Сећање на разговор са сада почившим митрополитом црногорско-приморским

Црна Гора била је и остала исељеничка држава из које су одлазили најбољи писци, сликари, музичари, спортисти, правници, економисти, архитекте, лекари, врхунски мајстори и занатлије. О томе сам разговарао са сада почившим митрополитом Митрополије црногорско-приморске Српске православне цркве Амфилохијем Радовићем, годину пре његовог упокојења.
Обојица жалимо што је тако, јер не може држава без школованих људи. Зар свака воденица не престаје да меље кад јој пресуши водоток? А памет из Црне Горе деценијама се, у највећем броју, селила за Србију, земљу која је широко и искрено отворила врата свих образовних институција, од основног до факултетског образовања. С дипломама изванредних студената добијали су добре позиције у разним предузећима, институцијама система. Бројни „дошљаци у опанцима” брзо су се доказали као образовани и способни људи и тако заузимали високе позиције не само у радним организацијама, институцијама школства и здравства, судства, тужилаштва, полиције, већ и у државним органима, а није непознато да су били и на највишим функцијама у Србији.
Наводимо бројна имена оних који су у највећој мери отишли за Србију – у Београд, Нови Сад, Суботицу, Чачак… Немали је број и оних који су оставили своја огњишта из нашег осиромашеног Колашина, Мораче, Братоножића, Куча… и пошли у потрази за бољим животом у земљама Европе. И не само ње.
Владика подсећа на велике сеобе из Црне Горе. Каже да су се раселили где год је било православне црквице, храма, гробља…

„Тамо негде, чини ми се око 1889, беху тешке и гладне године и народ је гладовао и умирао од немаштине. Тако се у нашој кући причало и препричавало с колена на колено… Глад је била као куга која је претила да помори народ. Није било друге, а ни лако да се остави огњиште и крене преко границе пут Србије. Е, увек пут Србије. А и где би друго, до код наше браће. Само ови данашњи јади од власти то намерно заборављају и праве се да не знају. Знају, но им торбица другачије не дозвољава”, све љуће изговара митрополит.
„Знам”, наставља, „да су власти Србије одмах поручиле да с радошћу чекају браћу. Влада краља Александра саопштила је да ће у Србију моћи да прими до 6.000 црногорских душа. Примили су их и населили, између осталог, највише у топличком крају. А Црногорци су постали браничи, не само своје породице, већ су масовно учествовали и предводили српске устанке против турске силе. Хвалим те Боже, како се о томе овде у овој Милогорици ћути…”
У тој нимало веселој причи, кажем му:
„Владико, немаштина, а неретко и неправда, отерала је многе људе из Црне Горе. Већ деценијама их не тера таква глад, већ разне неправилности, прогони, неправда, немање посла, дискриминација само зато што припадају Српској православној цркви а не партијама на власти…”.
Он ће: „Па… Да, да…”
„Ето, и наш Матија више не може у Црну Гору… Можда би могао, сада је мало попустило. Но, неће, не да му ровачки ар…”
Разумем да сте га поново звали да дође, или?
„Јесам… Звах, но Матија је тврда реч. Ајде, покушај да га ти некако омекшаш да дође да мало поразговарамо и око оне Савине црквице покрај његовог језера на Сињавини… Добро би било да дође. Добро. Доћи ће он кад треба!”
Ћутим и гледам како браду лагано глади. Одлучих да наставим, па настојим да будем убедљивији и рекох:
„Хоће. Наравно да би његов долазак много значио и за неку додатну енергију нашим литијама… Но, морамо признати да је пре глад терала наше људи на исељење. Да не набрајамо интелектуалне величине у разним сферама стваралаштва. Све што је иоле било вредно и образованије, што је за реч штрчало изнад других, отишло је за Београд и другде… Нико се није врати. Нико!”
Као да се трену. Спусти руку. Потподиже се, примаче обрве и погледом као да ме опече, каза: „Па, ево сам се ја вратио”.
Да, рекох и заћутах. Погреших, мислим.
Новица Ђурић
Извор: Политика
