Пишу: Владан Марјановић и Зоран Прерадовић
Најновији талас репресије у Турској на кратак рок ће несумњиво наудити онима који траже демократију; на дужи рок, међутим, последњим потезима режим припрема терен за властити слом, каже у ексклузивном интервјуу за Радар Ајфер Тунч, позната турска књижевница.
У роману Светски бол, објављеном и у Србији, кроз виђење света двојице пријатеља, Муршита и Маденџија, говорите, између осталог, о колективном безумљу и људима спремним да се обрачунају с лошом прошлошћу друштава у којима живе. Како данас препознати то безумље и има ли довољно људи спремних за борбу против њега?
Написала сам Светски бол пре 12 година. То је тек трептај у људској историји, али је у том кратком временском размаку колективно лудило метастазирало. Хајде да направимо резиме те катастрофе.
Осванула је ера диктатора. Арапско пролеће пробудило је наде, да би потом било претворено у прах. Редом су падали ауторитарни режими у Египту, Ираку и Либији – да би били замењени хаосом, а не демократијом. Грађански рат у Сирији дивљао је годинама, остављајући за собом стотине хиљада мртвих, милионе расељених, а читав један народ у расулу. Широм Африке дешавали су се незамисливи масакри; у Судану данас милионима прети смрт од глади. Јемен, захваћен секташким ратом и погођен масовном глађу, и даље је изложен беспоштедном бомбардовању. Ковид-19 однео је, према проценама, седам милиона живота и разорио привреде многих земаља. Латинска Америка суновратила се у тешко сиромаштво. Руски рат против Украјине траје већ трећу годину, прождирући на десетине хиљада живота војника и цивила, те остављајући без дома ко зна колико људи. Текући израелски геноцид у Палестини круни и оно мало наде за коју се човечанство још држи.
Као што се и страховало, Доналд Трамп – улични продавац поларизујућих идентитетских политика – по повратку на власт кренуо је да брише и последње трагове пристојности. Европски избори екстремистичку крајњу десницу миц по миц примичу доминантном статусу. И у Турској је кренуло по злу: на протесте у Гези парку (покренуте у лето 2013, иницијално због планова за градњу којим би било уништено зеленило у том истанбулском парку, да би убрзо прерасли у масовне демонстрације против режима, прим.), на којима се омладина усудила да захтева више демократије, власт је узвратила репресијом која је, како је време пролазило, ескалирала. Покушај пуча из 2016, иза кога је стајао ФЕТÖ, тајновити верски култ (предвођен проповедником Фетулахом Гуленом, прим.), убрзао је труљење. Спроведена је чистка пацифистички настројених интелектуалаца који су се залагали за права Курда. Устав је погажен и замењен хиперцентрализованим председничким системом који је елиминисао независност судства.
Додајте свему овоме и неконтролисани успон вештачке интелигенције – алатке које ће капитализам вепонизовати, уместо да је користи у племените сврхе – и слика постаје још суморнија. Ова егзистенцијална криза требало би да читаво човечанство покрене на акцију. А ипак, изузимајући шачицу интелектуалаца који инсистирају да прогрес захтева конфронтирање с почињеним гресима, наша друштва – и читав свет – одбијају да се суоче с историјом.
Али не губимо наду: историја нас учи и да друштвени инжењеринг увек изазива снажну повратну реакцију. Рат и деструкција за собом остављају само рушевине; за обнову је потребна храброст. У време док разговарамо турска омладина већ трећи дан заредом преплављује тргове, попут храбрих демонстраната у Србији. (Протести у Турској се и даље одржавају свакодневно, прим.) Имам поверења у њих. Они ће свет одбранити од мрачних сила које би да му отму душу.
Да, одговор на ово ваше питање је дуг – али то намеће висина улога који је у игри. Нема више ниједне нације чију је судбину могуће изоловати од онога што се дешава другде. Човечанство срља у амбис, али млади људи носе бакље којима осветљавају ту таму.
Да ли је Турска икада успела да раскрсти са грешкама из прошлости, имајући на уму непосустале неоосманске, империјалне амбиције председника Реџепа Тајипа Ердогана?
Не. Ауторитарни режими не уче на ранијим грешкама. Уместо тога, они грехе прошлости вепонизују, обликујући наратив жртве који служи задовољавању њихових интереса. У дубини душе то сви схватају. Али као што каже старо правило, на крају тријумфује највећа лаж. То је суштина нашег доба постистине.
