Пише: Редакција
Милан Кнежевић и Адријан Вуксановић имају много више тога заједничког него што се на први поглед чини. Обојица, иако црногорски држављани, своје праве послодавце имају у Загребу, односно Београду.
Вуксановићу је надређени Андреј Пленковић чију политику слиједи до у милиметар. Иако наводно представник мањина, у Црној Гори, овај лик неријетко заступа политику која је науштрб црногорских интереса, чак и по тако важним питањима као што су Превлака и „Јадран“. Такође, по диктату из Загреба, једини је од представника мањинских народа који није постао дијелом Владе иако су врата била широм отворена.
Његова нетактичност, па ако хоћемо и дрскост, нарочито се огледа на питањима која су осјетљива за српски народ.
Војин Грубач: „Епски сукоб“ кловнова и марионета: Кнежевића и Ивановића
Вуксановић наиме ту наступа крајње непомиритељски и охоло, нимало не водећи рачуна да најмање 30 одсто његових суграђана чине црногорски Срби. Његово слављење „Олује“ израз је крајње непристојности.
Као такво, Вуксановићево дјеловање много је ближе каквом агенту провокатору него политичару који се бори са мањинска права својих сународника.
Оваква дрскост истовјетна је и код лакрдијаша Кнежевића, уз једину разлику да је газда други. И Кнежевић се такође једнако ноншалантно односи према интересима Црне Горе, очигледно гурајући неки своју политику која нема много логике осим ако није у функцији одређених интереса ван зeмље.
Неко би рекао да су Адријан Вуксановић и Милан Кнежевић политички дијаметралне појаве. Али то је само привидно и на први поглед. У стварности, суштина њиховог дјеловања је иста, само са мало другачијим предзнаком.
