Пише: Дубравка Лакић
Оно што ми је било најпривлачније код Кафке јесте тај егзистенцијалистички ниво његове филозофије и његовог рада, а такође сам осећала да је то можда и због његовог троструког идентитета који имам и ја.
Сан Себастијан – После светске премијере недавно у Торонту филм „Франц” легендарне редитељке Агњешке Холанд нашао се међу такмичарима за „Златну шкољку” 73. Сан Себастијан фестивала.
За ову пољску, али и америчко-канадску редитељку (Варшава, 1948) – ауторку филмова „Пробна снимања”, „Провинцијски глумци”, „Грозница”, „Горка жетва”, „Европа, Европа”, „Оливије Оливије”, „Тајна башта”, „Тотално помрачење”, „У тами”, „Покот” (траг звери), „Зелена граница” – важи да је храбра, борбена жена, али и активно политичко биће које гласно каже шта мисли. Њена динамика и енергија и даље фасцинирају, по томе је надмашила своје колеге на прашкој ФАМУ међу којима јој је, по сопственом признању, најдражи по сензибилитету био Ђиђа – Срђан Карановић.
У својим животним годинама у којима сада јесте Холандова је снимила и свету већ представила филм о чешком писцу јеврејског порекла који је писао на немачком – о Францу Кафки, чије је дело безвремено, а његов лик у 21. веку попримио обрисе „рок стара” згодног за брендирање. И о томе Агњешка говори за „Политику”, одгонетајући у свом филму суштину сјајног писца и његовог дела, дајући нову перспективу живота човека који се крије иза ореола литерарног гиганта…
Откуда идеја да се спојите са Кафком?
Ја сам мајка пројекта, али отац је Марек Епстајн који га је написао, а кума је Шарка Шимбелова, која ми је прва дошла са идејом, охрабрењем да покушам да то урадим. Дакле, говорим и о ауторима и о глумцима и целој екипи, јер веома верујем у колективни рад. Чак и ако је пројекат истовремено дубоко личан за редитеља, тако да је то можда кључ, али кључ је изгубљен међу многима.
Летос у Карловим Варима рекли сте да вам је Франц Кафка био важан готово од детињства и да сте га осећали као брата?
Рекла сам да сам се сусрела са његовим романима када сам имала 14 година и он је од тада остао са мном као неко веома близак, као писац, као уметник, као пророк. Искрено, када снимамо филмове као редитељи губимо помало интелектуални капацитет. Када се сетим шта сам читала у детињству и младости и како сам била срећна што сам савладала Кафку са лакоћом, а не као ово данас – читање савремених филозофа. Прочитам две или три реченице и ништа не разумем.
Живели сте у комунистичкој Пољској, па живели и студирали неколико година у комунистичкој Чехословачкој, је ли то било „кафкијанско” време?
Да, Чеси кажу „кавкарна” и то је описивало свакодневну стварност тих земаља, тих режима. Али оно што ми је било најпривлачније код Кафке јесте тај егзистенцијалистички ниво његове филозофије и његовог рада, његовог писања. Такође сам некако осећала да је то можда због његовог троструког идентитета, који баш као и он и ја имам као пола Пољакиња, пола Јеврејка која живи у чудној комунистичкој антисемитској земљи. Тада ми се и учинило да је Франц неко из моје породице и мој брат, рецимо. И брат који је истовремено веома јак, веома моћан. Довољно моћан да оствари своју визију упркос свим препрекама и критикама, а да није био заиста препознат док је још био жив. И веома крхак, а истовремено ме је тражио за заштиту. Заиста сам се тако осећала.
Када тако посматрамо ствари и Кафкин утицај на вас, да ли је и он био један од разлога што сте отишли у Праг да студирате филм?