Ленард Коен је то најбоље срочио: „Сви знају да су коцкице намештене. (…) Сви знају да брод пропушта воду. Сви знају да је капетан лагао. (…) Сиромашни остају сиромашни, богати се богате“ (реч је о стиховима из Коенове песме Everybody Knows, prim.). Да би богати остали богати, они на власти копају по прошлости у потрази за алаткама које ће им омогућити да експлоатишу будућност човечанства. Није само реч о томе да турска владајућа класа подстиче неоосманску носталгију – такво понашање преузето је из глобалног уџбеника. Широм света бројни режими нуде улепшану верзију фиктивне прошлости својих земаља и друштвима којима владају поново је продају у форми обећања.
Популарни градоначелник Истанбула, Екрем Имамоглу, ухапшен је по оптужбама за наводну корупцију и „помагање терористичкој групи“; мисли се на Радничку партију Курдистана, ПКК. Како видите тај догађај и зашто се Ердоган баш у овом тренутку одлучио на такав корак?
У трајекторији коју је Партија правде и развоја (АКП) прешла откако је дошла на власт више ме ништа не изненађује. Режимска репресија је само интензивирана. Могло се предвидети да ће Имамоглуова растућа популарност Ердогана избацити из равнотеже – оспоравање Имамоглуове факултетске дипломе како би се блокирала његова председничка кандидатура чинило се неизбежним – али његово хапшење се опире свакој логици. Мада сам међу онима који су одавно свесни да је Турска престала да се претвара да је демократија и претворила се у полицијску државу, свеједно сам запањена. Ово драстично прекорачење овлашћења – гажење по правосуђу које је присилом већ натерано на послушност – несумњиво ће на кратак рок наудити онима међу нама који траже демократију. Али на дужи рок, хапшењем Имамоглуа режим припрема терен за властити слом. Зашто таргетирати Имамоглуа у овом моменту и оптуживати га за везе с ПКК баш сада, када се с Курдима наводно преговара о миру? Нисам у стању да одговорим на то питање. Недостаје ми експертиза за дубоку политичку анализу, али ово ми личи на тактику типа „зафрљачи сваку могућу оптужбу на зид, па гледај шта ће од тога да се залепи“: оптужбе за корупцију, везе с ПКК, неважећа диплома – а све с циљем да буде спречен да се кандидује за председника.
Главна опозициона странка, Републиканска народна партија (ЦХП), именовала је Имамоглуа за свог званичног кандидата на председничким изборима који би требало да уследе 2028. Да ли је и овде у питању Ердоганов страх од Имамоглуове популарности?
Апсолутно. Имамоглу је сачињен од истог материјала као и Ердоган: искусан је политичар с несвакидашњом способношћу да људе увери у оно што говори, има добру комуникацију с публиком којој се обраћа, и личност је која зрачи неустрашивошћу, интегритетом и снагом. Посрћући под тешким теретом економске кризе, турска јавност је у Имамоглуу видела нешто обећавајуће – што је развој догађаја који дубоко узнемирује актуелне власти, а посебно самог председника.
Осим Имамоглуа, у првом налету ухапшено је још стотинак људи, међу којима има новинара и бизнисмена. (До одласка овог интервјуа у штампу број ухапшених увелико је премашио 1.000, прим.) Може ли се говорити о новом таласу масовне репресије?
Већ неко време тај талас репресије се само интензивира. Свако ко се усуди да изусти макар и реч против владе ризикује да заврши у затвору. Пре неколико седмица десило се нешто незамисливо чак и за номинално функционални ауторитарни систем: лидери TÜSİAD – најугледнијег турског удружења индустријалаца, институције од виталног значаја за нацију у стању економског хаоса – приведени су и саслушавани само због тога што су критиковали државну политику. Од свих ентитета које су могли да искористе у ту сврху, чак су и ТÜСİАД претворили у средство политичког притиска. Не могу да проценим да ли Имамоглуово хапшење представља врхунац овог налета политичке репресије, јер режим мора да настави с ескалирајућим тактикама како би се одржао на власти. Али данас млади људи пробијају тај зид страха и излазе на улице. Не знам шта ће се следеће догодити – срце ми је испуњено стрепњом, али ми њихова храброст даје наду у сутрашњицу.
Упркос привременој забрани организовања протеста, у Истанбулу и Анкари на улицу су изашле хиљаде демонстраната. Постоји ли довољно јака база отпора и критична маса људи довољна да Ердогана натера да промени одлуку?
Не дешава се то само у Анкари и Истанбулу. Протести су експодирали и у Адани, Антакији, Ескишехиру и сваком другом универзитетском граду, а предвођени су пре свега младим људима. ЦХП је у потпуности стала иза ових протеста. Да будемо начисто: ови демонстранти нису изашли на улице само да би пружили подршку Имамоглуу. Они захтевају демократију, супротстављају се настојањима власти да их ућутка и избрише им будућност.
