Piše: Vladimir Pištalo
U Sidi Bu Said su svraćali poznati ljudi, od Lamartina preko Flobera do Alistera Kroulija. Ušli smo u vilu koja je privatni muzej. Izgrađena je u 18. veku. U 20. veku ju je rekonstruisao Taib el Anabi, sin muftije Mohameda Anabija. Tu su postavili i neke lutke. Dvojica ukočenih pušili su i bečili se jedan mimo drugog. Prošao sam kroz kuhinju, biblioteku, vrt, terase, promaje. Ovčja koža na zidu izgledala je kao oblak. Muranski lusteri su visili u čudu. Plave mreže su pokrile prozore. Ako se ne varam tu su se održavale večeri sufijske poezije. Sedeo sam sa suncem uperenim u lice. Želeo sam da tu ostanem i ostarim.
Jutra sam provodio u Medini, staroj četvrti grada Susa.
U muzeju „Dar Essid“ sreli su se muransko staklo i tunižanska keramika. Muzej je imao dva patija. Arabeske su težile beskraju. Urne, kristal, džeferdari, sedef svećnjaci. Ogledala. Vaze. Kreveti sa baldahinom. Pozlaćeni nameštaj. Klavir, sure. Ormari puni… francuskog kiča.
Izbledelog. Dirljivog.
Bio je to svet zastarele raskoši. Jesam li ga voleo? Naravno.
Tu sam video esenblaže pod zvonom. Oleografije. Dreamscapes iz izmišljene Italije. Jedna sentimentalna cura je brala voće, druga je zurila u sunčev zalazak, treća se divila cvetu, četvrta golubici. Pogrešan ukus je bio pravi.
Boje majolike su lebdele. Stajao sam na krovnoj terasi muzeja sa očima punim mrlja. Trebale su mi naočare za sunce. Poda mnom je ležao grad Sus. Kule. I more. I brodovi…
Gledao sam igre veša i vetra. Veš me je hipnotisao malim pokretima. Sunce se reflektovalo na zidovima. Brod je trubio. Rublje se ljuljalo. More se ježilo i maglilo.
Suk u Medini
Šargarepe su bile u suncu. Ribe su bile u suncu. Prodavali su puževe i trave i hlebove. Zabrađene žene su se gegale. Oči su sijale iza velova. Sure su tekle sa kasetofona. Video sam kožu, papuče, pustinjske ruže, škorpione pod staklom, fesove pune začina, plodove kaktusa. Sitne masline.
Riblje škrge su bile sveže, zavrnute. Jedan prodavac se derao. Ja sam mislio da se obraća nekome a on se obraćao svima: „Skuše!“
I pokazivao je obema rukama tako da bi samo ludak mogao pomisliti da to nisu skuše.
Video sam malu tunu i džinovsku tunu. Mačaka je bilo mnogo. Šteta što se nisu hranile muvama. Muve su sletale čak i na led. Prodavci su otimali turiste jedni drugima kao galebovi. Jedan prodavac je vikao mušteriji: „Ja nisam bandit.“
Kupio sam papuče nalik na američko poluostrvo Kejp Kod. Kupio sam limunov začin.
Dve muve su se pobile na stolu. Čovek sa flekom na glavi pušio je istovremeno dve cigarete. Dućandžija je spavao na bali ćilima. Bula je popravljala gaćice ispod haljine. Lice joj je bilo ucveljeno i zavodljivo.
Sušene paprike su visile na zidu. Izložili su zelene masline, beli luk, bademe u džaku, začine jarko crvene i žute, blitvu, rotkvu, lešnik, košpice od tikve. Paprike, kupuse, narove, naravno urme. I kvrgave tikve. Veće tikve u životu nisam video. Beduinke su alakale da naprave prolaz. Suk me je nosio svojim ritmovima.
Tu sam sreo stidljivu šiljonosu devojčicu. Pogledali smo se i osmehnuli. Jer smo se sreli na svetu.
