Дошло неко такво вријеме да ни властодршци ни учењаци не умију да прочитају основну завјетну поруку.
Пише: Александар Живковић
Био је 5. новембар 2024, на Милетићевом тргу окупула се маса Новосађана на протесту поводом пада надстрешнице. Служба је још мислила да ће провјереним методима, помоћу агент-провокатора, „спаљивања градске скупштине“, хистеричних медија и „расположене“ полиције моћи да угуши протест.
Да ли ће се неко вратити на тај дан и испитати шта се десило? Из искуства моје младости – не вјерујем у то. Требало би испитати, онда, и како су се тако случајно те новосадске вечери на независним медијима појавили јешићи и остали жутилови… Стеријино позорје.
Журнал је, међутим, добио и исте вечери објавио, фотографију једне дјевојке са протеста која је носила импровизовани транспарент на коме је исписана порука коју видите.
Александар Живковић: „Побједа“ жандармерије и њене котерије над Новосађанима
Одмах сам схватио: ова омладина, неким чудом, зна и у срцу носи више од својих учитеља. Више од свијех српскијех учењака, јунака подкаста и осталијех кастига.
И није да нијесам помишљао да је дјевојка из мога краја и да хоће да ме лијечи. Признајем заљубио сам у ту непознату дјевојку. Мислио сам да се тако нешто збива само пјесницима. Али, ево, држи ме двије године.
Љут сам на све који јој приговарају, питам се да ли је безбједна, јел јој топло, да се није и она заљубила? Тешко то иде код ђевојака које у срцу и памети носе Владику.
Знам такве. Поново ће она да скочи кад осјети траг нечовјештва међу нама.
А сада ће живот да се продужи, даће Бог. И бројни бљутави компромиси од којих се, углавном, састоји.
Вјерујте ми на ријеч, није то само до моје опсесије, лакше се живи кад се зна да постоји Девојка из Новог Сада.
