Недавно је обиљежено пуних педесет година од премијере култног филма „Амаркорд“ прослављеног талијанског редатеља Федерика Фелинија
Једна стара песимистична досјетка гласи: „Најгора ствар с данашњим временима је што ће ово једног дана бити добра стара времена.“ Поглед оптимиста на исту ситуацију сажет је пак у ставу: „Једног дана ћемо се свему овом смијати.“ Гледањем филма „Амаркорд“, најславнијег уратка пођеднако прослављеног талијанског редатеља Федерика Фелинија, од чијег је премијерног приказивања у кинима недавно обиљежено пуних педесет година, стјече се дојам како је његовим духом дочаран управо простор сјецишта ових двају претходно наведених афористичких ставова. Поетика „Амаркорда“ с једне се стране темељи на иронизирању младеначких дана као доба незнања и неискуства, док је истодобно с друге стране обиљежена снажном дозом носталгије за истим тим данима као временом безбрижности и слободе. С обзиром на то да је од почетка приказивања па све до данашњих дана остао врло популаран међу публиком и критиком, очито је ријеч о изнимно успјешном споју с којим се многи могу поистовјетити.
Kреирајући колаж сцена утемељен на властитим сјећањима из младости, Фелини у „Амаркорду“, што у пријеводу с дијалекта талијанске покрајине Емилиа-Ромања и значи „Сјећам се“, уствари у сјећање призива младеначке успомене свију нас, будући да се одреда ради о опћим мјестима свачијег одрастања и сазријевања – забављању и страховању у школским клупама, првим вожњама аутомобилом, првим одласцима у цркву, првим сексуалним искуствима, првим искуствима смрти у обитељи итд. Стога не чуди да, иако му стручна филмска критика најчешће дођељује жанровску одредницу драме, за већину гледатељства „Амаркорд“ остаје у сјећању као лака комедија. Такав се став практички намеће сам по себи, будући да сјећања на ђетињство и младост, период у којем су, уводним ријечима из класичних бајки, руке биле мање, а очи веће, код главнине људи проузрокује угодне осјећаје. Ведри догађаји у њима се доживљавају као још смјешнији и забавнији, а они емотивно тежи пак такођер доносе олакшање са свијешћу да су остали далеко за нама.
Из истог су разлога и сви ликови „Амаркорда“ и изгледом и понашањем приказани као искарикирани до крајњих граница, јер управо је то начин на који сјећања, особито она рана, најчешће функционирају. Што због накнадне памети, а што због психолошки посве оправданог поступка да у њиховој реконструкцији примат дајемо нашим тада проживљаваним осјећајима наспрам чињеничног стања, у њима високи људи постају још виши, дебели још дебљи, глупи још глупљи, храбри још храбрији итд. По истом начелу и у „Амаркорду“ богаташи изгледају гротескно баш због свог богатства једнако као и сиромаси због свог сиромаштва, а памет једне скупине ликова изазива исту количину подсмијеха као и глупост друге. Донекле рационалан притом ђелује једино свезнајући приповједач у лику локалног одвјетника чију улогу тумачи Луиђи Роси. Присутан у већини сцена, али без изравних интеракција с остатком присутних, Росијев лик има функцију сличну оној поштара из Смојиног „Нашег малог миста“ – успоређивати приказана времена с оним још старијима као и оним будућима, те откривати позадинске приче појединих ликова.
У изградњи фабуле „Амаркорда“ притом је пођеднако занимљив и прецизни приказ младеначког односа спрам великих и малих тј. важних и неважних тема у којем класичне хисторијски релевантне теме, оне политичке и идеолошке, у особним сјећањима постају тек нужна кулиса. У овом случају, личност Мусолинија и фашистички државни апарат са својим ритуалима, осим што су као и све остало доживљавани неозбиљно и карикирано, у реминисценцијама Фелинијеве младости остају тек повремена сметња за уобичајени животни тијек приказане микро-заједнице. Због свега наведеног, сјећања из младости остају стална могућност за изведбу успјешне комедије, што „Амаркорд“ свакако доказује.
Фокусирамо ли се пак на саму радњу, остављајући по страни знање да је ријеч о сјећањима на прошло вријеме, „Амаркорд“ би се најточније могао дефинирати као филм о (успјешном) сазријевању. Пратећи свакодневицу ђечака-протагониста, великим дијелом и кроз приказ његове жудње за Градиском, типичном фаталном женом за којом се окреће цијели градић, завршни дио филма, Градискина удаја и одлазак из мјеста, симболизирају тренутак сексуалног сазријевања главног лика – тренутак у којем он може бити ослобођен улоге тек онога који машта, те неоптерећено ступити у одрасли стадиј у којем ће започети љубавну везу с „равноправним“ партнером. С обзиром на то да овом призору претходи сет сцена везаних уз смрт његове мајке, јасно је како је његово сазријевање потпуно, не само сполно већ и у смислу потпуног преузимања одговорности и бриге за самога себе. Оваква је путања, дакако, један посве природан процес, дио уобичајене квадратуре животнога круга сваког појединца, што „Амаркорд“ доказује и приказом опћег природног циклуса који заокружује његову радњу. Она почиње у прољеће и траје до зиме с финалним поновним уласком у прољеће, при чему је јасна метафора да се баш попут годишњих доба на исти, уобичајен и нормалан начин одвијају и људски животи. Притом сваки може бити изједначен с једним употпуњеним циклусом годишњих временских мијена, али и бити схваћен као скуп великог броја таквих циклуса који означавају различите животне фазе, но с чињеницом да у сваки његов поновни почетак улазимо обогаћени новим искуствима из оних претходних, која у нама остају сачувана управо као сјећања.
Прилично је познат податак да је носталгија, у доба када је први пут била описана са знанственог стајалишта, била третирана као тешка душевна болест за чије су лијечење прописиване различите медицинске терапије. Сагледано из тога, данас на срећу архаичног кута, и снимање и гледање филмова као што је „Амаркорд“, баш као и накнадно присјећање сличних сцена из властитих живота, могло би се схватити као један облик групне терапије. И то врло ђелотворне управо због превладавајућих хумористичних тонова који су додијељени цјелокупној у сјећање призваној атмосфери, јер смијех је у свим културама и уз све превладавајуће медицинске парадигме био и остао доживљаван као најучинковитији лијек. Сличан принцип у форми сценског наступа успјешно је доказао и Ђорђе Балашевић у својим изведбама обједињеним под насловом „Kалендар мога детињства“.
Доживљавајући још једну округлу обљетницу свог доласка пред гледатељство, ону коју би се у обиљежавањима годишњица брака назвало златним пиром, „Амаркорд“ се несумњиво у све већој мјери и сам претвара у успомену из младости оних који су га имали прилику погледати када је тек стигао у кина, али и сада већ другој, ако не и трећој генерацији филмофила. Његов утјецај на низ каснијих кинематографских остварења остаје очит у сценографији и изградњи карактера у низу филмова, при чему се с наших простора примарно истичу радови Слободана Шијана. Због универзалности своје поруке, али и јединствености начина на који је она пренесена, „Амаркорд“ Федерика Фелинија без сумње ће велик број гледатеља и у будућности наставити увесељавати, али и потицати на ауторефлексију.
Извор: Леон Ћеванић/p-portal.net