Kokoši u kavezima su smrdele. Ispod grada je bila ulica gde prodaju auto-delove. Pomislio sam na Kamija.
Slapovi sunca su tekli kroz otvore u svodu suka. Trunčice prašine su Demokritu dale ideju o atomima.
Spotovi
Muzički spotovi u Tunisu su drugačiji od onih u Americi. Spotovi neguju čežnjivu osećajnost. Evo jednog prizora.
Mladić i devojka rone jedno drugom u oči. Gleda ih stari čovek i setno se osmehuje: „Ja sam prošao kroz to.“
Devojčica ih gleda radoznalo: „To i mene očekuje.“
Mladić i devojka se igraju sa decom. Zaljubljeni su deo ciklusa života. Nisu samoopsednuti.
Bardo
Ali-beg je poklonio gradu kuću u kojoj se nalazi muzej „Bardo“. Muzej se ponosi rimskim mozaicima. Na njima su lavovi, leopardi, sipe sa lemurskim očima. Morski bikovi i jeleni sa boginjama jahačicama. Kozorozi i satiri sa ribljim repovima. I Posejdon sa kleštima jastoga umesto rogova. I Afrodita u ulozi satirice. I Dionis sa turbanom.
To su bili najveći mozaici koje sam video.
Imao sam utisak da su uzeli sve kopnene životinje, dodali im razdeljene repove i preselili ih među ribe. Pred nama je bila ogromna sinkretistička transformacija. Fascinantna inverzija.
Osećanje sveta, putovanje i putopisanje: Sutrašnji sumatraizam
„Hoćemo još dugo ovde?“, nestrpljivo je upitao vodiča čovek iz turističke grupe.
Sidi Bu Said
Ovde su svraćali poznati ljudi od Lamartina preko Flobera do Alistera Kroulija. Video sam ogromne kaveze za ptice. Ušli smo u vilu koja je privatni muzej.
Izgrađena je u 18. veku. U 20. veku ju je rekonstruisao Taib el Anabi, sin muftije Mohameda Anabija. Tu su postavili i neke lutke. Dvojica ukočenih pušili su i bečili se jedan mimo drugog.
Prošao sam kroz kuhinju, biblioteku, vrt, terase, promaje. Ovčja koža na zidu izgledala je kao oblak. Muranski lusteri su visili u čudu. Plave mreže su pokrile prozore. Ako se ne varam tu su se održavale večeri sufijske poezije. Sedeo sam sa suncem uperenim u lice. Želeo sam da tu ostanem i ostarim. Polako sam srkao mentu sa semenjem bundeve. Posle sam se popeo na terasu.
Gledao sam van ovog sveta.
Šta sam video?
Kubeta. Keramiku. More.
Put
Vozač je pokazivao: „Pišeš! Pišeš li o meni?“
To mi je govorio znakovima.
Smejali smo se.
Pošli smo na put.
Prema Jugu je voda slana pa je i kafa slana. Centar moći je Tunis, centar vere Keruan, centar novca Sfaks („dobri trgovci, jako škrti ljudi”).
Od Hamameta do Sfaksa su masline. Ima sedam miliona turista i sedamdeset miliona maslina. Eto.
Sunce se kaže „Šems“. Mesec – to znamo – „Hamar“.
Video sam kafe „Tarzan“ usred pustinje i „Cafe des Dunes“. U jednom danu sam se posrao dva puta. Drugi put u pristojnom restoranu. Osetio sam se savršeno. Kao Tarzan i anđeo. Stali smo u nekom odmorištu. Bilo je prevruće. Muva mi je sletela na usnu. Bezbrojne muve su sletale na hleb.
Brda su bila ružičasta. Kamen je prelazio u pesak.
Zemlja je pobelela. Masline nestale. Turisti su kupili nar.
Sedeo sam na točku. Mišići su se tresli. Vilica cvokotala.
