Не представља нарочиту новост ако се каже да је данас вријеме Божића, нажалост, врло често испуњено тзв. лудилом куповања, с хрпом хране и вишедневним преједањем преко сваке мјере. Што је остало од духа Божића као базично вјерског празника? О томе разговарамо с Александром Павићевић, научном савјетницом на Етнографском институту у Београду, која се, између осталог, теоријски бави антропологијом религије, као и традиционалним обичајима и вјеровањима.
Колико се у Србији задржало тзв. традиционално слављење православног Божића?
Божић и Васкрс су две најважније временске тачке, како у народном и обичајном, тако и у религијском календару читавог хришћанског света. У нашем контексту, у Србији, али верујем и у европском традиционалном пејзажу Божић има чак и већи значај, што је повезано са тиме да је у народу далеко више обичаја везано за Божић него за Васкрс. То се опет објашњава тиме да је тема Божића, Христовог рођења, обичним људима ближа и схватљивија него тема смрти и каснијег поновног рођења, која је помало апстрактна. У том смислу, чак и за време слављења Васкрса није нагласак у подсећању на смрт него на живот, па је један од главних симбола Васкрса јаје које је симбол новог живота, рађања и снаге. Битно је напоменути да је Божић наглашено породични празник. Етнолози његову генезу повезују са предхришћанским култом предака, сунца и слављењем плодности. Данас је, посебно у западном свету, Божић веома комерцијализован јер представља редак тренутак породичног окупљања и даривања. То се може видети у свим оним холивудским филмовима у којима је Божић синоним за масовну куповину по огромним шопинг центрима.
Стожер окупљања
Како данас изгледа Божић у Србији у сеоским срединама?
У нашим крајевима, Божић се углавном обележава на традиционалан начин. Тек ретки појединци одлазе у цркву. У сеоским заједницама одлазак у цркву често и нема неке везе са разумевањем литургије, али представља неку врсту друштвеног догађаја. Ти људи и даље данас тешко и мукотрпно раде да преживе. Раде и недељом, а ко је отишао у цркву након тога седи у локалној кафани. Жене седе за једним столом, а мушкарци за другим. Оно што у свему томе недостаје је разумевање смисла литургије. Православље је у Србији важно идентитетско упориште и битан стожер породичног окупљања, али и простор идеолошких манипулација, неразумевања и погрешних интерпретација. Црква у томе плива већ барем 30 година, данас можда боље него пре, али биће потребно још доста времена да би, на пример, један просечни православац у Србији дошао на ниво просечног православца у Грчкој, који зна шта су литургија, пост, причешће и празник.
Колико се данас људи у Србији, на примјер, држе четрдесет дневног поста пред Божић?
У Србији ретко ко пости читав пост од 40 дана, изузев заиста црквених верника. Данас постоји један феномен да је хришћанска обредност присутнија у граду него на селу. На селу људи, на пример, причају како никада нису постили цео пост. Постили су само прву недељу Васкршњег поста, а за Божић само на Бадње вече, иако наравно има и оних који посте читав божићни и васкршњи пост. То је моје искуство са испитаницима из традиционалних средина. У њихову побожност ја не сумњам, али њихова образованост везана за црквене догме и смисао црквеног календара није претерано велика, јер они углавном и не иду у цркву. Генерално, данас се више пости у граду него на селу и начелно више људи у градовима разуме смисао поста. Људи на селу имају неки свој код понашања и прихватања вере и доста зависи од тога и где они живе, на пример, да ли живе у близини манастира. Они који редовно одлазе на литургије боље прате црквени календар него они који то не чине. Има такође и различитих тумачења причешћивања: да ли на свакој литургији или у посебним приликама, али то опет произлази из народних предања и историјских традиција, што је повезано и са малобројним образованим свештенством у прошлости. Данас се у том смислу ситуација ипак поправља. Просечног сеоског човека данас карактерише управо тај традиционални однос према вери, цркви, посту и другим обичајима.
У нашим крајевима религија се често везује уз националну припадност.
Идентитетска веза између вере и националне припадности неоспорна је. Тај „етнофилетизам“ који јесте био и остао проблем у хришћанској цивилизацији, као модел понашања и мишљења, није у ствари хришћански. Он је кроз историју био нека подразумевана категорија, вера једнако нација, која се у времену повратка религији у Србији у 90-има појавила као неко национално фолклорно сећање, а не као живи однос са Богом и црквом. Последица тога је да ми данас немамо пуно просвећених хришћана него се религија разуме у том фолклорном миљеу кроз обичајност и традиционалне верске празнике. Југословенско социјалистичко искуство допринело је конзервацији те традиције, кроз одржавање религиозних амблема, али је тај процес отпочео још у XИX веку када је у читавој Европи тренд секуларизације био веома снажан и када је тежиште религијског сентимента прешло на оно што се називало народним духом. Ту треба додати као што рекох и малобројно и недовољно образовано свештенство у Србији у специфичним историјским околностима, у којима се православље чувало као национални амблем припадања, а мање као активан литургијски живот, живот у вери. У Србији се преко 80 посто становништва према задњем попису изјаснило да су православни хришћани, али мање од један посто их редовно иде у цркву.
Како данас изгледа живот оних који иду у цркву?
