Пише: Анђелка Цвијић
Када је пре педесет седам година са Кејп Кенедија лансиран Аполо 8, први свемирски брод са људском посадом која је имала задатак да пошаље слике Земље и Месеца из свемира, тројица астронаута су са Земље замољени да и песнички опишу то што виде.
Иако нису били песници, ваљало им је смислити поетске описе – један је изабрао лунарне изласке и заласке Сунца, други је открио да воли Земљу као величанствену оазу у огромном пространству свемира, док је за трећег свемир био самотно, јалово пространство ничега.
А онда су сва тројица прочитали заједничку поруку свим људима на Земљи, која је почињала: „У почетку створи Бог небо и земљу.“
Првом реченицом из Библије, „најутјецајнијег мита о стварању што су га људи смислили“.
Причу о Аполу 8 описао је у својој књизи „Писани свијет“.
Како приповијести обликују људе, повијест и цивилизацију“ („The Written World: The Power of Stories to Shape People, History, Civilization “) Мартин Пухнер, филозоф, књижевни критичар, професор на Харварду, и онлајн предавач у програму HarvardX MOOC.
Пухнер је аутор и Антологије светске књижевности у шест томова, и више награђиваних књига.
Његов „Писани свијет“ објавила је 2024. издавачка кућа „Љевак“ из Загреба, у преводу Сњежане Хусић с енглеског језика, а већ ове године исти је издавач штампао Пухнерову следећу књигу, „Култура. Нова свјетска повијест“ („Culture: A New World History “) у преводу Ведрана Павлића с енглеског.
Оба су дела компатибилна, и чине научно-културолошко-књижевну целину базирану на пресеку људског напретка у најширем могућем универзалном контексту, споју писма и књижевности без којег би људска цивилизација много спорије напредовала.
Мартин Пухнер се с разлогом пита какав би био свет без књижевности, јер књижевност није само за љубитеље књиге; откако се појавила пре четири хиљаде година, она обликује живот већине људских бића на планети.
У жељи да ту повест обликовања наших живота представи, Пухнер је и буквално кренуо трагом својих изабраних ликова и догађаја.
Тако је путовао од Бејрута до Пекинга, од Џаипура до Арктичкога круга, истраживао писане остатке у Троји и Чијапасу, разговарао са археолозима, преводиоцима и писцима, потражио Дерека Волкота на Карибима и Орхана Памука у Истанбулу, био у Пергаму у Турској, у Кини, у Јапану…
И путописну историју књиге исписао високим књижевним стилом, са мноштвом факата, и са циљем да се то о чему пише лако чита, али дуго памти.
Следећи карту писаног света, Мартин Пухнер нам прича о Александру Великом који ни у један поход није ишао без „Илијаде“; током својих освајања Хомеров је еп изнео далеко од Грчке, све до Индије, и тако га учинио првим космополитским текстом.
Александрова страст према књигама потврђена је и изградњом задивљујуће библиотеке у Александрији, граду који је утемељио и дао му своје име.
А када је о библиотекама реч, Пухнер пише и о Ашурбанипалу, последњем владару Новоасирског царства који је у Ниниви основао највећу библиотеку на Блиском истоку, и коме треба захвалити што је сачуван „Еп о Гилгамешу“.
Од Хомера и Гилгамеша Пухнер хода даље кроз историју писаног света, пише о настанку светих списа који су постали „чудесни споменици културе, наше заједничке људске баштине.“
Потом следе поглавља у којима се учи од Буде, Конфуција, Сократа и Исуса, чије су мисли и филозофију запамтили и записали њихови ученици и следбеници.
Пухнер открива да је први велики роман у светској историји написала Мурасаки Схикибу, јапанска дворска дама око 1000-те године наше ере (књига је преведена на српски под насловом „Прича о Генђију“, издавач „Кокоро“, Београд).
Према Пухнеровом редоследу, долази поглавље „Тисућу и једна ноћ са Шехерезадом“ у којем аутор трага за пореклом овог светски најславнијег дела из којег је израсла и књижевна шема „прича у причи, у причи…“, а која ће до данас опстати као једно од обележја модерног романа.
