Пише: Јанис Варуфакис
Много прије него што је Русија извршила инвазију на Украјину, европска визија о мирном путу ка заједничком просперитету почела је да блиједи
Европа се више не може препознати. Некада су заговорници европског јединства славили Европску унију као мировни пројекат који се космополитизмом супротставља пошасти национализма – пошасти која „води у рат“, као што је 1995. године драматично упозоравао француски председник François Mitterrand. Визија пута мира који уједињену Европу води у заједнички просперитет почела је да бледи и пре него што је Русија напала Украјину. Руска инвазија је само убрзала трансформацију Европске уније у нешто много ружније.
Замена космополитизма етнорегионализмом најављена је речима Јосепха Боррелла, високог представника ЕУ за спољну политику, када је Европску унију описао као лепи „врт“ окружен неевропском „џунглом“ која му прети. Недавно су француски председник Емануел Макрон и председник Европског савета Чарлс Мичел затражили од Европљана не само да се припреме за рат него и да се помире с будућношћу у којој ће одбрамбена индустрија бити главни ослонац економског раста и технолошког напретка Европе. После неуспелих покушаја да убеде Немачку и друге, наводно штедљиве европске државе у нужност успостављања пуне фискалне уније, у очајању су се повукли на резервни положај заговарања ратне уније.
Ово је преломни тренутак у историји ЕУ. Ако занемаримо ставове бучне мањине евроскептика, видећемо да је главна линија поделе у редовима проевропских снага она која проистиче из питања треба ли даљу консолидацију европског континента спроводити коришћењем Хамилтонових метода (заједничким задуживањем које ће донети прописну федерацију) или се држати изворне идеје о подељеним државама (постепена интеграција посредована тржиштем). Државе чије економије остварују суфицит бирају изворну визију, док представници економија у дефициту, наравно, нагињу хамилтоновском решењу, које је при садашњем односу снага потиснуто у други план.
Криза евра је показала зашто не можемо наставити да се претварамо да дугови, банке и порези могу остати државни ако је валута транснационална и тржишта су интегрисана. Нажалост, Европска унија се определила за минимум интервенција потребних да се сачува евро. Тако је добила све најгоре из оба света: застрашујуће неефикасну квазифискалну унију (у којој не постоји прописан инструмент сувереног дуга, као што су државне обвезнице у Сједињеним Државама) и Европску централну банку принуђену да стално изнова крши сопствену повељу (и то скрива иза све маштовитијих оправдања). Најгоре је то што иза климавог политичког процеса за расподелу заједничког новца и заједничких дугова не стоји чак ни привид демократског легитимитета.
Деценијама су неки од нас водили кампању за Европски зелени њу дил. Пошто је јасно да на краћи рок од федерације неће бити ништа, предлагали смо решења којима ће се емулирати инструменти федералног сувереног дуга (као што су еврообвезнице Европске централне банке) којима би се преко Европске инвестиционе банке могло генерисати бар 500 милијарди евра годишње за потребе инвестиционог фонда за технолошку транзицију и зелену енергију. Уместо тога, људи који доносе одлуке у ЕУ бирали су алтернативе као што је био на пропаст осуђени Јунцкеров план или, током пандемије, Фонд за опоравак, који је произвео заједнички дуг, али није донео заједничку корист.
Зато је економија ЕУ данас у очајном стању, док се немачки пословни модел, њен носећи стуб, убрзано распада. Одабравши стратегију средњег пута (ни фискална унија ни сасвим раздвојени дугови и активе централних банака), ЕУ је себе осудила на две деценије минималних инвестиција, због чега није успела да оствари потребан технолошки развој освајањем зелених технологија (које би Европи омогућиле да се ослободи зависности од јефтиног гаса руског председника Владимира Путина под условима које сама одреди) и технологије капитала у облаку. Сједињене Државе и Кина монополизују капитал у облаку, нови инструмент акумулације богатства, и намећу Европи нови хладни рат с катастрофалним последицама у вези са приступом немачке индустрије кинеским извозним тржиштима.
Нажалост, Европљани на власти одбијају да схвате колико је пословни модел ЕУ неупотребљив и колико су стара решења у новом паковању бескорисна. Немачка, на пример, поново разматра енергетске субвенције које би се финансирале из пореских прихода, као и ограничавање плата да би се унапредила конкурентност.
Такве дебате скрећу пажњу с много важнијег европског проблема: немачки индустријски капитал више не акумулира вишкове из којих може финансирати енергетске субвенције за индустрије у опадању. У таквом контексту, ограничавање плата (као што је у своје време чинио канцелар Gerhard Schröder) неће допринети јачању конкурентности аутомобилске индустрије која није у стању да савлада нове технологије производње батерија или алгоритме којима произвођачи модерних електричних возила остварују значајну нову вредност.
Шта сад? Изгледа да је на отпаду новије европске историје Мичел пронашао наш стари предлог за увођење еврообвезница и јачање Европске инвестиционе банке. Али његов предлог не предвиђа усмеравање нових кредита у зелене технологије или капитал у облаку, већ у развој нове војне индустрије која ће, како тврди, „бити снажна полуга јачања наше базе у технологији, иновацијама и индустрији“.
Да ли је могуће да то озбиљно мисли? Како ће ЕИБ наплаћивати кредите одобрене одбрамбеној индустрији која је по дефиницији непродуктивна? Што ће бити када се складишта напуне муницијом и пројектилима? Инвестициони подстицаји о којима Мичел говори у том случају морају пресушити или Европа мора пронаћи начин – другим речима, неке нове ратове – да се ослободи залиха.
Разумнијим заговорницима уједињене Европе остаје само да се моле да Мичелов план што пре пође стопама Јунцкеровог плана. Изгледа да некомпетентност Европске уније остаје последња нада мирољубивих Европљана.
Недостају ми она времена када су проевропејци славили ЕУ, макар и лицемерно, као пројекат рушења граница и подстицања отворености, различитости и толеранције. Та Европа је сада сломљена и повлачи се у расулу. Укоренила се нека нова идеологија. Уместо шаролике демократске федерације која ће привлачити људе из читавог света, добили смо нову визију белог хришћанског царства окруженог скупим лансерима ракета и оградама под високим напоном. То није Европа којом ће се млади поносити, па ни Европа коју ће остатак света узимати за озбиљно.
Извор: Пешчаник