Ствари су на овим просторима доста комплексне и строго верски гледајући доста личе на различите облике агностицизма. Има доста оних који кажу: „Бог је у срцу, друго и није важно“ или „ишао сам у цркву онда када нико није, зашто да идем сада када су у цркву нагрнуле све те ‘комуњаре’“. То су све доста бесмислена оправдања. За време социјализма славили смо Божић и Васкрс и то су били параметри припадања и препознавања и то се није променило до данас. Али значење тих обичаја за време Божића или Васкрса се изгубило и заборавило: шта је то положајник и чесница, зашто се спаљује бадњак и на крају, шта се заправо десило током божићне ноћи. Сви ти обичаји имају хришћанску димензију, али је у јавном говору она потпуно маргинализована.
Божићно мирбожење
Шта значи израз мирбожење?
Значење израза мирбожење произилази из обичаја да се за Божић поздравимо речима „Мир Божији, Христос се роди“. У литератури сам наишла на податке да се у оквиру породице, након окретања божићног колача, а колач се појављује у свим православним породичним празницима, и за славу и за Васкрс, симболишући Христово тело, односно цркву, заједницу и заједништво, дакле након окретања тог колача чланови породице међусобно се љубе и мирбоже: „Мир Божији, Христос се роди“. У великим заједницама, у којима је некада живело доста људи разних генерација, након мирбожења људи би се измирили ако је међу њима било неких свађа и сукоба.
Како струји повјетарац духовности у урбаним срединама у Србији, у којима људи живе неки профани живот, имају модерна схваћања и слушају неку другачију музику?
Град је у духовном смислу срж еклектицизма, многих помешаности, новог доба. Распад старе државе, ратови и кризе, 90-тих година понукали су људе да се врате старим идентитетима. Када су ти спољашњи притисци мало попустили отворио се простор за тековине постмодерне, између осталог и за брисање јасних граница између светог и профаног, а на уштрб светог. Тешко је данас чак и у манастирима направити оштру линију између тог секуларног и посвећеничког живота. Једна од основних карактеристика нове религиозности јесте да вера не утиче толико на свакодневни живот, односно на целокупни идентитет човека, колико би се подразумевало у неким ранијим историјским периодима. Вера је у новом добу ограничена на време ритуала. Међу православним хришћанима који одлазе на литургију постоји одређена духовна база која је неупитна, али мимо тога они неће одбити да живе секуларни или модерни живот. Оно што обликује наше време је сијасет нијанси. Хришћанска духовност, на пример у Србији, само је једна од тих нијанси, за разлику од, на пример, ислама који је много више испреплетен са свакодневном културом, начином размишљања и свакодневним одлукама које доноси један верник. У православљу, као уосталом и у хришћанској Европи данас, то је одвојено: изван цркве и молитве ми живимо један секуларни живот, уместо да нам цео живот буде прожет литургијском поруком.
Како изгледа непосредно искуство слављења Божића и које би биле живе точке духовне концентрације?
Пођимо од тог весеља окупљања људи око ватре када се пали бадњак. Тај моменат славља на Бадње вече данас јако подстичу медији. Како се приближава Божић нама у Етнографском институту почињу да стижу мејлови од разних новинара који би тада на брзину да напишу нешто о Божићу. Почели смо да се оглушујемо о такве позиве јер новинари обично напишу море површних бизарности, које продају те новине, али који са смислом Божића немају никакве везе. Медији потичу један врло површан однос према ономе што тај празник јесте. Божић је наиме јако важан догађај једне заједнице. Ако нам данас нешто треба у овом несрећном и расцепканом свету, у којем не знамо ни ми ни наша деца шта нам доноси идући дан, то јесте заједница добрих људи који осећају повезаност, емпатију и солидарност. Друга чињеница је да је ложење Бадњака испред градских црквава у Београду постало јавни заједнички догађај, а не само стриктно породични као у време социјализма. Савремени теолози кажу да је ложење Бадњака пагански обичај и можда и јесте, јер ми у тој ватри спаљујемо и неко старо божанство да би се створило ново и та ватра симболизује сунце, топлоту и плодност, али са друге стране та ватра симболизује огњиште, а то је црква око које се окупљамо. Осим тога, симболично, то је вече око огњишта поред којег се и Христос рађа. Заједништво међу људима које се тада ствара, верујем да је непроцењиво. Након вечерње службе у цркви, деца певају, пије се кувано вино и разговара и тек тада људи одлазе својим кућама. Смисао Бадње вечери није у томе да се код куће направи не знам каква гозба него да породица, та домаћа црква, буде заједно и да у миру дочека Христово рођење.
Колико сасвим једноставна духовност људског срца, ума и доброте може у овом распаднутом свијету бити успјешна?
Таква једноставна и искрена духовност је једино што остаје. Хришћанство каже да се сваки човек спасава лично, уз Божију помоћ. Не спасавају се народи него људи, човек. Са Христовим рођењем и његовим васкрсењем тај однос између Бога и човека је постао јако личан. Он је био такав и кроз целу историју, али су историјске околности и традиционални модели друштва били такви да је фокус веровања био стављен на заједнице, нације или народе, а не на појединца. Данас више немамо таква друштва. Заједница се распала и имамо само идеологију конзумеризма под коју сви подпадамо, тако да је чин проналажења Бога и спасења постао јако индивидуалан. Те индивидуе су данас наше светиљке. То су светитељи и њихова житија и то су свети људи који и данас ходају поред нас и са нама. Поред њих и ми покушавамо да будемо свети, што овиси од нашег избора, посвећености и труда, а понајвише од Божије љубави.
Бојан Муњин
Извор: П-Портал Нет
