Пише: Александар Молнар
Протеклих дана појавио се први конкретан наговештај јединог прихватљивог начина за излазак из друштвено-политичке кризе у Србији: и Студенти у Блокади и председник Републике Србије Александар Вучић су се изјаснили у прилог што скоријег расписивања парламентарних избора. Око овог решења је изгледа успостављен консензус у Европској унији и може се претпоставити да ће њени органи настојати да га свим расположивим полугама спроведу у дело.
Јасно је, ваљда, да у постојећим, режимски креираним условима слободни избори нису могући, те да би, пре њих, требало променити законску изборну регулативу, средити бирачке спискове, изабрати независне чланове РЕМ-а итд. Да би се све то ваљано урадило потребно је време, што аутоматски значи да слободни избори не могу бити расписани до краја текуће школске године (колико год то љутило најнестрпљивије Студенте у Блокади). Притом се у обзир мора узети још нешто веома важно – Студенти у Блокади изборе траже пре свега како би Влада коју буде изабрао нови сазив Народне Скупштине испунила њихове захтеве формулисане у новембру прошле године. То, даље, значи да ће много времена протећи док се та кооперативна Влада, под условом да уопште произађе из избора, не формира и озбиљно позабави захтевима, а пре свега оним првим, везаним за погибију шеснаесторо људи услед пада надстрешнице у Новом Саду. Све у свему, реално је очекивати да ће испуњавање студентских захтева бити процес који ће се протегнути на две (2024/2025. и 2025/2026) школске године, а можда и на трећу (2026/2027).
Претпостављена дугорочна динамика дешавања доводи све нас запослене на државним факултетима, који су већ пола године блокирани, до неизбежног питања: хоће ли се у међувремену ишта променити? Студенти у Блокади ни не наговештавају да ће одустати од блокада док се њихови захтеви не испуне. Већина декана ћути, чекајући већ по вишемесечној навици да од Студената у Блокади добију дозволу да било шта ураде. Све више наставника се, међутим, оправдано пита смеју ли државни факултети да остану овако пасивни?
И заиста, постоје барем три разлога због којих је њихова забринутост оправдана. Прво, објективно ишчезава шанса за спас академске године и, последично, расте шанса за бројне негативне последице и по наставнике и по студенте (у које се убрајају и сарадници у настави); друго, јавности се шаље погрешна порука да су наставници у целини сагласни са тим и да заиста не воде рачуна ни о настави, ни о студентима који не учествују у блокадама (због чега их власт константно напада); треће, државни факултети се излажу реалном ризику институционалног разарања у (против)правној и инспекцијској офанзиви, коју је Вучићево Министарство просвете започело крајем марта и која би могла да се оконча тиме што би се за вршиоце дужности декана и продекана именовали људи спремни да, милом или силом, васпоставе нормалан рад високообразовних институција. Да је тај процес већ започео сугеришу догађања на Правном факултету у Београду.
Подсећања ради, 30. априла увече сви чланови деканског колегијума Правног факултета у Београду поднели су оставке. Иако шира јавност није обавештена о њиховим мотивима, може се претпоставити да нису желели да изаберу ниједну од две опције које су им понуђене: да попусте пред притиском Вучићевог Министарства просвете и започну надокнађивање пропуштене наставе или да попусте пред притиском Студената у Блокади да факултет остане блокиран и да трпе све правне (а нарочито кривичноправне) консеквенце. Иако је за њих то можда било спасоносно решење, за Правни факултет свакако да није, пошто ће избор између поменуте две опције сачекати вршиоце дужности декана и продекана који их буду наследили. Обавезе избора неће бити само ако не буде добровољаца и ако Вучићево Министарство просвете само постави вршиоце дужности декана и продекана и преко њих започне са одблокиравањем Правног факултета – ако треба и уз помоћ полиције и јавног тужилаштва. Но, Вучићево Министарство просвете можда и неће толико журити да преко својих поверљивих људи уђе на факултет, већ ће пустити да примена противуставне и противзаконите Уредбе о нормативима и стандардима услова рада универзитета и факултета из марта 2025, темељно затрује односе међу наставницима и Студентима у Блокади, па да онда лакше успостави контролу над темељно руинираном институцијом.
