Пише: Спасоје Томић, магистранд историје
Одговор Драгутину Паповићу историчару из Доњих Казанаца (Република Српска), рођеном у Врбасу
Тврдња да су ратни циљеви Црне Горе 1876. били искључиво државни не пада на документима које јој супротставља српска историографија, него на дисертацији историчара кога Драгутин Паповић у свом тексту наводи као највећи ауторитет (са чиме се не слажемо) за политику књаза Николе.
Драгутин Паповић тврди да су ратни циљеви Црне Горе 1876. били искључиво државни, да је свесрпска реторика тога доба била пука идеологија и ратна пропаганда, и да се битка на Вучјем долу може тумачити само у оквиру црногорске државне историје. Први дио тврдње није споран: Црна Гора јесте ратовала за проширење територије и за међународно признање независности. Спорна је једна ријеч: „искључиво“.
Занимљиво је да као свједока за ту тврдњу Паповић зове самога Живка Андријашевића, називајући га најбољим познаваоцем националне и државне политике књаза Николе. Позив је умјестан. Само га ваља прихватити до краја.
Андријашевић је докторску дисертацију Државна идеологија Црне Горе 1878-1918 одбранио на Филозофском факултету у Београду јула 2003, а објавио је 2017. као књигу Црногорска идеологија 1860-1918, уз напомену да највећи дио књиге чини управо рукопис дисертације и да су накнадно прикупљени извори њене закључке додатно потврдили. У том тексту државни циљеви Црне Горе формулисани су овако.
Будући да су Црногорци слободан дио српског народа, а Црна Гора историјски дио некадашњег Српског Царства, крајњи циљ државне политике Црне Горе било је потпуно ослобођење и уједињење српског народа. То је била национална мисија на коју је Црна Гора обавезана „историјским аманетом“, а народ ју је поистовјећивао са осветом Косова и обнављањем Душановог царства. На истој страници стоји и да су Црногорци управо од књаза Николе научили да им је најважнији циљ уједињење српског народа.
То није усамљено мјесто. Андријашевић пише да су се политички циљеви Црне Горе темељили на миту о непрекинутој слободи и на црногорском националном елитизму, те да је борба за околне територије постала борба за ослобађање дјелова Српског Царства и уједно освета Косова, а да је књаз Никола у својим пјесмама позивао у борбу за обнову Царства и за ослобођење читавог српског народа. Пише да је државна идеологија била усмјерена на доказивање црногорског предводништва, односно пијемонтизма, и највећих заслуга Црне Горе и њенога господара за борбу српског народа за ослобођење и уједињење. Пише да је Црна Гора државне аспирације темељила на историјском праву, тражећи оно што је некад припадало Српском Царству, односно све области у којима српски народ живи. Пише да је главна сметња тим плановима била Аустроугарска, која је намјеравала спријечити уједињење двију српских држава. И пише, најсажетије, да су црногорски политички циљеви у суштини били политички циљеви цјелокупног српског народа.
Понајважније је оно што Андријашевић реконструише као рачуницу књаза Николе. Истјеривању Турске с Балкана слиједило би припајање српских земаља слободним српским државама, Србији и Црној Гори. Тако би настале двије велике српске државе које се међусобно граниче. Потом би слиједило њихово уједињење по начелу један народ, једна држава, а отворено би остало само питање династије, на што је књаз Никола имао свој одговор.
Територијално проширење је, дакле, прва етапа уједињења, а не његова алтернатива. Из тезе да су ратни циљеви били државни не слиједи да су били искључиво државни, јер је по истом аутору најдалекосежнији државни циљ управо и било уједињење. Паповић цитира Андријашевића против Андријашевића.
Идеја о српском уједињењу старија је књаза Николе
Владика Петар И упутио је 1807. руском императору план о обнови славеносрпског царства, чије би језгро била Црна Гора, а придружиле би јој се Подгорица, Бока которска, Херцеговина и Далмација, док би пријестоница био Дубровник. Тај план географски излази из сваког могућег црногорског оквира, а слат је великој сили од које се очекивала заштита, у истом часу кад је Цетиње успостављало везу са вождом Карађорђем.
његош своје најзначајније дјело није посветио ниједном црногорском владару ни бици, него праху „оца Србије“, Карађорђу, ономе који је „из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души“. Тиме црногорску историју свјесно уграђује у једну ширу повјесницу.
Најтврђи документ јесте тајни уговор књаза Николе и кнеза Михаила Обреновића од 23. септембра 1866. У уводу се говори о жалосном стању српског народа у Турској и о заједничком раду на његовом ослобођењу и уједињењу, а књаз Никола прима обавезу да се, у случају уједињења двију држава, одрекне пријестола у корист кнеза Михаила. Владар који потписује да ће, у случају успјеха, предати круну, не води политику у којој је уједињење тек пропагандни омот. Тек послије убиства кнеза Михаила Никола ће сматрати да уговор губи важност, што значи да се промијенила прилика, а не начело.
Годину дана послије тог уговора настала је пјесма „Онамо, ’намо“, коју су савременици звали српском марсељезом: разорени двор „мојега цара“, Призрен као својина којој се враћа, свети Дечани, Милошев гроб, позив браћи да се спремају „на српска поља, на поља бојна“. То је косовски програм у осам катрена, написан 1867, девет година прије Вучјег дола, и то не за страну јавност него за црногорске главаре.
Кад је 1876. дошао час, ратни проглас црногорском народу књаз је имао готов управо на Видовдан, три дана пред објаву рата. У прогласу Херцеговцима из јуна исте године позива их да се, здружени с браћом Црногорцима, боре за Херцеговину, коју назива богатом ризницом славних успомена велике прошлости „наше“ и дичном перјаницом народа српскога. И сама Венецијанска конвенција позива се на право двојице владара да ослободе хришћане, а нарочито Србе, у европској Турској.
