(О аватарима и симулакрумима човека, љубави, народа, институција и држава које су преживеле сопствену смрт)
Пише: др Владан С Бојић, адвокат
Да свет више није оно што јесте, него оно што се представља да јестe. Најопасније није када човек умре, ни народ, ни када институције поумиру, није ни држава када умре. Најопасније је када сви они наставе даље да живе и после сопствене смрти.
Најопасније није када умре човек. Ни када умре народ. Ни када умру институције. Ни када умре држава. Најопасније је када наставе да живе после сопствене смрти. Тада више није лако утврдити шта је живо, а шта само изгледа да живи. Шта постоји, а шта се само представља да постоји. Од тог тренутка више не трагамо за истином, већ за њеним изгледом. Не сусрећемо суштину, већ њену представу. И што је та представа убедљивија, све је мања потреба да се суштина уопште тражи. Никада нисам разговарао са Жаном Бодријаром. Никада га нисам ни могао срести. Па ипак, већ годинама разговарамо, није то речима, ни писмима и не кроз време. Разговарамо кроз једну исту сумњу. Кроз питање које ме прати готово читав живот. Да ли је оно што видимо заиста оно што јесте? Или смо се толико навикли на представе да смо престали да примећујемо њихову замену за стварност? Бодријар је ту појаву назвао симулакрумом. Ја сам је годинама препознавао на другом месту.
У судницама, у институцијама система, у држави, у рату, у сукобима, у људима. У пријатељствима. У љубави. Што сам дуже живео, све сам мање био сигуран да је највећа опасност лаж. Лаж је још увек зависна од истине. Она зна да истина постоји. Она покушава да је сакрије. Постоји нешто много опасније. Тренутак када истина више није ни потребна. Када је довољна њена представа. Од тада почиње живот симулакрума. И ту почиње мој разговор с Бодријаром. Не о његовим књигама. Него о животу. Јер сам годинама, потпуно несвесно, понављао таксистима:„Возите ме до зграде на којој пише ‘Врховни суд’.“ Никада нисам говорио: „Возите ме до Врховног суда.“Говорио сам: „До зграде на којој пише.“ И тек много касније сам разумео зашто. Зато што натпис није институција. Као што униформа није војска. Као што круна није краљ. Као што прстен није љубав. Као што заклетва није пријатељство. Као што застава није народ. Као што грб није држава. Као што пресуда није правда. Постоји тренутак у коме знак почиње да живи независно од онога што означава. Од тог тренутка појављује се нешто ново. Не само симулакрум. Појављује се његово лице. Његов глас. Његов осмех. Његов ауторитет. Његов костим. Појављује се аватар. Аватар није суштина, већ начин на који се одсуство суштине представља као њено присуство. Он није сама истина. Он је њен најубедљивији глумац. И зато није опасан зато што лаже. Опасан је зато што постаје уверљив. Толико уверљив да временом почињу да му верују, па чак и они који су га створили. Ту почиње права трагедија. Не трагедија симулакрума. Него трагедија губитка суштине. Јер човек може постати аватар самога себе. Љубав може постати аватар љубави. Пријатељство — аватар пријатељства. Народ аватар народа. Држава аватар државе. Суд аватар правде. И сви ће изгледати готово исто као некада. Само ће нестати оно због чега су постојали.
Потрага за суштином
Човек читавог живота има потребу да тражи разне ствари. Правду. Љубав. Пријатељство. Истину. Државу. Народ. На крају схвати да је све време тражио само једно. Суштину. Све друго били су само различити путеви до истог исходишта. Јер суштина нема много имена. Ми јој задајемо различита та имена. У судници је увек зовемо правдом. У љубави верношћу и бригом. У пријатељству поверењем. У држави легитимитетом. У народу идентитетом. У човеку карактером. Али све су то различита лица једне исте стварности.
