Ових дана се направила велика пометња око спаљивања лутке на херцегновском карневалу која представља лик писца Андреја Николаидиса. Ово политичко луткарско “позориште“ или тзв. луткарење има већ подужу традицију на нашим просторима
Деведесетих година кад су студенти и други демонстранти протестовали против режима Слободана Милошевића, знали су правити лутку са његовим ликом у затворском пругастом одијелу и лисицама. А на овом истом карневалу у Херцег Новом прије отприлике двадесет и четири године у ово вријеме године, исте године кад ће и пасти са власти, запаљена је лутка са ликом предсједника СР Југославије Слободана Милошевића. Државна телевизија Црне Горе је тада овај чин представила као позитиван приказујући неке наизглед културне људе зрелијих година, чини ми се и са неким унуцима или дјецом како ликују над овим дјелом са ваљда васпитним блаженим осмјехом на лицу сугеришући нешто присутној дјеци. Без обзира шта ко мислио о Слободану, нико није тада колико ми је познато осудио тај чин.
Обичај спаљивања лутака познатих личности са моје стране је врло морбидан, па и само спаљивање анонимне лутке. Вјероватно потиче од средњовјековног спаљивања вјештица, па кад се тај ритуал под утицајем ренесансе и хуманизма, просветиљства и осталих друштвених и културних покрета забранио, сва бука и бијес маса, издувавала се на овај начин.
Не треба ликовати над ничијом несрећом, па макар то било и спаљивање лутке са ликом неког човјека са којим се не слажемо, па макар то био човјек који је говорио да би био “цивилизацијски искорак да је Боле активирао експлозив“, или који је говорио за град Херцег Нови да је балега од града, а његови грађани психички болесници, јер данас је он, а сјутра смо ми.
Треба избацити лоше обичаје.
Милош Лалатовић