Keruan
Došli smo u El Džem, mesto amfiteatra. Od kamenja iz njega je sagrađena džamija u Keruanu. Bilo je sveže jutro, kamen hladan kad sedneš. Lutao sam kroz svetlosti i senke. Bio je to treći amfiteatar Rima. Kažu da je mogao da primi 20.000 ljudi. To je bilo strašno mesto smrti. Gladijatorske igre su uništile životinjski svet severne Afrike.
Stupio sam u dvorište džamije u Keruanu. Upitali su me da li sam musliman i da li sam uzeo avdes. Lepi su bili prostor i svetlo. Sećam se atmosfere. Lampe su nam visile nad glavama. Neki ljudi su recitovali. Neki su čitali. Neki su klanjali. Neki su ležali. Dobro je kada ti se Bog nalazi uz bok i slepoočnicu i kad je on dah tvog daha.
Bili smo u Malmati. Sišli smo u berbersku zemunicu-restoran. U nišama smo jeli kuskus sa tikvom. Tu su snimali Ratove zvezda. Bilo mi je žao što u Banatu, gde su ljudi takođe živeli u zemunicama, nema više nijedne. Makar za turiste.
Stali smo u oazi Šebika. Peli se uz crvenu klisuru i dole do mutnozelene vode, dovoljno neslane da bude pitka. Gore su bili klanci, dole palme i vodoskok. Kupili smo minerale i fosile. Na početku su nam tražili 45 dinara, posle je cena bila 1 dinar.
U džipu sam slušao slatku arapsku pesmu. Onda je Sačmov rasparani glas zapevaoWhat a Wonderful World.
Na putu su nam prišli sokolari. Slikali smo se sa malim i velikim sokolom. Devojka iz Novog Pazara zračila je uznemirenom ženstvenošću. Želela je da se uda. Bila je zainteresovana za mene dok nije saznala da nisam musliman. Beduin na konju je prišao i pozvao je da jaše s njim. Ona ga je zagrlila oko struka. Crni konj je prašio kroz pustinju. On je jahao kao Saladin. Fatimi se vijorila kosa.
„Ovaj čovek je prljav“, rekao je sa gađenjem vozač Muhamed. Muhamed je bio ljubomoran.
I – haj!
Pošli smo na vožnju džipovima po pustinji. Mansur, naš sredovečni vozač, tek se oženio. Govorio je o politici. U Sudanu je nafta, zato tamo prave probleme. Amerikanci su umorni, napašće Iran za 20 godina. Zvonilo mi je u ušima od truckanja. Retrovizor se maglio od prašine. Dva momka na zadnjem sedištu su vikala: „I – haj!“
Bili su nezadovoljni: „Daj mi nekog mladog napaljenog, ovaj dedica će da vozi 20 na sat.“
I stvarno. Mansur je štedeo kola.
Jelena L. Petković: Gvozdena pesnica režima pod „krovom sveta“
Obukli su nas u galabije i dali nam marame. Kamile su se digle. Jedan momak je pao. Doktor mu je prepisao kremu i rekao da miruje tri dana. Upozorili su me da sedim previše pozadi. Treba da sednem odmah iza grbe.
Kamila je bila sašivena od vrata morske zmije, tankih nogu, kabastog tela, i zavodničkih trepavica. Lice joj je bilo skaredno. Pokazivala je donje zube. Išla je nezgrapno. Počešala se kao pas. Druga je prišla, pričale su svoje kamilje priče i mi smo im bili dosadni.
Jahačice iz grupe su kukale. „Joj, joj, ja bih sišla.“
Kamila se naginjala uz dine i niz dine.
Mlada iz Železnika je rekla: „Ja ću pasti.“
Pitao sam se, kad bih pao odavde šta bih slomio.
„Drži se sa obe ruke“, rekao joj je muž.
Kada smo sišli, legao sam u pesak.
Prespavali smo u nekoj vrsti oaze. Otišao sam da plivam u krivudavom bazenu pod urmama i cvetovima. Paun je došao da me vidi. Uplašio sam plavu Ruskinju i ona je rekla: „O, bouuuže.“
Slepi miševi su skoro dodirivali vodu. Urme su se navodnjavale iz okruglih zdenaca.
