„По читању књиге пјесама `Херостратов асистент` имао сам дојам да сам засут флешевима згуснутих мисли“, записао је Перо Зубац о овој књизи Александра Ћуковића, додајући и да „тајновита сажетост и шкртост у расипању ријечи плијени у његовој поезији“. Исто би се могло рећи и за Ћуковићеве приче. Но, ситуација је сасвим обрнута када је у питању књижевна критика. Ту Ћуковић допушта барокну „опуштеност“ својим опсервацијама, не либећи се да, удубљујући се у дијело онога о коме пише, обимније захвати не само у књижевну, већ и ону материју која окружује неко дијело и писца. Тренутно припрема нову збирку кратких прича.
Недавно сте објавили двије књиге књижевних критика. Какав статус данас има књижевна критика и да ли још увијек има улогу значајног коректива као крајем 19. и током 20. вијека, када је у питању теорија књижевности, али и обични читалац? Коме и зашто је данас потребна – намијењена књижевна критика?
– Не само књижевна критика, него и књижевност уопште немају ту моћ коју су некада посједовали и емитовали. Данас је она сведена на индивидуалну раван, на инцидент. Писац је изгубио значај који је уживао у претходним вјековима, али је зато у тој својој безначајности обезбиједио неку врсту мира који је по својој суштини фрустрирајући и не значи утјеху. Што се књижевне критике конкретно тиче, она данас у најбољем случају служи да направи пречицу до неког дијела или писца, неком залуталом читаоцу или (примораном) научнику. Она је порука у боци. До неког можда и стигне. Неко је можда и прочита. Некад.
Успијева ли данас књижевна теорија, па тиме и критика, да одржи корак с књижевном продукцијом?
– Мислим да је та трка унапријед осуђена на пропаст. Томе свакако доприносе релације некњижевне природе на књижевној сцени. Око тога можда и не треба бољоглавити. Само је читалац битан! Све друго је замјењиво. Створити њега, продужити врсту, продужити живот. Свему?! Гарантујем да нема савременог писца који све своје пријатеље писце не би трампио за читаоце. А замислите шта би тек књижевни критичар урадио?!
Претходно сте се, након књига кратких прича и кратког романа, представили публици и као пјесник. Своју збирку насловом сте повезали са античким митом. Зато би било занимљиво чути како „функционише“ поезија данас у времену технике и технологије?
– Чим се ЧетГПТ као најзнаменитији представник АИ почео усељавати у наше рачунаре и мобилне телефоне, на екранима истих засвјетлуцала је листа угрожених области и занимања. У врху листе за одстрјел нашла се Поезија. Утркивали су се смарт уређаји да нам покажу како АИ може да пише боље од Шекспира. Међутим, како Поезија нема синдикат, вијест је прошла неопажено, па смо се сви узрујали шта ће бити са репортерима, љекарима опште праксе, банкарима, шоферима и рачуновођама. Можда Поезија и преживи АИ, али савремени капиталистичко-угоститељско-потрошачко-неолиберални менталитет засигурно неће. Савремени човјек, `дете овог века`, неодољиво подсјећа на Фату из чувене севдалинке ‘‘Мостарски дућани‘‘, а вјештачка интелигенција све више личи на Муја: ‘‘Уђе Фата у магазу сама, за њом уђе Мујо, замандали врата‘‘. Ако не вјерујете, питајте програмере.
Да ли је поезија можда ипак непосредније везана за живот, реалност, окружење човјека, у односу на прозу, која може да буде чиста фикција? Да ли је то можда и извор њеног жилавог опстајања?
– Жилавост Поезије, али и цјелокупне књижевности, испитује се непрестано и искључиво сновима, а како живимо у ери аларма, перманентне журбе и још перманентнијег кашњења, долази до замора у извјесном смислу. Разумије се, није ријеч о несаници. Она је, знамо, пријатељица пјесника и писаца.
Морамо се дотаћи и кратких прича, као Вашег досадашњег знака препознавања. Зашто волите кратку причу? Чему Вас је „научила“?
– Имао сам луду срећу да паднем у ропство краткој причи. Тако окован уживам сву слободу и полажем право на цијели свијет. А научио сам свашта! На примјер, знам да банем људима у сан предводећи армију пужева као коњицу. Тамо им се крваво светим. Наредног јутра ме чудно гледају. За собом остављају слузав траг, док покушавају да ме пронађу у некој од 100.000.000.000 кућица.
Једно вријеме радили сте као новинар. Што сте током тог периода спознали о себи као књижевнику, али и о другим књижевницима?
– На самом почетку, осјећао сам да ми писац у новинарству, политиколог у писању и новинар у политикологији неријетко знају загорчати живот. Временом сам почео увиђати сву љепоту такве ‘‘горчине‘‘. Што се тиче књижевника уопште, новинарство омогућава ВИП ложу за разгледање живописних рељефа насталих разорним дејствима урагана сујете.
Ж. Јањушевић
Извор: Дан