Када нестане суштина, не нестаје одмах и њен изглед. Напротив. Тада њен изглед постаје савршенији него икада. Празнина увек тражи раскошну сценографију. Што је мање суштине, све је више декора. Зато симулакрум није рођен из снаге. Рођен је из одсуства. Из празног места које је некада испуњавала суштина. Аватар је први који се појављује да ту празнину сакрије. Он није лажов. Он је наследник одсуства.Он облачи одежду онога што више не постоји. И управо зато делује тако уверљиво. Ниједан суд не почиње као симулакрум. Ниједна држава. Ниједан човек. Ниједна љубав. Сваки почиње као истина. Као жива суштина. Тек касније скоро неприметно, почиње процес замена. Најпре нестане један мали део. Па други, трећи. Нико не примети тренутак када је прешла границе. Јер се суштина не губи у једном дану. Она се троши. Као камен под водом. Као рукопис који годинама додирују туђе руке. Као лице које се неприметно мења док га свакога дана гледамо у огледалу. И онда дође тренутак када је све још увек ту. Иста зграда. Исти грб. Иста тога. Исти закон. Исти прстен. Иста заклетва. Исто „волим те“. Само, више нема онога због чега су сви ти знакови једном настали. Од тог часа — почиње живот аватара.
Не као преваре, него као замене. То је најтежа реч коју сам научио током живота. Замена. Јер се ништа не руши. Ништа не гори. Ништа не нестаје пред нашим очима. Само се суштина тихо повуче. А њено место заузме нешто што јој је готово савршено слично. Зато је симулакрум толико опасан. Не зато што је различит од истине. Него зато што јој је страшно сличан. Толико сличан да више ни сами не знамо шта препознајемо. Истину. Или њену беспрекорну имитацију. И можда управо ту почиње највећа и најузвишенија човекова одговорност. Не да непрестано суди другима, него да непрестано јденоставно пита себе: Да ли још увек живим своју суштину? Или већ дуго живим само њен аватар.
Када костим постане кожа
Постоји тренутак који нико не примети, јер се не чује. Не види се ништа. Не оставља траг у календару а управо тада почиње највећа промена. Не онда када се човек преруши. Него када заборави да је обучен. Свако од нас у животу носи костиме. Костим судије. Костим адвоката. Костим професора. Костим политичара. Костим оца. Костим супруга. Костим пријатеља. То није трагедија. Без улога не бисмо могли да живимо. Трагедија почиње много касније. Онога часа када костим престане да буде одећа. И постане кожа. Када човек више не уме да разликује себе од улоге коју игра. Тада више не говори он. Говори његов аватар. И што дуже говори, све више личи на себе. А све мање јесте он. То није само судбина појединца. То је судбина читавих институција. Институција настаје да би чувала једну вредност. Суд правду. Школа знање. Црква веру. Држава опште добро. Када год заборави вредност због које је настала, институција не нестаје. Она наставља да ради, још уредније, још организованије, још свечаније. Само више не служи ономе због чега је основана. Од тога часа институција почиње да чува саму себе. Као дрво које је заборавило да рађа плодове, а наставило да прави све више лишћа. Сви се диве крошњи. Нико не пита где су плодови. Тако и човек. Почиње да брине о изгледу поштења више него о поштењу. О изгледу љубави више него о љубави. О изгледу части више него о части, изгледу мудрости више него о мудрости. Полако постаје колекционар сопствених одраза. Сваки је лепши и углађенији. Сваки је прихватљивији. Само је сваки корак даље од њега самог. Тада схватамо нешто што је болно. Аватар није маска коју стављамо пред друге. Најпре је стављамо пред себе. Онога дана када поверујемо сопственом аватару, више нам није потребан нико да нас обмане. Обману смо прихватили као идентитет. — најтиша победа симулакрума. Не када превари свет, него онда када превари онога ко га је створио. И зато је потрага за суштином најтежи човеков посао. Она није трагање за нечим што је далеко, него повратак оном што је било најближе. Повратак самоме себи. Јер суштина никада није ни одлазила. Само смо ми, опчињени сопственим представама, престали да је препознајемо. И можда је зато највећа храброст у животу скинути костим онда када нам сви говоре да нам савршено стоји. Јер постоји једно питање од којег човек не може побећи. Не питају га други, већ тишина, када останеш сам, без функције, без титуле, без аплауза, без публике, без униформе, без потврда, без имена која су ти други дали, ко остаје?Ако на то немамо одговор, онда смо неговали аватар, а запостављали човека. И ту, почиње онај тихи, дуги и често болан повратак који нема никакве везе са славом, успехом или поразом. Има везе само с једном речју која је потреба. Са суштином.
