Гледано из данашње перспективе, стварање Западног војног савеза (НАТО) 4. априла 1949. у Вашингтону за идеју није имало онемогућавање евентуалних будућих борбених дејстава на тлу Европе тек изашле из драматичне епопеје Другог светског рата. Напротив, циљ је био војна консолидација земаља западног дела Старог континента, зацељивање рана из тек окончаног великог сукоба (1939–1945), али и нова милитаризација и припрема за будући наступ. Овај пут даље ка истоку и просторима некадашњег Совјетског Савеза. Тачније – ка данашњој Русији.
Такође, претварање САД у најмоћнију војну силу на планети није за циљ имало заштиту од могућих будућих насртаја споља, јер такву претњу, објективно, нико никад није исказивао. Основна идеја била је да се створи толико моћна војна машинерија која ће сваки задатак кojи joj je одређен моћи до обави без већег напора. Ипак, и поред енормног улагања финансијских средстава, техничких иновација, освајања нових простора науке… крајњи циљ није достигнут. Америка и данас страхује од ратова, иако без икакве по њу видљиве претње.
У САД никад нису прихватили чињеницу да је оно што су извојевали у Европи 1945. постигнуто превасходно захваљујући ангажованости самих Европљана, као и кључним поразима које је Хитлеровој Немачкој нанео тадашњи Совјетски Савез. Подсетимо, Американци су се на овдашњем фронту озбиљније појавили тек 6. јуна 1944, искрцавањем у Нормандији. Дакле у време кад је немачка армија већ почела да показује своје слабости. Посебно након тешких пораза на совјетском бојишту и повлачења с њега.
Али вратимо се данашњици.
Мада су за евентуално војевање против Русије за 2022. годину Американци спремили буџет од чак 770 милијарди долара, они не желе да гину улудо. За ту улогу одредили су – Европљане. Наиме, са западне стране Атлантика и данас су убеђени да је Хитлерова Немачка побеђена искључиво захваљујући њиховом ангажовању. А тај дуг неко мора да врати.
Међутим, данас је ситуација другачија, а прави противник смештен је на сасвим другом крају света. Наравно, реч је о – Кини, најмногољуднијој нацији на свету и технолошки довољно моћној да свако глобално померање оконча у сопствену корист. А управо је могућност губитка досадашње технолошке предности оно што плаши Американце.
Јасно је да САД покушавају да се одбране од убрзаног нарастања кинеског утицаја, како на глобалном, тако и на домаћем терену. А да су ствари кренуле нежељеним смером показује и прелазак све већег броја америчких фирми у кинеске руке. Међу таквима су и истински гиганти, попут „Џенерал моторса”, ланца хотела „Хилтон”, компаније „Џенерал електрик”…
С друге стране, у Пекингу, на светска комешања гледају далеко прагматичније. О класичном ратовању овде и не размишљају. Економија је њихово најјаче оружје. А у вези с тим, Американцима, као главним конкурентима, увелико „дишу за вратом”.
Светски аналитичари већ виде тренутак када ће САД бити приморане да се одрекну статуса најјаче економске силе. А свој ред с нестрпљењем чекају још неки претенденти, такође смештени у Азији. Уосталом, стварањем новог војног пакта с Великом Британијом и Аустралијом (Аукус), Америка је на врло јасан начин показала одакле мисли да јој стижу будуће претње.
Али, вратимо се Европи. Нико на Старом континенту не жели да се понови 1944. и долазак америчких војника – „на готово”. Никоме није стало ни до нових погибија, разарања, концентрационих и сличних логора, километарских колона избеглица… Овде траже тек да им се обезбеди простор за квалитетну међусобну комуникацију, без америчког туторства наметнутог стварањем НАТО-а.
Европљанима је ратова преко главе. Више су заинтересовани за отварање нових дугорочних и сигурних трговачких путева. И то онаквих у којима ће америчко учешће бити сведено на адекватну меру. Уосталом, Стари континент још потресају повремена искакања појединих држава из заједничког воза. Велика Британија је свој корак у том смислу учинила одлучно, Мађарска, Пољска и слични као да још нису сигурни какву будућност желе. А Европи је потребан – мир.
Америка није сагласна с таквим размишљањем. Енормне количине произведеног а неупотребљеног наоружања које чаме у складиштима широм континента потребно је некако ставити у функцију. Пошто би у огледању с Кином то могло да пође по злу, нови европски рат, макар и локални, али обавезно против Русије, чини се у овом тренутку као најприхватљивије решење. Уосталом, тиме би се погледи из Москве, барем делимично, са далеке Азије преусмерили ка Европи и омогућили раније поменутом Аукусу да своју намену обавља подаље од знатижељних погледа.
Слободан Самарџија
Извор: Политика