Правни факултет је тако постао прва карика у универзитетском ланцу Србије која је пукла у натезању између Вучићевог Министарства просвете и Студената у Блокади и извесно је да неће бити последња ако се ништа битније не промени у позицијама страна у сукобу. Надгорњавајуће стране, које вуку ланац у својим рукама, кривицу за оно што је почело да се дешава на државним факултетима у Србији пребациваће једни на друге, црпећи аргументе из постојеће ситуације и инсистирати на томе да мањим злом спречавају оно веће. А убедљивих аргумената ће имати обе стране. Ипак, ако се ово што нам се дешава посматра из мало шире историјске перспективе, слика се пластично употпуњава и постаје могуће уочити одређене трендове. Вратимо се зато мало у прошлост и пробајмо да у њој пронађемо нешто што ће нам помоћи да се лакше снађемо у постојећој запетљаној ситуацији.
Актуелан (мартовски) удар власти на државне факултете је трећи по реду од увођења вишестраначја у Србији 1990. године. Сва три пута удари су имали карактер одмазде власти због протеста који су против њих организовани на државним универзитетима. С обзиром на достигнуте тековине правне државе у СФРЈ, које су постепено разграђиване у СРЈ, власт се 1992. и 1998. сматрала самообавезаном да променама Закона о универзитету створи себи одговарајуће правне основе за обрачуне, при чему је за овај други оставила себи толики маневарски простор да на државним факултетима није остало ни „а“ од аутономије. То што су на крају били поштеђени темељнијег разарања, државни факултети (осим три факултета Универзитета у Београду: Правног, Електротехничког и Филолошког) могу да захвале срећној околности да је режим Слободана Милошевића оборен релативно брзо након укидања аутономије универзитета. За трећи удар на државне факултете, који је започео огољеним волунтаризмом већ поменуте Уредбе, не постоје никакве ни уставне, ни законске основе и зато се основано може претпоставити да ће у наредном периоду уследити наставак процеса који је – испоставља се, само привремено – прекинут 5. октобра 2000. Оно што се тада догодило само на Правном, Електротехничком и Филолошком факултету Универзитета у Београду – када су за декане са енормним овлашћењима именовани људи за које Англосаксонци имају згодан назив loose cannon (по топовима који су некада давно у потпалубљу галија на отвореном мору излетали из лежишта) – сада би могло да постане масовна појава. Притом би овога пута терен припремила сама Уредба, и то тако што би финансијским руинирањем државних факултета унела раздор како између самих наставника, тако и између њихове већине и Студената у Блокади. Тренд је сасвим јасан и, буде ли се развио до логичног краја, завршиће уништењем универзитета у Србији.
Србија, децембар 2024 – подршка протестима због пада надстрешнице Новом Саду
Али, ако знају шта се у прошлости десило и ако могу да претпоставе шта тек следи, поставља се питање зашто наставници на државним факултетима не чине ништа да то предупреде. Да ли су то наставници, на челу са деканима, прихватили да буду скувани попут живих жаба у лонцу – мало по мало, повећањем температуре, све до самог краја? Да би се разумело ћутање наставника на државним факултетима, које Уредба финансијски девастира, потребно је осврнути се на дешавања из целокупног четвртвековног пост-петооктобарског периода. У том периоду настале су дубиозе у високообразовном систему Србије, које су погодовале једном посебном типу самоорганизовања студената и због којих данас државни факултети не могу да издрже истовремени притисак и Вучићевог Министарства просвете и Студената у Блокади. У недостатку посебних анализа и студија, на досадашњу праксу самоорганизовања студената осврнућу се искључиво на основу свог 32-годишњег искуства наставника Филозофског факултета у Београду, уз резерву да оно можда није репрезентативно за друге државне факултете у Србији, али да и за њих може бити поучно.