Обесмишљавање суштине
Највеће победе не постижу се силом. Највеће победе постижу се онда када противник више не види разлог да се бори. ако и симулакрум не почиње тако што човеку каже: „Ово није истина.“То би било сувише грубо. Сувише очигледно. Истина би се побунила. Не. Он шапуће нешто много опасније. „Какве везе има истина?“ И тог тренутка почиње распад. Не руши се истина, него потреба за њом. Исто чини и са љубављу. Не убеђује нас да љубав не постоји, само нас полако научи да је довољан тек њен изглед. Да је довољна фотографија. Довољна је порука. Довољан је осмех за друге. Довољан прстен. Довољна је годишњица. Довољно је да изгледа као љубав. А онда једнога дана схватимо да смо годинама неговали њену представу, док је сама љубав тихо отишла. Исто се дешава с пријатељством. Пријатељ више није онај коме можеш поверити своју тишину. Постаје онај с којим можеш поделити своју слику. Исто се дешава са чашћу. Част више није оно што човек носи када га нико не гледа. Постаје оно што други говоре о њему. Исто се дешава је с поносом. Исто је с народом. Исто је с државом. Исто је с правдом. Ништа се не уништава, све се само полако — обесмишљава. Као стара црква у коју још долазе људи, али више нико не долази због вере. Као библиотека пуна књига које нико не отвара. Као судница у којој се још увек изричу пресуде, а све је мање правде. Као породица која се још окупља за истим столом, а више нико никога не слуша. Симулакрум не уништава храм. Он из њега исели Бога. Зграда остаје. Звона звоне. Свеће горе. Само је нестало оно због чега је храм подигнут. И то је његова највећа победа. Нијее зато што је победио истину, него зато што је истину учинио сувишном. Човек који више не осећа потребу за истином неће је ни тражити.
Човек који више не осећа потребу за правдом задовољиће се пресудом. Човек који више не осећа потребу за љубављу задовољиће се њеним изгледом а онај који више не осећа потребу за пријатељством задовољиће се друштвом, као што онај који више не осећа потребу за слободом задовољиће се њеним именом. И ту почиње највећа трагедија. Не зато што смо преварени, него престали да чезнемо. Јер човек не живи од онога што поседује, већ од онога за чим чезне. А када му одузмете чежњу за истином, одузели сте му пут до сваке друге вредности. Онда све постаје средство. Човек постаје средство и љубав постаје средство. Пријатељство постаје средство. Држава постаје средство. Знање постаје средство. Чак и сопствено дете може постати средство за испуњење неостварених амбиција. И тада више ништа није сврха.
„The simulacrum is never what hides the truth, it is the truth that hides the fact that there is none.“ Њен смисао није да истина не постоји, већ да се позивањем на истину понекад прикрива да је изгубљена веза са стварношћу. Није опасно када институција погреши. Најопасније је када непрестано говори у име права, док је изгубила његову суштину. „It is no longer a question of imitation… It is a question of substituting the signs of the real for the real.“(„Више није реч о имитацији… Реч је о замени стварности њеним знацима.“) То је готово исто што ми се спонтано омакне: „Вози ме до зграде на којој пише „Суд.“
Све је само степеница ка нечем следећем. Као да живот непрестано говори: „Дај ми још ово, па ћу бити миран.“ А када добије то, одмах затражи нешто друго. И тако до краја. Без мира. Без краја. Без суштине. Тада човек почиње да живи окружен стварима које може да додирне, а губи оно једино што никада није могао да држи у руци. Истину. Љубав. Поверење. Достојанство. Слободу. Смисао. И можда је само зато највећи отпор симулакруму много једноставнији него што мислимо. Не почиње рушењем институција. никаквом револуцијама, бууком, галамама, већ тешким питањем којим човек себе пита: Да ли ово што сада живим има суштину, или сам се зауставио тек на њеном изгледу?
