Умрла је Ведрана Рудан, једна од најчитанијих и најконтроверзнијих хрватских књижевница, позната по директном и бескомпромисном стилу. За „Време“ је говорила о политици, женама, односима Срба и Хрвата и књижевности
Хрватска књижевница, новинарка и колумнисткиња Ведрана Рудан умрла је у 77. години, после дуге и тешке болести, објављено је на њеној Фејсбук страници.
Ведрана Рудан рођена је 29. октобра 1949. у Опатији, а била је једна од најчитанијих и најконтроверзнијих савремених хрватских књижевница, позната по директном и провокативном стилу и оштрој критици друштвених појава, политичара и власти.
Више од две деценије радила је као новинарка у различитим медијима, међу којима су били Национал и Ферал трибјун, као и на радију, а након што је напустила новинарство посветила се књижевности.
Њене књиге преведене су на више језика, а поједина дела адаптирана су за позориште у земљама региона. Писала је о феминизму, породичном насиљу, друштвеном лицемерју, брачним односима, старењу, национализму и политичким елитама.
Велику популарност стекла је дебитантским романом „Ухо, грло, нож“, објављеним 2002. године, а међу њеним познатијим делима су „Љубав на последњи поглед“, „Ја, неверница“, „Костури округа Медисон“, „Мушкарац у грлу“, „Плес око Сунца“ и „Доживотна робија“.
Рудан је на блогу и друштвеним мрежама јавно говорила о борби с карциномом.
Ведрана Рудан: Нисам вољела ни Клинтона који је осиромашеним ураном засуо Европу
Како је говорила Ведрана Рудан
Рудан је често боравила у Србији и за медије говорила о политици, друштву, положају жена, односима Срба и Хрвата, али и о књижевности и сопственом животу. За „Време“ је говорила више пута, а њени одговори били су без длаке на језику.
Једна од тема о којима је говорила био је и председник Србије Александар Вучић. Након председничких избора 2022. године, у интервјуу за „Време“ говорила је о његовом избору за други мандат.
„Србија није имала избор. Могла је изабрати Вучића или Вучића. Претпостављам да мали народи који живе у небитним земљама смију изабрати кога хоће. Судећи по томе колико дуго је Вучић предсједник, Србија је мала и небитна земља. Да је битна, српски народ би изабрао онога кога би му наметнуо нетко коме је Србија у фокусу. Да Вучић не одговара и Истоку и Западу макнули би га или смакнули једни или други. Тренутно не смета никоме, а народ бира једино што му се нуди. Вучић у Србији нема конкуренцију. Мислим да је лукав и вјешт политичар, много лукавији и вјештији него што то мисле његови противници. До кад ће владати, сигурно неће одлучивати српски народ.”
Тема којој се враћала током читавог живота био је положај жена и њихова борба за слободу и равноправност. О томе је за „Време“ говорила 2015. године.
„Положај жена у друштву је моја вјечна тема. Проучавала сам положај жена у многим земљама, разговарала сам са Европљанкама, Американкама, женама из Африке… Након пет минута разговора схватимо да све, ма гдје живјеле, живимо исти живот. Мушкарци су господари, ми смо ропкиње које морамо изгледати попут лутке са насловне стране, бити паметне али то знати сакрити јер мушкарци не подносе памет, морамо бити маме и дојиље али истовремено док дојимо слати и примати мејлове Гугла ако смо менеџерице у тој мамафрендли фирми. На посебној цијени су жене које се враћају на посао трећи дан након царског реза, оне увијек спремне на ширење ногу и глумљење оргазма и пресретне што су за исти посао плаћене само тридесет посто мање од мушкараца. Скужила сам да је свака борба за колективно женско боље сутра бесмислена. Мушкарци владају свијетом, а паметне жене могу се изборити само за своју индивидуалну слободу. Ја сам, за разлику од многих жена, слободна. Имам своју лову, свој кључ своје куће, свога мушкарца без кога могу бити ако не буде све по мом. На вријеме сам препознала свога непријатеља. Схватила сам да ће ми у рату против мушкараца више помоћи израз ретардиране глупаче него памет, па се онда у складу с тим и понашам кад процијеним да ће ми то донијети неку корист. Они су тежи од нас, у просјеку двадесет кила, они имају моћ и лову. Они су нам продали причу да је убијање злостављача злочин, а кад они нама ломе врат то је самообрана. Једна сам од ријетких слободних жена на кугли земаљској зато јер искрено вјерујем да постоји живот и без мушкараца.“
Рудан је често говорила и о национализму и односима Срба и Хрвата, одбијајући да ратне поделе прихвати као трајну одредницу људи са ове две стране границе.
„Морам признати да ми је разговор на тему српско-хрватских односа већ дуго досадан. Сигурна сам да нам је то наметнута тема. Ратовали смо пред двадесет пет година. Давно смо требали ставити криж или крст, како хоћете, на ту тему. Занимљиво је како се роб Јован и роб Ивица морају довијека клати и бројити тко је коме и колико у повијести заклао предака. Кад је о хрватско-српском бизнису ријеч, клања нема. „Наш“ Тодорић уваљује ваше плазма кексе и мени у Хрватској и вама у Србији. Додуше, откако их он продаје, ја их више не једем. Нетко би требао Србима и Хрватима рећи да се наш крвави рат водио да би ваш предсједник Николић носио Армани одијела, његова жена раскошне хаљине а наши политичари дивљаци су преко ноћи постали „господа“ и милијардери. О вашим и нашим банкарима злочинцима да се не говори. И док су наша и ваша „господа“ браћа по нашој проливеној крви, они који су у рату изгубили своје најдраже а у „миру“ носе гаће на штапу, морају се гледати преко нишана. Никад нисам пристала на ову замјену теза, не пристајем ни данас. Нација никога не дефинира. Волим добре људе и када су Срби.“
За Рудан је писање било и начин да се избори са оним што је доживела и осећала. Говорећи за „Време“ о настанку првог романа и значају писања, повезивала га је са ратним годинама и личним осећајем немоћи.
„Писање је терапија, сигурно, као што је терапија гладити мачки леђа, убити себе или жену или опљачкати банку. Сватко се спашава на свој начин. Моје ратне године биле су ми у страшном сјећању док нисам написала књигу. У Опатији и Ријеци није било бомби, али је било страхота у нашим душама што, наравно, не изгледа јако тешко, само не значи да ти душа није рањена ако те не погоди метак. Ја сам се у овом рату осјећала као фрустрирана жртва, попиздила сам. А како сам жртва и не могу ништа направит, јер не можеш убит предсједника државе или наше политичаре лопове, ваши су наравно друкчији, ја сам онда написала књигу. Та књига је искрена, то је исповијест некога коме се нешто тешко догодило, зато и има успјеха.“
Извор: Време