Закон о универзитету из 1992. није остављао никакве ефективне могућности студентског самоорганизовања, те је међу наставницима и студентима владао својеврстан патернализам: на неформалним спорадичним окупљањима по крцатим учионицама разматрани су текући проблеми и извођени су одређени закључци које су потом наставници, сматрајући то својом моралном обавезом, покушавали да спроведу кроз факултетске механизме одлучивања. Многи наставници, а поготово они који су студирали на иностраним универзитетима, сматрали су такво стање неприхватљивим, а једину могућност за његово превазилажење видели су у увођењу студентских парламената какви су, примера ради, постојали у европским високообразовним системима. У јесен и зиму 1996–1997. дошло је до заоштравања политичке ситуације у Србији, а тада створени Студентски покрет је у великој мери успео да се еманципује и политизује студентску популацију. Отуда је период 1998–2000. протекао у сарадњи наставника и студената као равноправних актера преданих главном циљу – обнови аутономије универзитета. О да, и да не заборавим: настава се одвијала пуном паром! А зашто и не би? Јединство фронта насупрот агресору захтевало је збијање редова, а то је понајпре омогућавала настава, на којој су се историјске теме често контекстуализовале у актуелним дешавањима.
Прва декада 21. века представљала је својеврсно затишје пред буру. Србија је 2003. приступила Болоњској декларацији, манифестујући тиме спремност да се укључи у европски високообразовни простор. Међутим, заслугом ДСС-а, којем је 2004. припало Министарство просвете, ово укључивање је започето катастрофално. Поклекло се већ на првом кораку: уместо да Србија коначно добије државне универзитете уместо дотадашњих факултетских конгломерата, пошло се линијом мањег отпора и задржани су правни субјективитети државних факултета који су наслеђени из самоуправног социјализма и који су већ у самом старту онемогућили имплементацију великог броја елемената Болоњског пакета. Пошто 2005. нико није очекивао да ће универзитети у Србији доживети нови удар, раван или још и јачи од оних који су виђени деведесетих година 20. века, они нису ни изливани од „гвожђа“ и зато су њихове факултетске карике остале много ломније него што би биле унутар правих универзитета у европској традицији. У сваком случају, након што је 2005. донет Закон о високом образовању, ређали су се правни акти који су имали карактер хаотичне импровизације, који су високошколским установама наметали кратке рокове за усклађивање интерних правних аката (тако да је уместо стварања склада континуирано увећавана какофонија) и захваљујући којима је на државним факултетима успостављено оно што је у међувремену названо „Српском Болоњом“.
Српска Болоња је пежоративни назив за дисфункционални миш-маш елемената старог и новог система, који не само да није довео до стварања државних универзитета у правом смислу те речи него је успоставио услове у којима никада није заживео Студентски парламент, тај дуго очекивани облик студентског самоорганизовања. С обзиром да је већ до краја прве декаде 21. века на државним факултетима био осигуран континуитет са самоуправним социјализмом, као системом свеобухватне друштвене фрагментације у којем се подразумева да радници (у овом конкретном случају наставници) обезбеђују себи привилегован положај, Студентски парламент није постао оно што се од њега очекивало да буде: организација која студентима (дакле, не-радницима) пружа могућности да – у склопу своје 40-часовне радне недеље – учествују у свим доменима факултетског живота, да своје интересе легитимно заступају у свим битним поступцима одлучивања и да на тај начин доприносе демократичности самих факултета.
Постоји, међутим, и друга страна овог неуспеха. Студенти поменуте могућности свог парламента нису препознали као реалне не само зато што је хаотична реалности Српске Болоње била прекомпликована за њихово укључивање него и зато што су опипљиви резултати борбе за студентске интересе у оквиру Студентског парламента могли да проистекну само из континуираног (вишегодишњег) ангажмана и међугенерацијске солидарности. Да би, другим речима, Студентски парламенти постали функционална тела било је потребно да критична маса студената уложи свој пун ментални капацитет у расправе о обликовању нових процедура, увођењу нових студијских програма, конципирању нових начина извођења наставе итд. са пуном свешћу да ће у плодовима њихове борбе можда уживати тек неке наредне генерације. Без свега тога, Студентски парламенти су у Србији били и остали мртворођенчад.
