Колико год да нам је здравствени систем непропустан и непрозиран за пацијента, нарочито сиромашнијег, он се одржава, и то управо за сиромашније, на пожртвовању до изнуривања лекара и медицинских сестара.
Много је проблема у нашем медицинском образовању, још више у свакодневној пракси. Велика већина тих проблема су системски, па су такви и они у којима је најпресудније човечно понашање лекара према пацијенту. Занат нам је лекарски и комерцијализован и бирократизован, а друштво је погубило све моралне критиријуме и тешко је очекивати да здравствени систем буде оаза вредности.
Опет, колико год да нам је здравствени систем непропустан и непрозиран за пацијента, нарочито сиромашнијег, он се одржава, и то управо за сиромашније, на пожртвовању до изнуривања лекара и медицинских сестара. Зато је опасна, већ стара, америчка пракса да правници постају арбитри у медицинским споровима, а посебно када се накалеми на наш, ипак од америчког, битно другачији здравствени систем.
У Србији већ пар деценија постоје при свим установама “заштитници права пацијената“, а тих права, видимо, свакодневно је све мање. Када се при увођењу “заштитника“ упозоравало на то да је лекар тај који првенствено „штити права пацијента“, није вредело. Медијска халабука о лекарским грешкама била је упоредива са оном да у економским реформама морамо да почнемо са продајом изворишта воде. Политичари су попуштали, тако да данас у националном власништву немамо изворе воде, али имамо једну службу у здравственом систему која, мање више, ништа не ради.
Из тог искуства нисмо извели никакву поуку. Сада се поводом случајева акушерског насиља, извлаче читави правни досијеи, нуди „заштита“ од гинеколога-акушера, чак се и пратилац породиље доживљава као неки заштитник од злих лекара, а не као сарадник у најрадоснијем чину.
Постајемо, ако већ нисмо, земља кверуланата (патолошких парничара), парничимо се и око граматике, како не бисмо око медицине!
Наравно, то парничење некоме доноси корист. По правилу, никада пацијенту.
