Редитељ два играна филма, оба су приказана у Кану

Влатко Гилић је снимио два дугометражна играна филма и оба су приказана у Кану. После сукоба са тадашњим системом, повукао се из јавности

Пише: Ђорђе Бајић

Јуче је стигла вест да је преминуо Влатко Гилић (1935–2026), један од најособенијих и најзначајнијих аутора југословенске и српске кинематографије.

По образовању архитекта, а по уметничком опредељењу филмски визионар, Гилић је током шездесетих и седамдесетих година снимио низ антологијских краткометражних филмова, освојио најзначајнија међународна признања, укључујући и Сребрног медведа у Берлину, док су његова два дугометражна играна остварења – „Кичма“ (1975) и „Дани од снова“ (1980) – приказана у Кану.

После сукоба са тадашњим системом готово је престао да режира и посветио се педагошком раду, оставивши за собом мали, али изузетно значајан опус.

Гилићева „Кичма“ за мене је одувек представљала посебно гледалачко искуство – филм који је премијерно приказан исте године када сам рођен и који је по свему посебан и другачији од онога што је југословенска кинематографија тада нудила. Да, у питању је необично, херметично и захтевно остварење које тражи стрпљивог и верзираног гледаоца, али управо зато представља праву посластицу за љубитеље неконвенционалног, бизарног и атмосферичног филма.

Ђорђе Бајић: Слике боље прошлости

„Кичма“

„Кичму“ сам открио релативно касно – мислим да сам је први пут погледао тек пре десетак година – и од тада ме фрустрира чињеница да филм још није рестауриран, иако је на листи 100 најзначајнијих српских филмова и иако то апсолутно заслужује. Визуелно упечатљив, препун фасцинантних кадрова и језиве атмосфере, могао би у обновљеном издању да заблиста пред новим генерацијама гледалаца.

Важно је поменути да је „Кичма“ приказана у званичној конкуренцији Филмског фестивала у Кану, што је представљало велики успех за домаћу кинематографију. Гилић је филм градио дугим, хипнотичним кадровима и током читавог трајања употребио свега 176 резова, чиме је додатно појачао осећај нелагоде, клаустрофобије и готово надреалне напетости.

Иако је снимио само два играна филма, последњих година његово стваралаштво коначно добија пажњу коју одавно заслужује.

Краткометражни филмови

Крајем септембра 2021. године Дом омладине Београда приредио је дводневну ретроспективу његових филмова, током које су приказана четири антологијска краткометражна остварења – „In Continuo“, „Дан више“, „Моћ“ и „Љубав“ – уз разговоре посвећене његовом раду.

Имао сам прилику да погледам два, и могу само да кажем – изванредни су. Ако их негде пронађете, обавезно их погледајте. Нећете зажалити.

Гилић је био аутор каквог на овим просторима готово да није било, ни тада, а ни сада. Његови филмови немају прави пандан у југословенској кинематографији – визуелно су смели, поетски, узнемирујући и хипнотишући, а истовремено дубоко промишљени и јединствени. Упркос међународним признањима, остао је неправедно маргинализован и није добио прилику да изгради богатији играни опус.

Слава му и хвала за све што нам је оставио. Није мало.

Извор: Време