Пише: Алек Кавчић
Ниједна земља није постала лидер у високим технологијама без снажних универзитета, динамичних научних института и њиховог повезивања са привредом, а режим покушава да одржи исти економски модел, дубоко коруптиван и ослоњен на партијске комбинације за цеђење државног буџета.
План „Србија 2030“ представљен је као визија развоја Србије у наредној деценији. Правимо се, разговора ради, да се не ради само о маркетингу уздрманог режима који очајнички покушава да задржи гласаче и погледајмо шта овај план нуди за Србију. Јер неке од ствари у њему су заиста забрињавајуће.
За почетак, у овом плану се говори о расту привреде, роботици, вештачкој интелигенцији и новим индустријама. Та амбиција није спорна: свет улази у еру у којој ће подаци, алгоритми и вештачка интелигенција одлучивати о економској снази држава. Међутим, чини се да та визија код нас није постављена на правим темељима.
Осим што наш економски модел остаје исти (дубоко коруптиван и ослоњен на партијске комбинације за цеђење државног буџета), кључна реч технолошког напретка једног друштва је образовање – и свака технолошка економија започиње променом у образовном систему. Ниједна земља није постала лидер у високим технологијама без снажних универзитета и динамичних научних института.
Србија би једина у свету да гради образовни систем по „казахстанском моделу“
У плану „Србија 2030“ технологија се често представља кроз инфраструктуру – градњу дата центара, фабрика или технолошких паркова. Међутим, нове технологије нису инфраструктура, већ пре свега знање. А знање не стварају бетон и арматура, већ математичари, програмери, инжењери и научници.
Кавчић уочи почетка нове школске године: Урушавање образовања је урушавање нације и државе
Велико је питање да ли тренутни образовни систем Србије може да подржи такву визију. Према међународним тестирањима, само око четири одсто ученика у нашој земљи достиже највише нивое математичке писмености, док је просек развијених земаља дупло већи. Око 40 одсто петнаестогодишњака нема основни ниво математичких и читалачких вештина – основне компетенције потребне за технолошку економију.
У плану „Србија 2030“ технологија се често представља кроз инфраструктуру – градњу дата центара, фабрика или технолошких паркова. Међутим, нове технологије нису инфраструктура, већ пре свега знање. А знање не стварају бетон и арматура, већ математичари, програмери, инжењери и научници
Решење за то овај план налази у некаквом „казахстанском моделу“. Разни планови развоја широм света су се током година позивали на развијене западне или динамичне азијске земље: на Немачку или Сингапур, Кореју или нордијске земље, Кину или чак Пољску – али, признајем, нисам чуо да је неко градио свој образовни систем на примеру Казахстана.
Тај модел заправо подразумева неконтролисано пуштање у рад франшиза и подружница приватних страних факултета (што је већ покушано пре две године у Србији, а тадашњи предлог је подразумевао њихов улаз практично без акредитације, односно контроле квалитета), те државну подршку овим приватним франшизама.
Потпуно је јасно зашто је земљи попут Казахстана било потребно такво решење. У недостатку сопствених образовних институција и кадрова, направили су скуп ПР модел сарадње са страним универзитетима. Србија, са друге стране, има високошколске институције са највишим квалитетом и најдуговечнијом традицијом у овом делу Европе.
Ниједна друга земља у свету, осим Србије, није градила образовни систем по угледу на Казахстан. При томе Универзитет у Београду у само једној години продукује више научних радова него што је казахстански Назарбајев универзитет успео да оствари у збиру од оснивања 2010.
Универзитет у Београду продукује више научних радова у само једној години него што је казахстански Назарбајев универзитет успео да оствари у збиру од оснивања 2010. године. Чини се да је ова визија у ствари идеја о гашењу државних универзитета у Србији и стављању високог образовања под политичку и економску контролу, а никако постављање темеља за економски развој.
Шта су кључни проблеми у Србији најбрже растућег ИТ сектора
Други део критике односи се на ИТ сектор. У Србији, то је један од најбрже растућих делова економије: извоз ИТ услуга је у 2023. достигао 3,5 милијарди евра, а број запослених у тој индустрији се утростручио у последњој деценији. Међутим, структура овог сектора показује да се највећи део српског тржишта и даље заснива на аутсорсинг моделу, односно на раду за стране компаније.
