Како се може бојкотовати велика руска култура, књижевност, музика, балет, театар или филм, а управо је то „европска препорука” која је на снази од самог почетка руско-украјинског сукоба. Срећом, има и хладних глава попут, рецимо, оних летос на 75. Локарно фестивалу (Швајцарска), на којем је најновији филм „Бајка” култног руског аутора Александра Сокурова имао светску премијеру, па до појединачних и помало стидљивих „искока” из тренутне европске политике на ову тему, захваљујући којима је Сокуров, упркос бојкоту, имао сусрете са публиком и у неколицини земаља ЕУ. На београдском 28. Фестивалу ауторског филма овом сценаристи, редитељу, продуценту, али и сниматељу, монтажеру, историчару по образовању и филмском теоретичару, творцу филмова попут: „Глас усамљеног човека”, „Дани помрачења”, „Мати и син”, „Отац и син”, трилогије о моћницима 20. века коју чине „Молох” (о Хитлеру), „Таурус” (о Лењину) и „Сунце” (о цару Хирохиту), „Александра”, „Руски ковчег”, „Фауст”, „Франкофонија”…, свечано је уручена награда за животно дело, на чему је Сокуров веома захвалан.
Сокуровљеву „Бајку” публика ће видети у МТС дворани вечерас. И филм није за пропуштање, јер ре реч о делу са формом великог филмског експеримента унутар којег се оригинални архивски материјали мешају и сударају, заједно творећи причу о изгубљеном времену и фантомском болу, о одложеном (или недовршеном) рату и неизбежној одмазди барем на оном свету. А коначног божјег суда или божје казне још нема. Реч је, дакле, о фантазмагоричном спектаклу који не личи ни на један филм који смо већ видели и који се не уклапа ни у какве каноне. Радња се одвија у загробном животу, у чистилишту, где се срећу и разговарају кључне личности не тако давне европске историје – Хитлер, Стаљин, Мусолини, Черчил, причајући о комунизму, атеизму, империјалним амбицијама, о томе да се „трава мора покосити до корена” (Стаљин), о заједничком опијању (Черчил), о женама (Хитлер), о ћеркама (Черчил), о фасцинацији Лењином (Мусолини)… А над свим тим виси питање је ли све готово и да ли пребрзо заборављамо све поднете жртве. У име чега?
„Бајка” је попут велике симфоније бола човечанства и та бол константно постоји у свима нама и у вама лично, знамо то и из ваших претходних филмова, али да ли је и то био мотив за настанак оваквог филма?
Најнепријатнији бол у животима нас људи је и у томе што не доносимо никакве закључке из историјских искустава. Погледајте – два светска рата у двадесетом веку. У Другом светском рату на европском тлу око сто милиона људи, војника, официра са свих страна се окупило да би се међусобно убијали. Шта је то? Има ли то неког смисла? Рекло би се да је то већ врхунац апсурда. И свима је јасно да је започети рат врло једноставан, започнете га и немогуће га је окончати без огромног губитка људи. Са тог аспекта можемо чак да кажемо да у Другом светском рату заправо нема победника, јер је огромна људска цена плаћена. Која је и каква је то политичка идеја која је важнија и има већу вредност од људског живота? Историчар сам по образовању и заиста не знам која то политика током људске цивилизације је могла и може бити важнија од људског живота.
Појава филма „Бајка” сасвим се случајно подудара са текућим ратом због кога су сви забринути?
Излазак готово сваког филма се подудара са неким ратом на европском тлу, јер ратови не престају. Сетите се само Југославије, када је та иста Европа, на чијем сте тлу, почела да бомбардује један европски град. Шта је то било? И сви и даље о томе ћуте.
У филму сте скупили све кључне фигуре лидера у Другом светском рату осим Рузвелта?
Да, и многи су ме од премијере у Локарну до сада напали због тога. Како сам могао? Па, могао сам, јер све што се дешавало у Првом и Другом светском рату има корене на Старом континенту. То је наш проблем, европски, то је наша кухиња и наши су кувари. Американци су чекали, њушили и на крају су дошли када су већ имали своју пројекцију економије и новца. Дуго су их наговарали да се укључе, и они су имали велике жртве, али на крају када све сагледамо они су и те како победили, али дајте да ми са нашим европским „куварима” сами рашчистимо, без Американаца. Морамо сами да схватимо шта ми то стално радимо на нашем континенту. А и овај и овакав мој филм је бајка, а у бајци је могуће и свачије присуство и свачије одсуство.
Веома је занимљива позиција Исуса Христа у вашем филму, видимо га у потпуној немоћи, да ли то алудирате на неадекватно реаговање цркве током Другог светског рата?
