Пише: Александар Живковић
Много се ових дана, и површно, говори о односу Блаженопочившег патријарха Павла са властима и опозицијом свог доба. Уместо усијане полемике, нудим једну више анегдоту, која баца додатно светло на тај однос.
Година је 1994., радикали су у опозицији Милошевићу због санкција Србије Републици Српској. Једне недеље патријарх Павле је служио литургију и први помен протосинђелу Јовану Рапајићу, теологу, богомољцу владике Николаја, а за време рата исповеднику Драже Михаиловића и шефу 1944. године формираног Верског одсека Равногорског покрета. Јован Рапајић је стрељан од партизана маја 1945. у Фочи.
Организатор помена био је бивши равногорац Радослав Браца Павловић са својом екипом интелектуалних сабораца која се окупљала око часописа „Држава“.
Потписани је од професора Светомира Бојанина чуо за овај догађај, а како сам у то време углавном ишао на патријарашке службе, тим радије сам отишао у Цркву Светог Архангела Гаврила у Хумској улици.
После службе је следила даћа и разговор о Јовану Рапајићу (тада се из Америке вратио и његов други саборац Ратибор Ђурђевић) у парохијском дому. Још да додам да је суботња Политика донела обавештење о догађају.
И да пређем на ствар: после службе видим како иду ка капији порте двојица посланика СРС, Александар Вучић и Стево Драгишић. Мало су застали на излазу и то искористим и позовем их да дођу у парохијски дом. Био је то за њих страни свет, за Брацу Павловића нису ни чули, Шешељеви четници су били из неког другог филма. А са патријархом Павлом нису имали прилике да се упознају. Осетио сам да се мало плаше како ће бити примљени, па сам их довео до старешине храма. Он, наравно, господу народне посланике најлепше прими и посади Вучића са десне, а Драгишића са леве стране патријархове.
И све је било „како требује“, остали су и на даћи и на разговору. Пишем ово, само да кажем да је опозиција имала у време патријарха Павла најнормалније „место за столом’. Сад како је не знам, не знам више ни ко су господа народни посланици, али верујем да би били подједнако примљени када би дошли у храм.