Љубомир Ненадовић: ГРУДА ЗЕМЉЕ – уз 150 година Битке на Вучјем долу
Држава сама о себи
Из овог периода имамо најважније државне акте у којима су садржане следеће одредбе.
Законик Данила Првога из 1855, дјело књаза који је владао прије Николе, у члану 92. каже да у овој земљи нема никакве друге народности до једине српске и никакве друге вјере до једине православне источне, те да упркос томе сваки иноплеменик и иновјерац може слободно живјети и уживати исту домаћу правицу као сваки Црногорац и Брђанин. По намјени је то одредба о правима мањина, али претпоставка на којој почива уписана је у државни законик.
Најдаље иде званични приручник Познавање закона, штампан у Краљевској црногорској државној штампарији 1914, чији су аутори Живко Драговић, члан Државног савјета и народни посланик, и Љубомир Бакић, министар правде у влади Јанка Вукотића. Ту стоји да се назив „црногорски народ“ не може употријебити у смислу народности, јер су Црногорци по народности Срби. Стоји и оно што је за нашу тему пресудније: да је државна територија Црне Горе тек дио оних земаља у којима српски народ живи искључиво или у већини и које се све скупа зову Српске Земље, те да су од тих земаља постале двије независне српске краљевине, Црна Гора и Србија, док се трећи дио налази под Аустроугарском.
То није опис становништва него дефиниција државне територије као дијела политички раздијељене цјелине. Исти програм улазио је и у школске законе. Закон о гимназијама из 1890. прописује српски језик и историју, општу и српску; закони о народнијем школама из 1907. и 1911. одређују да школа шири српску писменост, државни Земљопис из 1899. и 1911. учи ђака трећега разреда да је сваки Србин у Црној Гори дужан љубити све српске земље у којима живе ослобођена и неослобођена браћа. Ако је свесрпски програм био само пропаганда за спољну употребу, остаје питање зашто га је држава уграђивала у наставни план за дјецу од девет година, деценијама послије Берлинског конгреса.
Вучји до у ријечима самога књаза
Године 1903, над гробом војводе Петра Вукотића, једног од четворице команданата којима и Паповић приписује побједу, књаз Никола је одржао бесједу коју је Глас Црногорца објавио у цијелости. У њој се сјећа управо тога јутра, како је војвода искрај књажева шатора бацио пушку на раме и орловски повикао својима да пођу за њим. Одмах затим долази реченица: „Као они јадни под Косова мученици! Катуњани језгра Црне Горе, као што је Црна Гора понос цијелога Српства!“ А ослови га овако: „С Чева равна Српска Војеводо!“
Нема ту ратне пропаганде, нема Велике источне кризе, нема публике коју треба задобити. Имамо владара који, у миру и у жалости, вучедолско јутро самоме себи објашњава косовским завјетом.
Одрицање кога није било
Паповић завршава тврдњом да се краљ Никола 1918. сам одрекао свога политичко-пропагандног српства. Против тога стоји оно што је његова властита влада штампала. Државни календар Краљевине Црне Горе за 1918, издање краљевског министарства у изгнанству, води Светога Саву као првога архиепископа српскога и посвећује прилог педесетогодишњици пјесме „Онам’, онамо!“, коју назива српском марсељезом. Глас Црногорца, службени орган Краљевине у Нејиу код Париза, објављује 1919. писмо Крста Зрновог Поповића да је Црна Гора она земља ђе се сачувала искра слободе Србинове, а 24. септембра 1920. пише да ће, чим се Црна Гора васпостави, митрополит пећки бити проглашен за патријарха цјелокупне српске православне цркве и да се тога права Црна Гора никада неће одрећи. Ни у изгнанству, ни у сукобу с Београдом, ни у листу који је водио кампању против начина на који је уједињење изведено, црногорска државна страна не напушта српско име.
Ћутање није доказ
Средишњи Паповићев доказ јесте то што у Венецијанској конвенцији нема помена уједињења. Али Конвенција настаје у сасвим другачијој констелацији од уговора из 1866: уз изричито противљење Аустроугарске и уз крајњу резервисаност Русије, у часу кад је свака најава веће српске државе значила дипломатски пораз прије првог метка. Разграничење интересних сфера било је услов да се уопште зарати. Из тога што два владара нијесу у писани акт унијела оно што им велике силе не би допустиле не слиједи да то нијесу жељели већ слиједи да су знали шта се смије написати.
Шта се може признати
Тачно је да Црна Гора послије Вучјег дола није наставила продор у Херцеговину и да је у Берлину тражила територију и признање. Тачно је и да је књаз ставио устанак под своју команду и потискивао утицај Србије. Али то су чињенице о ограничењима и о супарништву унутар истог покрета. Аустроугарска окупација Босне и Херцеговине била је одлучена прије него што је саопштена, и књаз је, као сваки трезвен државник, престао трошити људе на оно што се више није могло добити. Супарништво Цетиња и Београда око тога ко ће водити ослобођење није доказ да су водили различите ратове, него доказ да су се такмичили за исто првјенство.
Закључак
Битка на Вучјем долу припада црногорској државној историји. Она истовремено припада и историји српског ослободилачког покрета, и та два контекста у XIX вијеку нијесу била у супротности ни за кога у том времену, укључујући и интерпретацију историчара на кога се Паповић позива, у дијелу опуса који је Паповић прећутао. Њихово претварање у супротност, дјело је интерпретација ових процеса у XX и XXI вијеку.
Извор: РТНК