То јесте значајан економски извор прихода, али је променљив у смислу раста (јер зависи од потражње на другим тржиштима), а такође је много спорији пут у смислу развоја сопствених технологија и патената који би могли бити мотор домаће привреде. Земља која жели да гради економију засновану на знању мора да подстиче сопствене научне центре, технолошке стартапе и истраживачке лабораторије, али и да их упосли у сопственој производној привреди.
План „Србија 2030“ не говори ништа о томе, а трансфер знања ка привреди представља камен темељац сваког озбиљног плана развоја технологије у свету. Према Глобалном индексу иновација, Србија се налази око 50. места, са релативно добрим резултатима у области знања и технологије, али значајно слабијим у области пословне софистицираности и иновација у привреди. То показује да постоји потенцијал у образовању и људском капиталу, али да економски систем још увек не претвара довољно знања у конкретне производе. Једноставно речено, слабо употребљавамо знање. А ту је препрека структурална, тиче се економског модела и политичких одлука које могу да олакшају или отежају пословање.
Према Глобалном индексу иновација Србија се налази око 50. места, што значи да постоји потенцијал у образовању и људском капиталу, али да економски систем још увек не претвара довољно знања у конкретне производе. То је структурна препрека и тиче се економског модела и политичких одлука које могу да олакшају или отежају пословање
Узмимо за пример вештачку интелигенцију. Србија има солидне стручњаке, па чак и одређене институционалне кораке у овој области, али развој праве АИ економије захтева затварање круга: од образовања у основним школама, преко високошколских установа, до научних истраживања и на крају институционалних решења и инвестиција за тзв. deep-tech индустрију. Дакле, трансфер од знања ка привреди и ефикасној производњи. Без таквог екосистема, ми нећемо имати користи од технолошког напретка какву већ сада виде многе друге земље.
Србија има потенцијал да постане економија знања, али…
Зато се, у погледу презентованог плана, поставља питање – да ли је уопште могуће градити технолошку економију без дубоке реформе образовања и научног система и њиховог институционалног умрежавања са привредом? Ако домаће школе и домаћи универзитети не постану центри знања и истраживања, ако образовање није доступно свима, ако се не ствара окружење у коме млади научници желе да остану и ако технолошке иновације имају гомилу препрека да би нашле пут до домаће привреде, додатно – ако део привреде има за циљ да паразитира на страначким комбинацијама а не да ствара профит – онда ове амбиције остају политички маркетинг, а не реалан развојни пут.
Александар Кавчић: Ко увлачи Србију у стање грађанског рата?
Србија заиста има потенцијал да постане економија знања. Огромна традиција у математичким и техничким наукама, растући ИТ сектор и талентовани програмери. Али тај потенцијал може бити реализован само ако се образовање стави у центар развојне стратегије. Никакви казахстански модели ту не помажу.
Свима доступно образовање (укључујући и бесплатне уџбенике, а не пљачку родитеља), подршка наставном кадру, смислено образовање и рад на повећању основних вештина, јаки универзитети, улагања у науку и истраживања, отклањање бирократских и политичких препрека за нове индустрије и домаћа производна економија која профитира од домаће науке и образовања – то је темељ на коме се гради будућност.
Иза свега тога мора да стоји воља да преломимо каква земља желимо да будемо. Она која ће глумити посвећеност образовању тако што ће из буџета давати новац сумњивим фирмама да асфалтирају прескупе путеве, попут оног у Центру изврсности у Крагујевцу, који се обрушио након прве кише – или она која ће стратешки уложити у знање.
Технолошка стратегија не почиње од робота или факултета увезених из иностранства, већ од домаћих учионица и слушаоница – учитељица и учитеља, наставника и наставница, професора и професорица, научница и научника. А они се тренутно налазе под незабележеним ударом и огромним политичким притисцима. То нам све говори о томе шта је у ствари стратегија развоја овог режима.
Извор: Радар
