Док се пред нашим очима распадају све друштвено-политичке тековине литија, а Срби бивају скрајнути са позиција одлучивања, у Београду – мук. Ни једне једине изјаве од званичника који се представљају као заштитници српског народа широм земаљске кугле. Ово нас је подсјетило на вријеме литија, када смо гледали слично ћутање оданде одакле најприје очекујемо подршку.
Но, не ћуте сви. Измиљели су разни опскурни квазиинтелектуалци да у којекаквим ријалити програмима и жутој штампи нападају Српску православну цркву у Црној Гори, опањкавајући њено свештенство које се доказало као беспрекорно храбро и морално чисто током трајања борбе за одбрану светиња. Ови душебрижници за, забога, јединство наше Цркве, у сред друштвеног и политичког хаоса у који ових дана тоне црногорска јавна сцена, налазе да пребројавају свештенике и да им мјере „правовјерност“ по свом наопаком шиберу.
Изгледа да је сада то најпречи посао у заштити интереса српског народа у Црној Гори. Или је то можда покушај да се скрене пажња са оног мука из Београда који је ових дана тако упадљив?
Ови лажни критеријуми и измишљена фама о томе да неко покушава да одвоји Митрополију црногорско-приморску од Српске православне цркве, плод су маште медијских мешетара и намијењени томе да се ућутка слободарско свештенство које је изнијело литијски покрет и да се примора да се сваког дана прво посипа пепелом, доказујући да нису оно што желе да им наметну ови најновији богоборци, а онда да се бусају у прса, увјеравајући urbi et orbi да су најправовјернији у националном смислу.
Апсурност оваквих конструкција јасна је свакоме. Ипак, њен циљ је достигнут ако успије да посије смутњу међу вјерницима и унизи углед Цркве у друштву, помоћу инструмента „добар свештеник – лош свештеник“.
Варају се, међутим, они који квалификујући оце наше Митрополије мисле да нашкоде њиховом угледу у народу и унутар Цркве. Варају се јер се вјерни народ сјећа добро гдје је ко био док су биле литије. Ко је предводио народ, а ко је ћутао или утекао… Варају се и због тога што је свештенство Митрополије јединствено и сви свештеници су спремни да се жртвују једни за друге и за свог митрополита.
То што злонамјерници желе да посију раздор, покушавајући да користе различитости у мишљењима свештеника – тако својствену људима који живе у слободи – само је њихова заблуда, која ће завршити исто као наум отимача светиња. Сваки свештеник као жив човјек има право на свој став, али је међусобно јединство и сагласност око оног најважнијег неупитна, а покушај да се они наруше, узалудна работа.
Велики је Бог који нас води. Њега ни један морални Квазимодо не узима у обзир, иако је он главни чинилац збиље вјерног народа. У томе је њихова грешка и њихов пораз.
Јован Челиковић
Извор: Етос
