Црква Богородице Љевишке – тужна слика реалности овога света, који се добровољно одриче милости и саосећања. Ипак, грана са трешњиним цветом пробија се кроз бодљикаву жицу којом је црква опасана
Реч срећа – почиње своју беседу отац Милан у Цркви Светог Стефана, у Великој Хочи – повезана је с речју сусрет.
И заиста, није ли сусрет најдрагоценији догађај и личне и колективне историје. И више од тога, није ли сусрет, тај живи чин огледања, најважнија тачка људских стремљења, проналажење смисла постојања у овом кратком исечку времена које претходи вечности?
Урезавши стихове на западном зиду припрате Цркве Богородице Љевишке, у Призрену, арапски путник изриче истину дубљу од оне на коју прво читање асоцира. У сусрету са неземаљском лепотом цркве и живописа он описује тај чудесни поступак огледања – себе у другоме и другога у себи – човека у Богу и Бога у човеку. Овим стиховима песник заправо говори о својој унутрашњости која бива преображена , преображава и оно што види. Споља постаје унутра, унутра постаје споља. Макрокосмос се огледа у људском срцу. У њему обитава оно што је безгранично.
На Косову сам била само једном. Крајем осамдесетих година прошлог века посетила сам пријатеља који је служио војни рок у Приштини. Сећам се само аутобуске станице и не баш лепог града… Косово о којем немушто пишу уџбеници историје и научне монографије, које живи иза профаних језика политичке свакодневице, Косово које је изванпросторни и изванвременски догађај – како га описује игуман манастира Високи Дечани, нисам упознала. Све до ове године, односно све до претпоследње седмице овогодишњег Часног поста.
Чудном игром природних токова и календарског бројања времена, ове године је та седмица обележена празничним сажимањем историје хрићанства у три узастопна дана: Благовести – Васкрсење Лазарево – Улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим, увели су нас у Страдалну седмицу – последњу пред Празник над празницима.
Рука на рамену
Петак. Благовести. Над главним градом још се није разданило. На путу до места окупљања са којег крећемо у обилазак косовских светиња, пролазим кроз центар. На једној згради велика светлећа реклама: Хонор. Нехотице читам: Хорор. Није ли то сажетак наше убрзане, растрзане, неизвесне, хаотичне, свакодневице?
Наше прво одредиште – Драганац српски православни манастир – једини живи у Косовском Поморављу. Посвећен је светим арханђелима – међу њима је и благовесник – онај који је непосредно учествовао у догађају о којем говори данашњи празник. Стижемо тек пред крај литургије. Замишљени монах стоји испред цркве. Не одговара на наш поздрав. Нека буде име Господње благословено од сада па до века – певница пева завршну молитву. Узимамо нафору, а испред цркве нас дочекује исти монах. На његовом лицу сада је добродошлица. Као да нас је и тренутак проведен на литургији учинио видљивим, па нас брат Христофор позива на трпезу љубави. А за трпезом, у свакој посуди, у свакој чаши, у сваком залогају ништа се друго не осећа до њена срж – срж љубави Христове до које долазимо вером, страдањем и покајањем. Безграничје у срцу нараста. Живописни ликови „локалаца“ који помажу у манастиру. Седе испред фреске Распећа, насмејани, озарени, посвећени светињи освећени светињом. Као дечак који се непрестано игра, Христофор нас организује у распремању трпезе. Сви се играмо, као браћа и сестре у великој, сложној породици. Наша мајка је тетка Рада, одговорна за укусни ручак и ваздушасте крофне. Може да их направи и стотинак за кратко време – када владика најави изненадне госте. Што је људима немогуће, Богу је могуће.
Мало повечерје у манастиру Грачаница. Сусрет са пријатељицом коју нисам видела од када се замонашила. Има томе двадесетак година. „Како се зовеш, сестро?“ – питам је, онако како се то пита након чина монашења. „Грешна слушкиња Божија…“ изговара име. „Спасавај се ангелским ликом!“, и додајем, мимо обичаја, „помени и мене у својим молитвама!“
Лазарева субота, Васкрсење праведног Лазара. Манастир Светих архангела, код Призрена. Архијерејска литургија. Певају ученици Призренске богословије. На крају, освећење колача. Свако ставља руку на раме онога испред себе. Цела се црква окреће око приноса – око Жртве. Данас се сабрасмо благодаћу Светог Духа, громко певају млади богослови. Ускоро ће доћи њихов ред да сачувају Цркву и у најтежим околностима. После литургије седимо у гостопримници под ведрим небом, окружени разрушеним зидинама старих здања. Од истог тог камења, однетог са наше светиње, грађена је једна друга – нама туђа – Синан-пашина џамија. Свети архангели могу и то да поднесу. Купамо се у сунчевим зрацима. Греје нас и небо и земља на којој стојимо.
Црква Богородице Љевишке – тужна слика реалности овога света, који се добровољно одриче милости и саосећања. Ипак, грана с трешњиним цветом се пробија кроз бодљикаву жицу којом је црква опасана – као ружа која се, уснула, с два смешна трна брани од јаве којом харају демони зла и безумља.
Страдања и жртва
Пред залазак сунца стижемо у Велику Хочу. Унутрашњост Цркве Св. Стефана обасјавају предвечерна светлост и свештеник који својом беседом, продире у свачије мисли, у свачију душу. Његове речи сведоче дубоко духовно искуство, његова ведрина чврсту веру. „Хришћанин је радостан, јер је свој живот предао у руке Богу…“ Сузе теку да срце не би препукло. Локални клинци, мусави и више него скромно обучени, тапкају сличице на малом тргу, једна старица поздравља ходочаснике, продавац из једине продавнице у селу љубопитљиво гледа нове пролазнике. Село изгледа као да је заборављено пре много векова, а малобројни становници, окружени туђинцима и непосредним искуством страдања као да су одувек и занавек ту.
Сутра можда није њихово, али вечност свакако јесте.
Цвети. Улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим. Свечани дочек Цара Славе. Литургија у манастиру Високи Дечани. Божанствена, утешна, потресна, лепа, свечана, озбиљна, радосна, царска! Светлост свећа на полијелеју и складно појање оживљавају средњовековни живопис. Двери царства небеског сада су отворене, свето време и свети простор опипљиви. „Србија има свог краља. То је Стефан Дечански“, говори отац Сава. Целивамо његове мошти у кивоту. Неко се провлачи испод њега. Многи би да тамо и остану до свршетка света. „Хришанин се не плаши смрти. Он треба да се плаши само да не повреди Бога у другом и у себи, а то чини пристајањем на грех.“ Беседа се наставља, а ми дубински ганути овим путовањем размишљамо како ћемо се вратити кући. Заправо, питамо се где је наша кућа. Схватамо да је Косово путоказ – не географски него духовни. Оно нас подсећа да смо позвани на истински преображај и да он подразумева жртвену љубав за другога – за човека, за заједницу. Оно нас подсећа да страдање и жртва претходе Васкрсењу.
*Др Александра Павићевић је научни саветник у Етнографском институту САНУ
Извор: Политика, додатак Култура – Уметност – Наука, 15.4.2023, стр. 2-3.
Опрема текста и допуна наслова: Журнал. ме
