Александар Ћуковић: Савремени Херострат спаљује достојанство за лајкове

Приредила: Живана Јањушевић

Све теже данас хватамо одраз свијета у коме живимо, највише захваљујући незаустављиво брзом техничко-технолошком напретку. Не хватајући одраз, човјек све теже разумије не само свијет, већ и своју улогу у свијету.

Скролујући по друштвеним мрежама, губи конце властите егзистенције. Губи из вида смисао. Све је мањи, чак безначајнији, све чешће човјек је само статиста, пијун на табли усковитлалог глобалног насиља оличеног кроз виртуелно, реално физичко, појединачно, корпоративно, друштвено, медијско, конзумеристичко насиље… Но, да ли треба поклекнути, сагнути се, или ипак покушати да се одупре општој малаксалости и бесциљности, које се парадоксално „пумпају“ у теретанама и кроз бјесомучно мјерење ових и оних параметара, и да ли је умјетност искра, која, ако не може промијенити, може покренути појединца и друштво да учини нешто смислено, разговарали смо с Александром Ћуковићем, књижевником, колумнистом, публицистом, есејистом, политикологом, доктором филозофских наука, и уредником часописа „Стварање“ Удружења књижевника Црне Горе.

• Живимо у ери у којој је лакше него икад постати „познат“. У књизи „Херостратов асистент“ дотичете се мотива деструкције зарад славе. Шта ради данашњи Херострат?

– Данашњи Херострат, умјесто храма, једним кликом спаљује сопствено достојанство на друштвеним мрежама. Ефес нам, стога, више није потребан, јер се монументалност зла и потреба за стравичном злоупотребом памћења преселила тамо гдје нам и ум данас обитава – у џепове. Данашњи Херострат не пали Артемидин храм, храмови су ионако одавно претворени у тржне центре или паркинге, већ сопствени образ, с тим што то ради пред публиком која му аплаудира док гори. Међутим, разлика је у томе што је древни Херострат хтио име које ће надживјети вјекове, макар и у забрани, док модерни дигитални кловнови траже 15 минута пажње у замјену за сопствену душу, не схватајући да је та инстант видљивост заправо најсавршенији облик заборава. Помислите само, као друштво смо већ створили наслаге бескорисног садржаја и док се боримо за ваздух испод тог и таквог тресетишта, ми се питамо шта то пак није у реду?

Александар Ћуковић: Савремени човјек је све даље од своје дијалошке природе

• У својој недавној колумни помињете „мирис Сократа и дигитално смеће“. Да ли је савремени човјек, гутајући гигабајте јефтине забаве на мрежама, добровољно пристао на лоботомију? Јесмо ли постали друштво које лакше вари Тик-Ток баналности него иједну дубоку мисао и да ли је „терор разоноде“ постао савршено оружје за пацификацију народа?

– Недавно је интернетом одјекнула вијест која савршено осликава терминалну фазу нашег потрошачког друштва: људи на онлајн аукцијама купују опушке, бачене чаше, салвете и насумично смеће прикупљено око мјеста гдје су се вјенчали Тејлор Свифт и Тревис Келси. Е сад, ако је Сократу праштано што не мирише на руже јер је будио људску свијест, шта ће се сјутра рећи о нама, који миришемо на скупе парфеме док на интернету лицитирамо за туђе смеће?

• На челу сте часописа „Стварање“ Удружења књижевника Црне Горе, који има историју дугу деценијама. У времену када нико ни чита, нити слуша, већ сви углавном желе да говоре и пишу статусе, шта значи бити уредник часописа?

– Посао је Сизифов, а колега Миљан Николић, који ми у том послу највише помаже, и ја, себе обмањујемо да чувамо ватру. „Стварање“ ове године слави јубилеј – 80 година постојања. И, наравно, то ником ништа и не значи. Међутим, да смо се освртали на то колико држави и друштву значи нешто, вјероватно не само „Стварања“, него и других неких ствари не би ни било. Али, добро, одскроловаће се ваљда и то једном.

• Ваша проза често носи дозу аутоироније и сецирања свакодневице (попут „Писца у купатилу“, „Страха од игре“). Ко је већи странац у огледалу – политиколог који тумачи ригидне системе моћи или писац који у „купатилу“ огољава властите илузије?

– Већи је странац, свакако, онај који покушава да оголи властите илузије. Политиколог има лак задатак, он барата мртвим структурама, постоцима, ригидним механизмима моћи и каткад туђом глупошћу или несмотреношћу, па се лако сакрити иза фраза и привида објективности. Писац у купатилу је, међутим, у немогућој позицији. Тамо нема маски, нема геополитике ни идеологија иза којих би се сакрио; тамо стоји очи у очи са сопственим поразима, таштином, заблудама и апсурдом чињенице да уопште пише. Тај странац у огледалу га гледа искежено.

• Најновија збирка носи интригантан наслов „Страх од игре“. Од чега данашњи човјек заправо највише зазире када чује ријеч „игра“?

– Од свега помало, али понајвише од сопствене слободе. Игра захтијева ризик, препуштање, радост стварања без гаранције успјеха, а модерни човјек је панично опсједнут контролом и сигурношћу. Научио је да обожава ланце и сваки зрак слободе по аутоматизму везује за опекотину. С друге стране, постоји и та горка свијест да су правила игре одавно намјештена, па нам се чини да играмо утакмицу чији је исход унапријед познат. Људи се стога повлаче у симулакрум, у сигурне зоне, комуницирају у балонима и, на крају, одбијају да се спусте у себе. Ко није покушао да се спусти у себе, тај се није ни играо, а ко није пожелио игру, није ни живио. Дакле, живот није задатак који се мора одрадити, већ мистерија која се мора проиграти. Зато не волим људе задатка и шаблона. Они отимају живот људима око себе, одвраћајући их од игре. Уосталом, они су измислили алгоритме.