На Филозофском факултету у Београду цезуру је представљала 2010. година. Избори за Студентски парламент у априлу те године завршили су се скандалом, у којем су изабрани чланови – из редова подмлатка Демократске странке и Српске напредне странке – оптужени за изборну крађу. У компликованом поступку медијације резултати избора су поништени, а нови избори су заказани за септембар. Међутим, нико од самоорганизованих студената који су тражили поништавање априлских избора није хтео да се кандидује на септембарским изборима, па је резултат поново био исти. Суштински, студенти Филозофског факултета у Београду су се током пролећа и лета 2010. озбиљно заинтересовали за могућности које формално пружа ангажовање у Студентском парламенту, проценили своју шансу да постигну неке опипљивије резултате и закључили да она – не постоји. Студентски парламент је прећутно препуштен онима који су, с правом или не, (дис)квалификовани као каријеристи и шачици оних који су уопште били вољни да изађу на изборе и за њих ритуално гласају.
Последица таквог стања биле су студентске блокаде Филозофског факултета 2011. и 2014. године. За разлику од краткотрајне (прве) блокаде из 2006, која је имала отворени идеолошки циљ – оспоравање како неолибералног правца Болоњског процеса, тако и легитимитета Студентског парламента – ове две су представљале ад хоц акције које су биле усмерене на решавање врло конкретних студентских проблема, које су мобилисале велики број студената и које су истовремено антагонизовале велики број (ако не и већину) наставника. Патернализам у односу наставника и студената који је постојао двадесет година пре тога, преметнуо се у конфликт у којем су доминирали неразумевање и одсуство дијалога. У блокади 2011. то није дошло толико до изражаја, пошто је настава како-тако још текла, иако у условима који су већ дубоко вређали достојанство свих учесника у наставном процесу. Једно од најнадреалнијих искустава које сам доживео на Филозофском факултету било је преподневно предавање које сам тада одржао у учионици 101, пред стотинак студената, док је око катедре, испуњене испражњеним боцама алкохолних пића и испод табле исписане најнебулознијим изјавама, па и псовкама, дубоко спавало десетак студената, потпуно замотаних у црне вреће за спавање, уморних од целоноћне блокаде. Овај покушај кохабитације завршио се неуспешно, па више није ни покушаван. Зато је са још негативнијим последицама протекла блокада која је започела 10. октобра 2014, а окончана крајем децембра те године, и то тако што су против студената подигнуте бројне дисциплинске, прекршајне, па чак кривичне пријаве. На крају је на губитку био једино Филозофски факултет, који је за непуних три месеца прошао пут од заклињања у отвореност за дијалог (са девизом: „полиција никада неће крочити на Филозофски факултет“) до затрпавања јавног тужиоца кривичним пријавама. Не треба посебно помињати, ниједан студент није ни дисциплински, ни прекршајно, ни кривичноправно процесуиран.
Током скоро три месеца блокаде Филозофског факултета испољило се све оно што можемо да препознамо у актуелним блокадама државних факултета: фиксација студената на сасвим конкретне захтеве (без улажења у расправе о ширим системским импликацијама), неспремност на учешће у било каквим процедурама одлучивања у којима постоји могућност одустајања макар и од дела тих захтева и спремност на радикалне облике конфронтације са наставницима, факултетским управама, па ако је потребно и државним органима. Блокаде су се показале као суштински инертан облик протеста, понајпре зато што су повезане са пренаменом факултетског простора: од места на којем је боравак регулисан правилима која диктирају искључиво наставници, он је прерастао у место слободног целодневног живота блокадера. Ко једном осети опојну сласт те слободе, ојачану убеђењем у праведност борбе за права „презрених на свету“, тешко се враћа мукотрпној рутини студентске свакодневнице. Ово тим пре што постоји пуна свест о томе да, чак и да буде усвојен захтев због којег је блокада започела, систем Српске Болоње (зачињен још и додатним факултетским деликатесима) остаје на снази.