Ово је и историјски и филозофски веома тешко питање, па да ја сада вас нешто питам. Сви моји ликови, пред чијим то вратима стоје и на шта то чекају? Ко је иза њих? Зашто је тамо и Наполеон, иако су остали јунаци лидери у Другом светском рату и шта то он може да чека када је на стотине хиљада људи убијено у тим његовим ратовима и Русија је тада разорена? За живота су га звали убицом и злочинцем, а данас је он легендарна фигура у Француској која се глорификује? Дакле, нешто се тамо догодило. Неко се са неким договорио. А о чему? Е, о томе треба добро да размислимо, јер се прибојавам да ће после извесног времена и Хитлер добити епитет легендарне фигуре која је донела Немцима многа добра. Треба да мислимо о свему, јер се прибојавам да би милиони и милиони погинулих могли да буду скроз заборављени.
Да ли је тај простор испред огромних врата по којем се ваши јунаци крећу заправо нека врста чистилишта?
И то је тешко питање. Врло често праве паралелу између „Бајке” и Дантеовог „Пакла”, али код Дантеа сви починиоци злочина су кажњени и одлазе по казни у свој круг пакла, а ми имамо посла са онима који нису кажњени. То је мој став, моја уметничка машта. Власник светских права мог филма ми каже да у Немачкој није могуће показати „Бајку” у биоскопима, а у Шпанији, Португалији, Француској, у Србији може. Објасните ми зашто не може у Немачкој, зар Други светски рат није завршен? И још једном да кажем да се запитате испред чијих то врата сви они стоје, код кога су они то дошли и да ли са њим они можда могу да се договоре?
Можда и може?
Черчил се договорио, видели сте, а најокрутнији људи ће бити враћени овамо доле, јер имају још посла.
У појави Черчила у филму има доста и дозе хумора?
Черчил је био добар и веома сложен политичар, али се у том времену Стаљин показао као највећи политички мајстор, зато што је трпео највеће ударце и колосалне жртве, на стотине хиљада људи је дневно гинуло. То су биле колосалне жртве и Европа то не може да разуме, а сада се питају зашто на Северноатлантски савез Руси тако с нетрпељивошћу реагују.
Круцијална сцена у филму је по мени онај незаустављиви талас људи који виче „Напред, напред”, да ли тиме сугеришете да смо ми обични људи као нечији гласачи највише за све криви?
Апсолутно! Ко је Хитлер? Мали, необразовани човек. Ко је Мусолини? Један човек. Ко је Стаљин? Такође необразовани партијски апаратчик који је испливао из позадине. Черчил? Такође, партијски човек. Прилично оригиналан и харизматичан у појави, али ништа више од тога. Да ли би сви они изронили на површину да их људи, њихови гласачи и подржаваоци нису ту избацили током тог такозваног демократског процеса и гласањима? И ко је та огромна гласачка маса људи? То су мртваци и већина њих никада није схватила зашто је погинула, али и даље својим лидерима вичу да их воле.
Она реченица коју Хитлер више пута понавља у филму, како жали што није оженио Вагнерову ћерку, да ли је утемељена на фактима?
Да, то је историјска истина. Он је то више пута изјављивао и то је остало записано. Он је заправо желео да уђе у породицу такве немачке величине и легенде какав је био Вагнер, јер је сматрао да би самим тим и он постао призната величина. Мало му је било што је био политичар и постао лидер.
А Мусолини се хвали познанством са Лењином?
И то је историјски тачно. Још 1921. године из Италије у Москву стигла је парламентарна делегација и када су их довели у Лењинов кабинет он их је питао: „Где је Мусолини?”. Њих двојица су се познавали са школовања у Бечу, а Лењин је заиста сматрао да је Мусолини једини који би у Италији могао да поведе и спроведе социјалистичку револуцију. И Хитлер и Мусолини су говорили да су за социјалне промене и тиме су окупили масу. И Стаљин је умео лепо да говори, али знамо колико је људи због тога страдало. Под маском тежње за социјализмом, друштвеном правдом и једнакости.
Хитлера стално брине питање да ли је Стаљин „кавкаски Јеврејин”?
И то су заиста његове реченице, а зашто га је мучило то питање одговор можда може да се пронађе у његовом страху од јеврејске памети, а можда и због његових личних фрустрација.
Да за крај проговоримо о самој, веома необичној, чак експерименталној форми ваше „Бајке”?
У овом филму уопште нема глумаца: Хитлер, Стаљин, Мусолини, Черчил играју сами себе. Они су ту, заиста, захваљујући филмским хроникама које су нам биле на располагању и оригиналним протоколима, документима, стенограмима, највише захваљујући америчким архивама у којима се чувају. Сати и сати прегледаног материјала да би се извукла по која секунда њихових гестова или реченица које су се уклапале у идеју „Бајке”. И сва конверзација коју чујете је појединачно тачна. Глумце сам користио само за наховање, гласовну синхронизацију, у деловима у којима је то било потребно. Ништа није лажно. Натерали смо историјске личности да одиграју сами себе. Био је то тежак и захтеван рад од три године…
Извор: politika.rs
