Пише: Александар Живковић
Да ли је прошло довољно времена да се о Слободану може слободно (и продуктивно) разговарати?
У „одјецима и реаговањима“ на „Листу најзнатнијих Црногораца друге половине XX вијека“највише примједаба дошло је, за сада, на третман Слободана Милошевића на њој. Аутор ових редака мисли да ће будући историчари свакако сматрати Слободана Милошевића једним од најутицајнијих Црногораца свих времена. И да ће се дуго спорити о природи и резултатима његовог утицаја.
Но, можемо ли сада, макар да скицирамо, какав је био његов утицај на Црну Гору? Најлакше је рећи био је фаталан или био је препорођујући. Прво питање које се поставља, по мени, да ли је Милошевић имао времена да му ужа отаџбина буде у фокусу? Његови ближи сарадници упитани о политици о Црној Гори, најчешће су одговарали, баш тако: немамо сад времена. Притиснут косовском, затим свејугословенском. кризом своју политику с „другим оком у глави“ препуштао је Станишићу и Вучелићу. Али то не значи да Милошевићев утицај на политичке и културне прилике у Црној Гори није био огроман, и на симболичном и на реалном плану.
Кренимо редом. Слободан Милошевић ослањао се на сарадњу са црногорским руководиоцима (највише Видојем Жарковићем) у придобијању југословенског врха за поправљање положаја Србије у Југославији (смањивање надлежности покрајина које су практично контролисале „ужу Србију“). Ту сарадњу започео је, уосталом Иван Стамболић, али се црногорским функционерима чинило да им је Слободан као „њихов“ ближи. (Званично, како се водило по тадашњој номенклатури, Слободан Милошевић био је „српски кадар“, а његов рођени брат Борислав „црногорски кадар“.)
Дошла је тзв. антибирократска револуција, заправо прва од тадашњих народних револуција у источној Европи, која је однијела и ондашње црногорско руководство.
Култ Слободана Милошевића тада је био на врхунцу у Црној Гори:
„Црна Гора Слоба роди да Косово ослободи!
Слободане, српски сине, кад ћеш доћи на Цетиње?
Кад ћеш доћи под Ловћеном чекамо те са орденом!“
На Цетиње, мислим, никада није дошао.
Године су почињале јануаром, устоличио је у Подгорици младе лавове: Момира, Мила и Света. Партијска инфраструктура у Србији и Црној Гори нијесу се пуно разликовале, али приоритети СПС-а и ДПС-а итекако јесу. То је био замјетак касније црногорске независности. Прву цијену тог подгоричког пута платио је предсједник Црне Горе Будо Костић, коме млади лавови нијесу дозволили да буде од народа изабран за предсједника. Био је сувише „просрпски“.
Када је била Хашка конференција лорда Карингтона, Момир Булатовић прихватио је лордов план: независност република у постојећим границама, уз гарантије високе аутономије Крајине, какву би требало да добије и Косово. Тада се разишао, показаће се на кратко, са Милошевићем, и због тога био много нападан и у Србији и у Црној Гори.
Бранио се у Скупштини Црне Горе: „Ако неко мисли да овом народу не треба ни Скупштина, ни Влада, ни Предсједник, нека то и каже.“
Био је то сигнал за Милошевића да се односи са Црном Гором морају регулисати. Показао је максималну попустљивост у стварању СР Југославије, Жабљачким уставом априла 1992. године, којим је створена „полуконфедерација“ Србије и Црне Горе. (Ни то није задовољавало Запад који је на Лондонској конференцији исте године тражио растурање СРЈ и у Србији „враћање права“ Војводини и Косову,)
Послије Жабљачког устава политички утицај Слободана Милошевића у Црној Гори постепено је падао, али утицај на шире слојеве народа био је и даље доста јак. Црногорска бирократија борила се готово читаву деценију да га сузбије,
Овом приликом додао бих само ово: још није разјашњено који је „генијалац“ тражио и испланирао „дубровачку операцију“. Чињеница је да ју је Мира Марковић јавно осудила док је била у току.