Када се све речено узме у обзир, ситуација у којој се данас налазе државни факултети постаје разумљивија. Жаришна тачка у којој је уједињен огроман број наставника и студената у Србији јесте дубоко незадовољство општим стањем у којем се налазе држава и друштво, убеђење да главну одговорност за то сноси Александар Вучић, који је успоставио погубно самовлашће и држи у погону целокупан коруптивни систем земље, као и веровање да су студенти који данас блокирају државне факултете једина снага која може донети толико жељене промене. Међутим, чим се крене даље од те тачке, сагласност се рапидно смањује. Она би вероватно у потпуности нестала када би наставницима била пружена могућност да се изјасне да ли су спремни да две (можда чак и три) школске године њихови факултети остану блокирани, у ишчекивању Владе која ће коначно испунити постављене студентске захтеве, а да њихова примања буду испод минималне зараде у Србији (са пратећим последицама по пензијско и здравствено осигурање). На државним факултетима на којима се ова фундаментална несагласност још увек држи под тепихом, без икаквих покушаја да се са Студентима у Блокади преговара, веће су шансе да се блокада оконча на начин као и блокада на Филозофском факултету у Београду 2014, али овога пута уз тријумф Вучићевог Министарства просвете.
Тиме долазимо и до кључне разлике између ситуације у којој су се налазили државни факултети у Србији 1998–2000. и ситуације у којој се налазе данас: више не само да не постоји заједничка борба наставника и студената за одбрану аутономије универзитета, већ ни елементарно артикулисање несагласности по питању њене угрожености. Уместо равноправних академских актера с краја деведесетих година прошлог века, који су координирали активности да би се одбранили од бруталног насртаја власти, сада постоји један главни актер од којег сви очекују да буде политичан док он чак и сада, када је – потпуно оправдано! – ушао у најдиректнију конфронтацију са режимом Александра Вучића, инсистира на томе да је аполитичан, који очекује да му се пружа заштита унутар аутономије универзитета и ама баш ништа не чини да је очува и који, поврх свега, изгледа као да уопште не увиђа апсурдност ситуације у којој пролонгирано очекивање да једна институција (јавно тужилаштво) коначно нормално профункционише директно уништава друге институције (државне факултете).
Али, ко сноси одговорност за то што смо доспели овде где смо? По том питању наставници би се, сасвим извесно, поларизовали. Јер, већини наставника је свакако најлакше да окриве или државу или студенте – тачније, оне њихове идеолошке фракције које функционишу на начин духовито приказан у Житију Брајановом Монтипајтоноваца. И заиста, припадници неких од тих фракција несумњиво гаје аутентичну мржњу према универзитету као продуженој руци неолибералног светског поретка који трује омладину празном пропагандом, ако не и чистим лажима, и у Вучићу препознају егзекутора светско-историјске правде. Уништење државних факултета за људе таквих назора била би нужна претпоставка истинског буђења креативних потенцијала омладине у Србији и наговештај препорода целокупног народа.
Међутим, утицај те безнадежне мањине у студентској популацији (иако на неким факултетима, попут Филозофског, несумњиво преовлађују левичарски оријентисани студенти других провенијенција) није велик. Другим речима, никаква непринципијелна коалиција Вучића и тих фракција не би могла да науди државним факултетима да их, такве какви су, нису направиле политичке партије (којима је, почев од ДСС-а и закључно са СПС-ом, припадало Министарство просвете у периоду 2004-2025). и Ми, сами наставници. У остатку текста зато намеравам да истакнем управо улогу Нас наставника који смо данас најсклонији самоидентификовању као жртава.
Међу младима су увек постојале и увек ће постојати радикалне групе које ће се напајати на традицији креативне деструкције (где се на крају све увек сведе на деструкцију, пошто се на буђење запретених креативних потенцијала чека отприлике као на Годоа), али Ми наставници смо били ти који смо их у протеклом периоду снабдели најубојитијом муницијом. Ми смо били саучесници у изградњи система у којем је однеговано међусобно неповерење наставника и студената и за то сносимо најнепосреднију одговорност. Ми смо, у овешталој социјалистичкој самоуправној традицији, толико били преокупирани својим “радничким правима” (да свако има обавезне курсеве које хоће, да свако предаје шта хоће и како хоће, да свако испитује када хоће, да свако има асистенте које хоће, да свако има истраживача на које ће пребацити наставу колико хоће, итд. итд.) да нисмо ни приметили ширење фундаменталног осећања изгубљености студената у систему који је белодано дисфункционалан и у којем су њихови интереси управо системски запостављени. Ми смо, напослетку створили претпоставке за ширење става да универзитет баш и није нека нарочито битна институција за чију се аутономију треба борити и то нам се данас враћа као бумеранг.
