А ђе вам је сада педагогија Црногорци и Брђани?
Пише: Александар Живковић
Потписани се, признаје, одмах вратио у дјетињство већ на саму најаву документарне серије РТС-а „Свевременик Његош“. Неђе од 11. године почео сам да читам о животу Његошеву и још се начитати не могу. Ако је свевременик, онда је и – наш савременик. А на телевизији, како је говорио мој стриц, свакаквих кастига има, само нема гусала и Његоша.
Зато ме је обрадовала серија коју потписује као сценариста, врстан познавалац житија Његошевог, философ Микоња Кнежевић, а као редитељ Данило Бећковић. Сценариста је дао ријеч и нашим интелектуалцима, који нијесу, показало се, ништа мањи зналци Његошеви, и то је први квалитет серије коју треба истаћи. РТС је јесте емитовао у неком оф термину, но постарајте се да је нађете и видите, и онако не робујемо више „програмским шемама“. Документарни, а ово је и образовни, програм такве су судбине, откријте га својој ђеци. И посматрајући серију као својевремени „ђачки биоскоп“ имам највише примједби на њу (прву епизоду посвећену дјетињству и дечаштву), о којима ћу нешто на крају овога приказа.
На почетку је дат опис Црне Горе у каквој је рођен Раде Томов, уз кратак преглед историјског пута владичанске династије Петровића и, разумљиво, највише Петра Првог. Ту примјећујемо да је крајње вријеме да се и телевизијски обради личност самог Светог Петра Цетињског.
Опис породичних прилика и необичног школовања Рада Томовог дат је у првој епизоди поуздано и темељно. Митрополит Јоаникије и професорка Соња Томовић Шундић, оправдано су указали на одсудан утицај Петра Првог на духовно формирање Његошево.
Врло је лијепо приказано његово школовање на Топлој, а потоњи судбоносни сусрет са Симом Милутиновићем Сарајлијом кроз анегдоту је представио Милорад Дурутовић, док је о дубљим коријенима Симове педагогије, русоовским и античким (рекло би се, подједнако спартанским и атинским) бесједио Живојин Ракочевић. Подсјетио је да је Сарајлија истовремено радио на томе да у Његошу пробуди „Ахила и Орфеја“.
О „свагда ми драгом наставнику“ и његовом педагошком методу већ би у неким срећнијим културама било снимљено више филмова, авај, ту смо ђе смо. Али ако је свевремени Његош збиља и наш савременик, вријеме је да се упитамо: како се данас васпитава и образује чељад црногорска и брђанска? Чини се све „механичкије“ и удаљеније и од негдашње народне педагогије и од Симовог Русоа и Антике.
Васпитање није гарантија да ће свак постати Његош, али се у сваког може пренијети нешто његошевски.
И то је моја главна примједба на прву епизоду, посматрану из перспективе „ђачког биоскопа“. Ако се није имало новца за игране дијелове, било је још анегдота које су се могле искористити. Анегдота је незамјенљива у биографском методу, о коме су оправдано говорили стари педагози као првом начину упознавања са историјом.
Поред тога, обавезно је требало поменути израз стрико за Светог Петра Цетињског. Он је значајан, и у Богу прослављен, по много чему, али то стрико остало му је као један од важних „епитета“. А кад смо код њих, ваљало је не заборавити и – вијоглави уз Симу Милутиновића Сарајлију.
