Рачуница Владимира Иљича по којој мањине творе већину постала је постулат савременог капитализма. Да невоља никада не иде сама показује и уплитање идеолошке левице у ту рачуницу.
Очева тетка Милена ми рече једном: „Ти си добио име по Александру Уљанову, Лењиновом убијеном брату.“ Сећам се да сам се упитао откуд тетка Милени, која није била партијка, толика знања из историје комунизма, која ни ми у школи нисмо могли да покупимо?
Но, како време пролази све ми се чини логичнијим, да не кажем лењинистичкијим, да се лењинизам нарочито примио у нашим црногорским кршевима, а ту је остало важно питање: ко му је био брат и како је страдао?
Сада када постадоше пролетери грађанима, ретко ко се упита и на стогодишњицу смрти: ко је био Лењин; а о брату му ни помена нема. Ипак то не значи да један Лењинов концепт – мањине чине већину, мањинаца је више, они су чак бољшевици – не обележава свет у коме данас живимо. И капиталистички могули итекако упражњавају тај вид лењинизма, подастиру му све своје Холивуде. Левичарске фракције које данас претежу у масовним медијима, не нуде никакву алтернативу невероватном богаћењу самоизабране мањине, већ су се претвориле у алармни систем за „одбрану права“ мањинских идентитета. Папа који је хтео да буде папа сиромашних, остаће запамћен као папа сексуалних мањина.
У принципу, Црногорац навија за мањег кокота, и мањинска права не би требало никоме да сметају, да се овде, да поновим, не ради о досетци за освајање и очување власти. И није немогуће, дешавало се толико пута у историји, да те исте власти не понуде разјареној гомили неке мањине на жртву.
Очекивало би се да након читавог једног века од Лењина, левица извуче његове поуке о „капитализму у стадијуму империјализма“ и да се десница „не упеца“ сваки пут на причу о рестаурацији. Али, кратко је то време, изгледа, један век.
Александар Живковић
