Занемарујући тровачку и националистичку пропаганду ДПС-а која се посљедњих година профилише као екстремно анти-црквена партија, и која је црквено обраћање јавности кривотворила у изјавама својих представника, – треба прочитати поменути текст „Ајмо редом“ . И то редом…
Читајући посљедње саопштење Бошњачке странке о четницима и патизанима, питам се да ли су се забринули текстом оца Гојка „Ајмо редом…“ који је објављен на званичном сајту Митрополије Црногорско- приморске а који су интегрално пренијели и неки други медији, или су се бавили рециклажама тога текста који је у интерпретацији посланика ДПС и њима блиских портала искомадан и кривотворен?
Јер, колико схватам, повод и циљ Перовићевог оглашавања није било изјашњавање Цркве, ни његово лично, о томе ко јесте а ко није антифашиста, нити вредновање оних тема за које су компетентни само и једино историчари и стручњаци сродних наука. Па како то није био повод ни циљ, тако у том тексту нећете наћи ни црквени став о тим питањима. Оно што тамо можете наћи јесте увјерење аутора да је рат између четника и партизана одавно завршен, и да његово актуелизовање само оптерећује будуће генерације.
Занемарујући тровачку и националистичку пропаганду ДПС-а која се посљедњих година профилише као екстремно анти-црквена партија, и која је црквено обраћање јавности кривотворила у изјавама својих представника, – треба прочитати поменути текст „Ајмо редом“ . И то редом…
Он се темељи на жељи да се Црква одбрани од неумјесних напада зашто „чини парастосе осуђеном ратном злочинцу“?
У набрајању разлога зашто се то чини наведено је црквено правило да се молитва за покој душе може и треба чинити свакој крштеној души, без обзира на њен правни и политички статус.
Овом аргументу су додате непобитне чињенице правне и политичке природе. Зашто правне? Па због тога што се у приговору помиње „осуђени злочинац“. Зашто политичке? Претпостављам зато што је рат, о чијем је актеру ријеч, ипак дио политике, а и зато што због тог парастоса Цркву критикују политичари.
Дакле, одлуке суда из 1946. г којима је генерал Драгољуб Михаиловић осуђен, – поништене су. Оне нијесу поништене на неком црквеном сабрању нити равногорском сијелу него пред релевантним судом државе и града у ком је обављено прво суђење. И то није тема теологије, ревизионизма, квази-историзма него чисто правна и судска ствар која све нас, као људе и грађане првенствено обавезује у нашем поступању и квалификовању тема прошлости. У питању су судске истанце једне уважене и међународно признате државе, како то Перовић лијепо наглашава – што цијелој теми даје један цивилизовани контекст.
И коначно, – аутор се позива на политичке оцјене ратних савременика генерала Михаиловића из анти-фашистичке коалиције на Западу, који га (они а не Црква) несумњиво доживљавају као свога саборца. Да тај њихов став није била тренутна случајност ни пролазно надахнуће показују свима доступне објаве политичара, историчара и истраживача великих држава западне демократије који о Михаиловићу не говоре ни као о окупаторском сараднику ни као о ратном злочинцу. Њихова мишљења (а не мишљења црквених отаца) наводе се као релевантна управо да се истакне питање номиналним борцима за западне вриједности и промотерима НАТО политике: зашто тему равногорског покрета не расправе са носиоцима политичке идеологије којој теже, а не са Црквом која само обавља свој духовни посао и испуњава молитвену обавезу према покојницима?
Управо би странка, која инсистира на пресудама Хашког суда, као и на прецизним формулацијама тих пресуда, требала и морала, неизоставно и без дилема, да уважава судске одлуке по питању личности генерала Драгољуба Михаиловића.
Филип Драговић