Затим следе поглавља о Гутенбергу, о штампи и о преводилаштву, о Сервантесовом „Дон Кихотеу“ као првом модерном роману…, а онда стижу Гете и светско тржиште књижевности, доба хисторицизма – писање романа о друштвеној стварности, све до Маркса и Енгелса и „Комунистичког манифеста“, Лењина и Мао Цедунга иза чијих владавина остају самиздати, попут оних Ане Ахматове и Солжењицина.
Пухнер не занемарује, међутим, и историју писаног света у Кини, Јапану, у Африци, централној и јужној Америци да би за крај „Писаног свијета“ поставио питање: Хоће ли постојати библиотека будућности?
Друга, и најновија књига Мартина Пухнера, „Култура – нова свјетска повијест“, наставља причу о прожимању култура, мењајући наша досадашња сазнања заробљена бројним клишеима.
Оцењујући да је мултикултурализам одувек постојао, иако се данас „открива“ као нови појам, аутор се опет враћа хиљадама година уназад доказујући тезу да култура једног друштва почива на узајамним утицајима, чак и оним под колонизацијом.
Не постоји чиста култура, њу није могуће поседовати; културе се мешају захваљујући различитим околностима – од путника који преносе идеје и остварења из једне у другу средину света, до превођења и ширења знања.
Почетак њене историје аутор временски датује у доба око 35.000 година пре нове ере, узимајући за пример пећину Шове у јужној Француској у којој су савршено сачувани цртежи животиња које је људска рука с краја палеолита исцртала и, стварајући уметност већ у касном каменом добу, започела причу о симболима и митовима.
Читајући фигуре животиња са зидова пећине Шове као слова културе и уметности, Пухнер оцењује колико су свакој новој генерацији драгоцени проналасци претходних култура.
Тако се десетине хиљада година претварају у заједничко културно искуство које се одупире фундаменталистичким идејама о сувереној и неприкосновеној вредности „моје“ културе.
И само се у таквом сагледавању универзалности културе, у жељи за оживљавањем откривених прошлости на чијој су основи рођене хуманистичке науке, трансформише сопствена култура и схвата да се „повијест културе од самог почетка састоји од прекида и поновних проналажења.“
Тако Пухнер наводи пример Астека који су поштовали рушевине храмова на које су наишли у Мексичком базену, и филозофа Ибн Сине (латинизовано Avicene) са Блиског истока који је преводио и тумачио текстове из предисламских времена, и грчка филозофска дела, „што је довело до стварања нове синтезе различитих облика знања у контексту ислама“.
Ипак, с обзиром на огромне временске дистанце које прелази Пухнерова „Култура“ не могу се увек пронаћи директни утицаји претходних доба, па и тврдити да је, примерице, прекид у египатском политеизму, који су краљица Нефертити и њен супруг Аменхотеп IV (Ехнатон) учинили успостављањем једнобожачке религије, корен будућих монотеистичких религија – јудаизма, хришћанства и ислама.
Али о томе вреди размишљати.
Јер, да ли је сасвим искључено да је, иако временски удаљен од доба Нефертити и Ехнатона, јудаизам изгнаних Јевреја из Египта наслутио ту промену и преобликовао је у веру једног јединог бога?
Иако се, дакле, ништа не може са сигурношћу тврдити чињеница је да је развој људске цивилизације, и кроз уништавања и кроз напретке, донео неизбежне међусобне утицаје култура.
Тако је Александар Велики освајањем допринео размени култура између Истока и Запада; грчки је утицај пренет на Рим па је Вергилије, надахнут Хомером, спевао „Енеиду“, оригинални еп који је постао „темељ приче о Риму“.
Другим речима, оно што је прихваћено представља концентрацију знања чији развој даље иде у новом аутентичном правцу.
То је препознао Харун ел Рашид када је увезавши из Кине папир и увидевши његове предности Багдад „претворио у средиште производње папира“, и град у којем је Кућа мудрости постала центар где су скупљана знања и из природних и из хуманистичких наука.
На даљем путу културе Мартин Пухнер не занемарује историју писаног света у Кини, Јапану, у Африци, централној и јужној Америци…
Сукоб култура није неизбежан, каже, до њега се долази незнањем којем се мора опирати.
Зато Пухнер даје пример нигеријског писца Воле Сојинка, добитника Нобелове награде за књижевност, који се управо том незнању супротставља својим делом.
Баш као и њему слични други уметници који нас подсећају да „култура цвјета на синкретизму, а не на чистоћи, на посуђивању културних форми а не на њиховој изолацији.“
Извор: Данас
