историја се некако завршила и пре Фукујаме. И од тада он непрестано пише један те исти текст моралку.
Ту се повремено промени архиђаво – па уместо Милошевића буде Коштуница, или после тога Вучић, а сада и Путин. Али, све остало је увек исто. Укључив и знаменито запажање да „нема те грдобе и ужаса у Европи, а и шире, иза које овако или онако не стоји Кремљ“.
За овог нашег мислиоца, једноставно, свет је уконачен с његових двадесет година. Све улоге су подељене, све идеје су осмишљене, и нема потребе да се било шта ново сазна или научи.
Капитализам је остао исти, и онда и данас. Социјализам је остао исти, и онда и данас. И либерализам је исти, и марксизам је исти, и колонијализам/империјализам су исти. И Америка је иста, и Русија је иста… И све што се деси само треба убацити у фиоке из 1987. – и шта ту има да се даље прича.
Aрханђели из Њујорка и луцифери из Кремља
Не кажем да се и тако не могу посматрати ствари. Али, онда се не треба чудити што се мало шта разуме, што се мишљење ужирило, и што је онда готово све што се каже, или напише, погрешно.
Дакако, и такво мишљење има своју публику. Доста наше старије интелигенције некако је и даље заглављено у деведесетим. А велики део колонијалних медија, као и њихових опслужилаца, својски ради да их тамо и остави.
Али, допуштено је ваљда да постоје медији у којима се може прочитати и нешто друго, осим „Америка је земља слободе“, „Путин је диктатор“, а „за све је крив српски национализам“.
И ваљда у таквим медијима могу да постоје чланци који нису пропаганда одређеног становишта – с променљивим именима ђавола и анђела, али с вечитом манихејском поделом на арханђеле из Њујорка и луцифере из Кремља.
Ваљда могу да постоје чланци који једноставно кажу: изван монотоније неолибералне полит-коректности, као краја историје, постоји и свет пун мисаоног преиспитивања, дебата и живог мишљења. А ево једне идеје из тог света…
Стога, за публику неужиреног мозга – па и зато да би се наш вечити драги адолесцент, с часовником заустављеним у 1987. години, наставио с узбуђивањем – ево и мог другог, сличног текста. Овога пута о – нуклеарном православљу.
Друго крштење
Русију су, каже Проханов, гурнули у гроб 1991. године. Лежала је гола, силована, рашчупана, ископаних очију, с много рана и убоја. На њеном гробу весело је играло либерашко племе. А онда се Русија пробудила. Устала је из гроба и демони су се разбежали.
Део тог васкресења била је чудесна обнова православља у Русији, њено друго крштење. Након њега, постепено је следило државно, војно и економско васкрснуће.Између 1988, када је обележена хиљадугодишњица хришћанства у Русији, и 2013. године, изграђено је или из рушевина обновљено 25.000 цркава – или три храма дневно!
Чак два и по милиона Руса поклонило се, у јулу 2006, руци Светог Јована Крститеља– коју, иначе, чува наша Црква, у Цетињском манастиру. На поклоњење Даровима мудраца, у Москви, чекало је на хиљаде Руса и по девет сати, и то на минус 20. А у реду за поклоњење појасу Пресвете Богородице, такође у Москви, и такође по новембарској зими, стајало је сто хиљада људи, уз просечно време чекања од 24 часа.
Иза рехристијанизације Русије уследила је и њена политичко-економска обнова. Али, одлучујући је био узлет њене војне силе, узлет који је био раван чуду: „Током читаве историје СССР заостајање за Западом у развоју високотехнолошког оружја било је пет година. Данас су руско оружје и војна опрема супериорнији од Запада“.
Два стуба унутрашње и спољне безбедности Русије
Познате су Путинове речи, изговорене 1. фебруара 2007, да су нуклеарни штит и православље два стуба унутрашње и спољне безбедности Русије. Што рече Проханов, храмови бране Русију од поднебесних сила зла, а нуклеарни штит од овоземаљских душмана, жељних да Русију сломе и распарчају.