Jezero soli
Duz predstavlja vrata pustinje, koja se nastavlja do Tanzanije.
Svanulo je. Muve su se probudile, planine izbistrile. Još je magla visila nad slanim jezerom.
Belo tlo je pokrila ljubičasta voda. Biljčice su izrasle na soli preko peska.
Mesec se ocrtavao visoko sa desne strane, sunce nisko na levoj. Šems. Hamar.
Sunce se napola pojavilo. Obasjalo je belinu koja je ličila na bljuzgavicu.
Učinilo mi se da je to sjajan predeo za fatamorgane. Fatamorgane se probude oko podne. U ifrite veruju oni koji su navikli da gledaju ono što ne postoji. I ja sam tog dana video more tamo gde ga nije bilo.
Mansur je znao imena za fatamorgane na više jezika. „Miraž“ na španskom znači odraz. Pustinja, posuta solju i kristalisanim staklom, ponašala se kao kugla u disku.
Čitavo ovo slano jezero bilo je nešto što nije trebalo da bude – neka druga realnost iz Avantura Artura Gordona Pima.
Galeb
Ti tipovi su imali manir „ja sam pametniji od tebe”. Jedan je radio u restorana u centru Susa. U restoran je ušla četvrtasta žena, sa kremom na nosu. Moj um je zapevao obrnutu pesmu nad pesmama: „Ružna si, kćeri moja.“
Došla je da poseti „svog dečka”. Pozdravio se ovlašno. Namerno ju je ignorisao. Naručio joj je koka-kolu. Ona je primila to poniženje. Šta je tu čekala? Kraj njegove smene?
Gledala ga je okruglim očima. Stvarno nije bila lepa. Da li ga je plaćala? Sumnjam. Bila je starija. Izgledala mi je siromašna.
Ljigavi lepotan je bio jako zaposlen. Ničim.
Rutinski ju je ostavljao da čeka.
Njegovo ignorisanje je bilo totalno.
Bila je to nadmoć lepog čoveka nad ružnim.
Nastavljala se ta ubermensch-ovska gadost.
Godo nije prilazio njenom stolu. Ona je uznemireno gledala u koka-kolu. Dno prvog C je podvlačilo reč Coca. Vrh drugog C se kicoški umotao pre nego što će natkriti reč Cola.
Posmatrao sam tu jadnu ženu. Posmatrao sam tu jadnu želju suprotstavljenu maherskoj superiornosti. Sen Simon je predlagao da se u društvu uvede seksualni minimum. Uvek sam mislio da je ružnim ljudima teže na svetu. Teže im je u potrazi za onim što svi traže, a bez čega nema sigurnosti.
A stvarno nije bila lepa. Imala je više uglova nego oblina. Nos joj je bio crven. Oči su gledale sa neshvatanjem. Pokušala je da privuče njegovu pažnju.
Tipu sa zulufima je bilo svejedno da li je ta Nemica tu za stolom ili u Hamburgu.
Ona je bila vazduh. Moglo se proći kroz nju. Neželjena. Ponižena. Nevažna.
Čekanje ju je pretvaralo u ništavilo.
Nikako je nije video.
Može mi se.
Može ti se.
Produžavali su se neverica i ponižavanje. Krunile su se granice. Moglo je još duže. I još. I bezobzirnije. Ako bi otišla, bilo bi bolje. Ona to više nije mogla. Sedela je kao zec u farovima.
Nisam ih zaboravio posle svih tih godina.
Ulica u Medini, Sus
Kako su se zvali? Helga? Hasan? Kao da je to važno…
Moje srce je bilo na njenoj strani. Naravno da je moje srce bilo na njenoj strani. Ona je bila čovek.
To sam video u gradu Susu, u Tunisu, stojeći na pločniku pored restorana.
Kelner mi je prišao i rekao:
„Vaš sto vas čeka.“
Izvor: RTS OKO