До које мере тај отпор може да утиче на потезе власти? То не могу да кажем. Режим је већ прешао преко сваке границе за коју се некад сматрало да је незамисливо прећи је. А опет, пуко очајање због економског слома и пркос младих – то њихово пробијање зидова страха – буди у мени крхку наду да би до промена најзад могло да дође.
Кад већ говоримо о томе, како бисте описали данашње стање људских права у Турској, посебно након неуспелог војног удара 2016?
Турска је и пре 2016. бележила значајно назадовање на плану људских права, што је посебно дошло до изражаја током протеста поводом Гези парка. Сад смо се већ примакли преломном тренутку – али корени тога сежу много даље у прошлост. Ерозија људских права и демократије у Турској почела је војним ударом 12. септембра 1980, којим су брутално погажене грађанске слободе. Осим кратког периода по успону АКП на власт, када је та партија друштво засипала обећањима о успостављању демократског поретка, суочавали смо се – и још се суочавамо – с непрестаним назадовањем на плану људских права. Но, не заборавимо да је ово и глобални проблем. Људи широм света данас сведоче рапидном опадању нивоа основних људских права и урушавању сваког достојанства. Оно што се тренутно дешава у великом броју земаља равно је колективном распаду система, што би требало да се тиче свих припадника људског рода.
Најмоћније државе воде аутократе попут Трампа у Сједињеним Државама, Сија у Кини, Путина у Русији, Ердогана у вашој земљи, уз још низ властодржаца у малим земљама попут Србије, у којој је председник Александар Вучић заробио све институције. Како објашњавате такав глобални раст ауторитаризма и како се против њега борити?
Могли бисмо том списку да додамо и друге земље – Бразил, Мађарску, Белорусију, на пример. Човечанство је некад прогрес замишљало као једносмерну улицу, верујући да тешком муком изборена права више не могу бити одузета. Испоставило се, међутим, да је то и те како могуће. Након Другог светског рата свет је пролазио кроз кратку хуманију еру, али то није потрајало. Политички експерти би можда боље могли да објасне зашто човечанство глобално назадује, али по мом скромном мишљењу, онима на власти потребна су покорна друштва како би економска машинерија остала наштелована у њихову корист. И управо то је оно што ауторитарни режими испоручују.
Ауторитарни лидери приграбили су алатке попут друштвених мрежа – тог двосеклог мача који нам је донела дигитална револуција – како би њима манипулисали пре него што је човечанство стигло да их уобличи тако да раде у корист добра. Популистичко лудило које је експлодирало у новом миленијуму дало је додатни ветар у леђа ауторитаризму. Још један фактор од утицаја био је и колапс Совјетског Савеза, чиме је поништена дотадашња глобална биполарна равнотежа. У том претходном поретку су политички системи били укорењени у класну борбу. Страхујући од привлачности комунистичких идеја, либералне демократије су својим грађанима морале да дају већа права. Али једном кад је та претња престала да постоји, на класној борби утемељена политика устукнула је пред идентитетским политикама, и на власт су се успели они лидери који су били у стању да понуде привлачне наративе, а не истину.
Како да се с тим боримо? Не знам. Можда вером у људе – у младе – и тако што ћемо стати уз њих.
Каква је улога интелектуалаца, самим тим и писаца, у овим опасним процесима? Да ли да их само са стране посматрају, или да им се гласно супротставе?
У тренутку док вам одговарам на питање, један део мене пита се с каквим консеквенцама ћу се суочити. А онда се сетим: толико много људи до којих ми је стало већ је у затвору. Па ако им се тамо придружим, нека буде како мора. Постоји једна турска изрека која гласи „Korkunun ecele faydası yok”: страхом нећеш преварити смрт. Страх није одговор. Наравно да се бојим – људско сам биће – али у питању је моја земља, коју дубоко волим.
Иако је улога писаца, уметника и интелектуалаца умањена услед бесконачних популистичких удара на њих (и да: интелектуалци за то и сами сносе део кривице), не можемо окренути леђа овим младим људима који су изашли на улице.
У Србији већ месецима трају студентски и грађански протести због корупције која је узроковала погибију 16 људи у паду надстрешнице на железничкој станици у Новом Саду. Пратите ли ове догађаје и како гледате на њих?
У овој ери постистине, у којој се средства масовних комуникација чине крајње непоузданим, моја прва реакција на протесте у Београду била је неверица: да није у питању дезинформација? Али након што сам укрстила наводе неколико поузданих извора, била сам преплављена осећањима. Моје дивљење према српском народу – посебно према његовој младости – узлетело је. Данас пролазимо кроз сличне муке. Солидаришем се с вама. Надам се да ће ови чинови храбрости попут кругова на води проширити светом до свих потлачених људи, и пробудити наду тамо где човечанство стоји на ивици таме. Нека та искра доведе до буђења.
Извор: Радар