Александар Ћуковић: Текст који не умијем да „сравнам“

Др Александар Ћуковић, политиколог, филозоф и писац, рођен је 1991. године у Никшићу. Објављене књиге: Споредни поредак, кратке приче, 2012; Омча, роман, 2013; Контуре хоризонта, интервјуи, 2015; Кад скидају крила, кратке приче, 2018 – два издања; Писац у купатилу, кратке приче, 2019; Вријеме ријечи – Удружење књижевника Црне Горе од 1946. до 2020. године, монографија, 2020 – коауторство са Милицом Краљ; Херостратов асистент, поезија, 2021; Случај Даноноћник, критика, 2022; Челебић: искуство и пјесништво, критика, 2022; Терор разоноде, есејистика, 2024; Страх од игре, кратке приче, 2025; Поетски свјетови Андрије Радуловића, критика, 2026, као и Прва библиотека приступачних формата у Црној Гори 2006-2026, монографија, 2026.

Добитник је књижевних награда: Марко Миљанов, Мирко Бањевић, Миодраг Ћупић, Благодарје, Видовданска повеља, Наџи Наман (Naji Naaman) као и награде за најбољу кратку причу на „Подгорица арт фестивалу“ 2018. године. Добитник је Прве годишње награде Удружења новинара Црне Горе за 2019. годину, као и Годишње награде БЗСЦГ за допринос развоју Библиотеке за 2025. годину.

Ћуковићеве приче и пјесме превођене су на енглески, руски, њемачки и арапски језик. Аутор је низа научних и стручних радова из области друштвених и хуманистичких наука. Приређивач је великог броја књига. Главни је и одговорни уредник часописа Стварање и аудио часописа Глас. Бивши је први уредник додатка о култури „Ћирилица“ дневних новина Дан. Виши је истраживач на Историјском институту Универзитета Црне Горе. Препознат је по својој ТВ колумни Да се разумијемо која се емитује недјељом на РТНК.

• Да ли је демократија данас само елегантно паковање за стерилну диктатуру алгоритама, или још увијек постоји простор у којем мислећи појединац може да минира систем?

– Данас нам се чини да бирамо, а заправо само конзумирамо оно што нам је дигитални дресер пажљиво сервирао на основу наших страхова и скроловања. Ипак, простор за минирање система још увијек постоји, мада је мали, скровит, субверзиван и налази се управо тамо гдје алгоритам не може да допре: у дубокој концентрацији, у критичкој мисли, у језику који одбија да буде сведен на емотиконе и флоскуле. Мислећи појединац не мора да руши зграде; довољно је да одбије да учествује у општој хијерархији бесмисла, да мисли својом главом и да пише мимо тржишних трендова.

• Да ли је историја на Балкану постала уточиште за медиокритете који немају визију будућности?

– Људи без визије, без талента и без икакве идеје шта да ураде са сјутрашњим даном, радо се враћају у јуче. Тамо је све већ познато, зна се ко је био херој а ко издајник, а прошлост се може преправљати и савијати према дневно-политичким потребама. Историја је овдје постала алиби за неспособност. Онај ко нема шта да каже о будућности, увијек ће вам нашироко и нападно тумачити прошлост.

• Да ли је писање чин спашавања свијета или тек очајнички покушај да се не полуди док свијет гори?

– Књижевност не спашава свијет. Свијет је превише огрезао у трку за моћи да би га неколико укоричених страница могло избавити. Писање је некакав унутрашњи рефлекс, нека врста самоодбране и самообмане.

• Како превазићи клановске подјеле у култури Црне Горе?

– Унутрашње подјеле у Црној Гори је тешко превазићи пошто је тај аутодеструктивни елемент толико снажан и самоодржив да се свако пружање руке доживљава као тактички маневар и задња намјера.

Александар Ћуковић: Важно је да нас прогони што страшније чудовиште

• Као доктор наука који је спојио политику и филозофију, како објашњавате наш парадокс: никад више диплома, а никад мање знања; никад више приче о слободи, а никад више полтронства. Гдје је нестао интелектуалац?

– Интелектуалац је нестао у тим товарима диплома, ЦВ-јева и АИ текстова о слободи, демократији, правди и иним неодређеностима. Макар ми знамо шта је инфлација и у томе смо свјетски мајстори. А, највише волим интелектуалце који сваког јутра питају Гемини како да се некоме не замјере. Они су толико пажљиви да исто питање поставе и ChatGPT-ју, да не испадне да су наклоњени Гемини-ју.

• Шта је данас погубније за црногорско друштво: агресивни, ретроградни национализми или потпуни вриједносни релативизам у којем је све на продају?

– Све смо релативизовали и то је најбоље покушати објаснити трговачко-хотелијерско- смјештајнокапацитетном логиком. На примјер, двије деценије издајете лежај 10 еура и онда једног јутра одлучите да се бавите елитним туризмом и тај исти дводеценијски лежај цијените 150 еура. Е, тако радимо на свим пољима и чудимо се што нам изостају резултати.

Извор: Дан