Наставници државних факултета који се данас осећају ломно између Вучићевог чекића и студентског наковња морају бити свесни свог дела одговорности за стање у које су доспели. Без њиховог доприноса не би била замислива Српска Болоња, унутар које је аутономија универзитета накарадно схваћена као право наставника да раде шта хоће и да за саговорнике у Студентским парламентима имају кооперативне каријеристе, а у Министарству просвете бледе партијске људе који се не мешају у свој посао. Када се клатно једном заљуља, оно по закону кретања иде из једне крајности у другу и зато је заправо најлогичније да га Вучићево Министарство просвете поново врати тамо где је било 5. октобра 2000. Једина новина биће ноншалантан став студената према судбини универзитета, али се и он може лако објаснити: баш као што Ми нисмо много марили за студенте у време када је све било нормално, тако и студенти данас, када је све ненормално, не маре много за Нас.
Пред Нама, наставницима са државних факултета, а пре свега деканима, данас је задатак заустављања клатна (ректори су нажалост само протоколарне фигуре, то сте могли већ да закључите из свега реченог), који се, свакако, не може постићи у кратком року. Претпоставка за извођење задатка је промптно окончање блокада и убрзано надокнађивање пропуштене наставе, али прави посао предстоји тек када и ако аутономија универзитета буде одбрањена. Вучић, чији су режим Студенти у Блокади исправно оголели као „труо до сржи“ хита да узврати и да покаже да су и универзитети у Србији „трули до сржи“. А да ли су? Ако се то питање пребрзо одбаци и схвати као пука вучићевска пропаганда, игнорише се реално стање у којем се већ извесно време налазе државни универзитети у Србији. Одлучност у намери да се са њима обрачуна Вучић је обзнанио још јесенас, пре него што су протести започели – гажењем свих уставних и законских препрека довођењу иностраних приватних универзитета у Србију – чиме је дезавуисао само себе као реформатора високог образовања Србије, али не и потребу раскида са Српском Болоњом. Та потреба данас је већа него икада. Јер, једина алтернатива перспективи свеобухватног разарања, коју нуди Вучићево Министарство просвете, јесте самоосвештавање наставника да су уопште наставници само дотле док њихови факултети остварују студијске програме (члан 45, став 1 Закона о високом образовању), док о свим питањима од интереса за њихово остваривање, укључујући и блокаду, одлучују стручни органи (чл. 65, став 1) и док се држе по страни од сваке везе са политичким процесима (члан 43, став 10), укључујући и изборни. Чланови стручних органа који, предвођени деканима (они су по правилу председници тих органа), пропусте да се позабаве питањем основаности продужавања блокаде у новонасталој ситуацији и препусте га Студентима у Блокади, неће се ослободити од одговорности за судбину факултета. Њихова је дужност да употребе све што им је преостало од академског ауторитета да Студентима у Блокади предоче да су оног момента када су обнародовали укључење у борбу за слободне изборе ушли у политичку арену у којој ће се дуго морати активно борити, која захтева сасвим другу врсту преданости од оне коју су до сада показивали и која у старту искључује могућност зачаурења по државним факултетима. Ако у тој борби ускоро не постану Студенти у Изборима чека их судбина фарсичних Блокадера у Руинама, с обзиром да ће у пургаторијуму који припрема Вучићево Министарство просвете заједно са Српском Болоњом нестати и државни универзитети. Што је и сасвим логично. Ако Србија са Вучићем на челу треба да постане депонија Европе, шта ће јој универзитети, зар не?
Извор: Пешчаник
