Naš nobelovac Ivo Andrić u svom čuvenom tekstu „Njegoš – tragični junak kosovske misli“ između ostalog, kaže ovo: „Ova je drama počela na Kosovu
Ljuba Nenadović, iako i sam Srbin, bio je iznenađen kad je video u Crnoj Gori živu snagu kosovske tradicije, koja je u tim brdima i posle stoleća bila stvarnost, isto toliko bliska i stvarna kao hleb i voda.
Namučene žene koje su se odmarale pored bremena drva na kamenoj ivici puta govorile su mu o Kosovu kao o svojoj osobenoj sudbini i ličnoj tragediji. „Naša je pravda na Kosovu zakopana“, govorili su ljudi rezignirano i ne pomišljajući da je traže drugim putem do onoga koji im kosovski zavet nalaže.
Celokupna sudbina svih ljudi bila je tim zavetom omeđena i upravljana. Kao u najdrevnijim legendama, koje su uvek i najveća ljudska stvarnost, svaki je na sebi lično osećao istorijsku kletvu koja je „lafe“ pretvorila u „ratare“, ostavivši im u duši „strašnu misao Obilića“, da tako žive razapeti između svoje „ratarske“, rajinske stvarnosti i viteške, obilićevske misli….
Crna Gora i svet koji je izbegao u njena brda bili su kvintesencija toga kosovskog misterija. Sve što se u tim brdima rađalo, dolazilo je na svet sa refleksom kosovske krvi u pogledu.
Tu je dakle početak i Njegoševe drame. Bez ovoga bi tragika Njegoševa života bila teško razumljiva. Njegoš je prototip kosovskog borca. I kao pesnik, i kao vladalac, i kao čovek, on je čisto oličenje kosovske borbe, poraza i nesalomljive nade.
On je, kao što je neko rekao, „Jeremija Kosova“, i u isto vreme i aktivni, odgovorni borac za „skidanje kletve“ i ostvarenje Obilićeve misli. Tvrđeno je da se reč „Kosovo“ pored reči „Bog“ najčešće pominje u Gorskom vijencu. Ali nisu samo misao i poezija predeli za kosovsku tradiciju. Ona je za Njegoša život sam“.
Da je tako kako kaže veliki Ivo Andrić, posvjedočiće i stihovi iz Gorskog vijenca, koje ćemo čudi uz strune gusala narodnog guslara Vitomira Arsenića iz Istočnog Novog Sarajeva.
Izvor: Izvod iz „Njegoš – tragični junak kosovske misli“
