Пише: Јанис Варуфакис
Недавни нереди у Уједињеном Краљевству још једном су показали неспособност и либерала и левичара да смисле како да се обрате радничкој класи коју привлачи крајња десница. Једном кад фашизам почне да се шири, бесмислено је повлађивати ксенофобији као што то раде либерали с прихватањем анти-имигрантске агенде, или галамити против јавне штедње како то чине левичари. Да би се суочили са британским бунтовницима и сличним групама широм Европе и Сједињених Држава, прогресивци пре свега треба да се обавежу да их неће напустити.
Моје шокантно упознавање са фашистичким начином размишљања одиграло се пре три деценије када је Капнијас, један стари грчки сељак, решио да ми одржи лекцију. Његови искривљени увиди, мада одвратни, још увек носе кључ за места попут северне Енглеске, источне Немачке и америчког Средњег Запада.
Одрастао у екстремном сиромаштву, Капнијас је био полузависни надничар у пелопонеском селу којим је доминирао земљопоседник – либерални патријарх, који је током нацистичке окупације служио као британска веза, а његова кућа као центар отпора. Посматрајући британске официре како се спуштају падобранима и улазе у сеоску кућу, понекад у пратњи брадатих комунистичких партизана, Капнијас је знао да се нешто догађа – нешто из чега је он био грубо искључен.
„Био сам презрен“, испричао ми је Капнијас. „Све док ме мој бели анђео није додирнуо“, додао је, поносно ми стављајући у руку раскупусану књигу у кожном повезу: био је то Mein Kampf из 1934. године, коју му је његов гестаповски инструктор, његов „бели анђео“, дао на растанку током последњих фаза окупације. Уживајући у мојој згрожености, наставио је да објашњава своју мржњу према Савезницима.
„Њихова ароганција, њихова самобитност, њихов хибрис одвели су на хиљаде људи у смрт“, рекао ми је. Мржња га је водила чак и пре него што се придружио јединици колаборациониста где је срео свог белог анђела.
Да је Капнијас био у бољој ситуацији, можда не би подлегао зову нацизма. Али сиромаштво није довољно да објасни његову сарадњу с окупатором, јер се већина једнако ускраћених дечака из села придружила отпору. Кад се маргинализација споји са оскудицом, одређени тип личности стрмоглављује се у моралну празнину. Попут Капнијаса, постају подложни перверзној логици о надмоћној раси чији је час коначно куцнуо.
Поменуо сам нацистичке масакре његовог народа, али Капнијас није хтео ни да чује. За њега су Британци, његов грчки газда и левичари били ти који су донели покољ – реч коју више нисам чуо изговорену с таквим уживањем све док је Доналд Трамп није изрекао на својој инаугурацији 2017. године. Кад сам затражио да се изјасни о нацистичким убиствима стотина људи у оближњем граду, раздрагано ми је саопштио:
„Прави мушкарци елиминишу оне који им стоје на путу и тако преживљавају. А ако умру, својом смрћу потврђују неспособност за живот. Моји бели анђели су били изнад Бога. За разлику од Италијана, Британаца или ове наше банде, они нису оклевали да користе било која средства. Нема узмака! Нема страха! Нема страсти! Нема љубави! Нема мржње! Требало је то да видиш. Били су величанствени!“
Лице му се озарило док је говорио, а моја видљива реакција на сваку његову реч испуњавала му је срце задовољством. Британски насилници који се данас буде против имиграната, присталице Алтернативе за Немачку и поново подгрејани амерички бели супремацисти можда нису тако изричити или артикулисани у свом фашизму, али долазе из истог душевног стања. На њиховом примеру можемо извући четири лекције.
Прво, фашистичко насиље је алат за регрутацију. Основна сврха њиховог насиља је да нас толико ужасне да их денунцирамо и против њих захтевамо силовиту полицијску акцију и дуге затворске казне. Тако привлаче регруте који, попут Капнијаса, уживају гледајући како нас њихов бес инфицира.
Друго, фашисти нису ни бранитељи ни градитељи заједнице. Умеју уверљиво да распредају о упропашћеном друштву, али највише што су у стању да се приближе заједништву јесу улични нереди и пискарање по друштвеним мрежама којим побуђују, али никада не задовољавају људску глад за заједницом.
Треће, иако фашизам буја на јавној штедњи, фашисти се против ње никад не буне. Штедња нема лице, за разлику од Јевреја или муслиманских азиланата. А фашизму су потребна лица као фокалне тачке насилне мржње која га покреће.
Четврто, имигранти су небитни. Како ме је Капнијас научио, фашисти радо прихватају странце као своје беле анђеле, укључујући оне попут Илона Маска или Доналда Трампа који се хвалишу својим огромним богатством какво ови наводно презиру. Чак и ако при руци нема браон лица или придошлица, фашисти ће смислити неког Другог да усмере своју мржњу.
Ове четири лекције наговештавају шта морамо да избегавамо. За почетак, када владе и странке мејнстрима усвоје „ублажену“ анти-имиграциону агенду, фашисти нањуше крв а њихов апетит за окрутношћу експлодира. Слично, они који фашисте третирају као жртве јавне штедње, слабог образовања или лоше среће, само их чине још љућима. Објашњавати им да су антисемитизам или исламофобија антикапитализам за будале (мада тачно) такође није од помоћи.
Шта нам је онда чинити? Одговор, чини ми се, такође долази из Британије, у облику најновијег филма Кена Лоуча „Стари храст“, за који је сценарио написао Пол Лаверти. Када групу сиријских избеглица истресу усред пропалог града на северу Енглеске, локални крчмар и један од миграната успеће да умире сукоб између придошлица и ојађених мештана, које су деиндустријализација и јавна штедња учиниле подложним фашистичком начину размишљања. Под слоганом „једемо заједно, држимо се заједно“, успостављају заједничку трпезарију у којој се не толерише ниједна фашистичка тропа, али нико није изложен закерању, понижавању или нападу.
Морална јасноћа „Старог храста“ и његово сведочанство о снази солидарности чине савремен водич за питање како спречити да се жртве окрену једне против других. Порука је универзална: нема ничег неизбежног у поновном успону фашизма.
Извор: Пешчаник