Јегор Холмогоров написао је оглед „Нуклеарно православље“. „Да би остала православна, Русија мора да буде јака нуклеарна сила, а да би остала јака нуклеарна сила, Русија мора да буде православна – у томе се састоји атомско православље“, каже он.
Православље се, показала је историја, не може сачувати без јаког Царства. А данас је једино јамство суверености и независности, истиче Холмогоров – нуклеарни штит. Слично мисли и наш Олег Солдат:
„Када је Василије I, велики кнез московски, тврдио у 14. вијеку да признаје власт византијског патријарха, али не и цара, тадашњи патријарх, Антоније IV Светогорац, одговорио му је: ‘Сине, немогуће је да хришћанин има Цркву, а да нема Царство и Цара’. Надам се да нам не треба пуно времена да схватимо шта би било са православљем, када не би било политички и војно јаке Русије“.
„Пример Византије и Православне Русије“, објашњава Холмогоров, „показује да довољно јака државност људима обезбеђује могућност стицања Благодати“, односно да је она кључно „средство заштите коначног избора који смо направили, од могућих војних и духовних претњи“. Али, с друге стране, „без хагиополитике, без директног учешћа и живих и преминулих светаца у управљању нашом државом, нећемо ништа постићи у овој реалности атомског доба. Без велике силе не бисмо сачували православље, али и без православља не бисмо могли да сачувамо велику силу“.
„Нека сви, али ја нећу“
Холмогоров каже да је Русија и сада довољно велика да не треба да се боји ни да остане сама на свету. Он се позива на књигу В. Л. Цимбурског Острво Русија, чије је начело „Нека сви, али ја нећу“. Русија треба да иде својим путем, „путем Севера“, само мора увек да буде „довољно јака да се нико, никада и никаквим оружјем, не усуди да утихне наше сведочанство о Христу“.
Својеврсни симбол овог опредељења је Главни храм Оружаних снага Русије – Храм Христовог васкрснућа (2020). Ово је својеврсни храм победе, чији су делови изграђени од истопљеног немачког оружја, с пречником главне куполе од 22,43 м (у 22:43 је потписана беузусловна капитулација Немачке), с пречником помоћних купола од 19,45 м (година победе), и с висином од 14,18 м (1.418 дана је трајао Велики отаџбински рат). Окружен големим музејом руских војничких тријумфа, ово је заправо храм Христа Победника, Бога-и-Цара Русије.
У средишту читаве ове идеје налази се заветна мисао о Русији као трећем Риму – не у смислу новог универзалног (светског) царства, већ као последњег уточишта хришћанства.
Она потиче из Филотејеве посланице, упућене 1523. године, у тренутку, дакле, када више нема ни једне слободне православне државе – осим Русије: „Видиш ли, изабраниче Божији, да су неверници потопили сва хришћанска царства, … да су сва хришћанска царства дошла до свога краја и да је преостало једино царство нашег господара, које је, према пророчким књигама, Римско царство. Јер: два Рима су пала, трећи стоји, а четвртог неће бити“.
То значи: „стари Рим је пао због губитка вере, нови Рим због губитка побожности и савеза с Латинима, а ако руски народ не сачува православље – четвртог Рима неће бити“ (Нарочницка 125).
Запад одбацио хришћанство
Посматрано из угла овог руског Завета, Запад је не само постхришћанско друштво, већ и својеврсни врхунац апостасије. Отуда „значај успостављања руског православног утврђења за читав хришћански свет“. Рат у Украјини није ништа друго до напад отпадничког (апостатског) Запада на последњу хришћанску тврђаву.
Као што каже Дугин: „На уласку у Нови век, Запад је одбацио хришћанство и почео да гради свет без Бога и против Бога. (…) СВО је верски рат у најдубљем и најнепосреднијем смислу“. И зато, „ово је прави свети рат, какав се води против побуњених демона – против цивилизације демона“.
Судбина Русије је да сачува хришћанство. Да би то могла, мора да буде јака – тврди и Александар Ходаковски. Бити јак, у данашњем свету, значи бити наоружан нуклеарним ракетама. И отуд атомско православље.
Слободан Антонић
Извор: Рт.Рс