Сигурно један од разлога, Праг је Кафкин град, то је Кафкино место. Волео га је и мрзео у исто време. Желео је да побегне и није могао да побегне. И његови трагови су веома видљиви. И када сам поново почела да идем у Праг после револуције 1989. године, схватила сам полако све, јер је Кафка, осим кратких периода током комунистичког времена, био практично забрањен у Чехословачкој и мислим да га је веома мало Чеха читало у том периоду.
Је ли га читао ваш професор Милан Кундера?
Када сам дошла на Прашку филмску школу, наш професор књижевности на првој години био је Милан Кундера. А Милан је био заљубљен у немачке писце из прве половине 20. века. У Кафку, Томаса Мана такође, али и Музила и Брока. И нико од мојих колега их није читао. Ја јесам и била сам у томе једина, јер су ови писци у Пољској били преведени и објављивани јер је тамо период „стаљинистичког романа” био завршен још 1956. године. У Чешкој се то догодило знатно касније. Франц Кафка је у Чешкој и у Прагу сада у 21. веку постао једна од највећих туристичких атракција и бренд за разне уређаје. Можете га пронаћи у било којој прашкој улици, у сувенирницама, он има и неколико споменика у том граду. И то је парадокс који нас је такође привукао, Марека и мене, да покушамо да пројектујемо, да поставимо питање шта је суштина Кафке. И колико је та суштина преплављена популарном културом и веома интелектуалним интерпретацијама.
То и јесте веома привлачно у вашем филму „Франц”, јер није реч о чистом биографском филму.
Некако смо упоређивали број речи које је написао сам Кафка и број речи и књига написаних о њему. Дакле, рад на овом филму био је више као тражење Кафке и зато сам бирала асоцијативну структуру више него линеарну. Такође смо желели да пронађемо суштину кроз фрагменте и загонетке и то је био главни приступ. Тражили смо тренутак у његовом животу који се може испричати као филмска прича и која би можда могла да отвори шире границе моје маште. У суштини, овај филм се бави и тешким Кафкиним односом са сопственим идентитетом, са својом околином. И на чисто приватном нивоу то значи и његов однос са патријархалним оцем и затвор породице, који сви и даље некако осећамо. Ту је и та његова немогућност директне комуникације и нека врста неуротипичног синдрома. И то што је више волео да пише него да говори људима, посебно женама. И његов страх од блиског идентитета, заправо.
Није желео да бира идентитет. Није желео да се представи као Јеврејин, Немац, Чех. То је било нешто небинарно у његовом приступу стварности уопште.
Урањате и у његов егзистенцијализам, фатализам и песимизам о човечанству и о људским животима?
Да, јер фасцинира и то његово одбијање да пронађе формалне ствари које су блиске. И такође, на крају, али не и најмање важно, његова визија будућности, опасности будућности, као у тоталитарном друштву које своди појединца на неважан, занемарљив део.
Сазнајемо из филма да је Кафка био вегетаријанац.
Мислим да Кафка није волео да једе превише, па му је било лакше да једе само оно што ја зовем травом.
Глумцу Идану Вајсу, који тумачи његов лик, а и физички личи на Кафку, било је лако да се уживи и у вегетаријанство?
О, да, зато што је он и сам одувек вегетаријанац. Идан је немачки глумац, а такође је и јеверејског порекла и заиста сте у праву да он физички личи на Франца. Уз то, сам филм је сниман на језицима на којима је Кафка писао и говорио, а писао је све на немачком. Али када сам видела Идана, мени је одмах било јасно да је он Кафка и то не због те физичке сличности већ и због његовог духа и душе. Он је прочитао све те Кафкине романе и кратке приче, закључао се на два месеца у стану у Хамбургу како би осетио неку врсту те „кафкијанске” таме. Када смо причали о томе која му се Кафкина особина прво наметнула, Идан Вајс ми је рекао: „Осетљивост у којој се препознајем, али и смисао за хумор. То је прилично мрачан смисао за хумор”. Идан је прави избор за овај филм.
Извор: Политика Онлајн