Потреба за суштином
Човек не губи суштину кад изгуби истину, него када престане да осећа потребу за њом. То је највеће умеће симулакрума, не уништава истину, чини је непотребном. Не каже нам:„Не постоји љубав.“ Само нас научи да без ње можемо. Не говори:„Правда је лаж.“ Само шапне:„Правда је сувише спора. Узми што ти је корисно.“Не каже: „Достојанство нема вредност.“ А пита: „Шта ћеш добити ако останеш достојанствен?“ Не говори:„Част је умрла.“ Само се насмеши и каже:„То је било некада.“ Тако почиње велико одвикавање човека од самога себе. Не од ствари. Од потребе за вредностима. И то је најдубља победа аватара. Не онда када навуче ново лице, негоо када у нама угаси потребу. Јер човек живи од својих потреба. Не од физиолошких. Њих деле и животиње. Човек живи од потребе за смислом, за истином, за лепотом, за љубављу, за правдом. Од потребе за добротом. Симулакрум то зна. Зато не напада вредности. Напада потребу за њима. Јер вредност без човека који је тражи постаје пуст споменик. Истина може постојати. Али ако нико више не осећа потребу да је пронађе, она је већ поражена. Љубав може постојати. Али ако нам је довољан само њен призор, њена фотографија, њена јавна представа, онда смо изгубили способност да је живимо. Правда може постојати, али ако нам је довољна процедура, а више не питамо да ли је човек заиста добио правду, онда смо прихватили њен аватар. Тако се не мења свет. Тако се мења човек. Изнутра. Неприметно. Једнога дана човек се пробуди и схвати да га више ништа не боли. Не зато што је нашао мир. Него зато што је престао да осећа. Престао је да жуди, да чезне, да поставља питања. И баш тада симулакрум може да одахне. Јер је остварио свој највећи циљ. Није освојио човека. Човек му се сам прилагодио. Његове жеље постале су наше жеље и његови страхови су наши . Његова мерила постала су наша мерила и његови циљеви наши циљеви. И тада више није потребно насиље, јер човек наставља пут који није изабрао. И зато је највећа трагедија нашег доба што човек све ређе губи слободу споља. Све чешће је предаје изнутра. Одриче се сопствене потребе за суштином у замену за удобност привида. Тиха трговина. Без потписа и сведока и пресуде. Само једнога дана више не знамо шта смо изгубили, јер смо изгубили и сећање да нам је то некада било потребно. Највећи тријумф симулакрума није што је сакрио суштину већ једино зато што је у човеку угасио потребу да је поново тражи.
Методологија симулакрума
Симулакрум не делује силом. Он делује методом. Његова највећа снага није моћ. Његова највећа снага је — стрпљење. Јер зна да човек ретко напушта суштину у једном дану и никада не напада, већ је окружује. Прво релативизује. Истина? „Зависи како се гледа.“ Правда? „Свако има своју правду.“ Љубав? „Свако другачије воли.“ Пријатељство? „Све је интерес.“ Част? „То су старомодне речи.“ Достојанство? „Од тога се не живи.“Ниједна вредност није поречена. Само је свака постала условна. Од тог тренутка човек више нема чврсто тло. Стоји на песку. Све може бити и ништа не мора бити, а када све постане могуће, ништа више није сигурно и тада почиње други корак: Обесмишљавање. Јер оно што је већ релативизовано више нема снагу да се брани. Истина постаје мишљење а правда процедура. Љубав постаје емоција а пријатељство корист, а човек тек функција.
И све што је изгубило своје средиште наставља да постоји тек по навици, а симулакрум ни ту не стаје. То није његов коначни циљ. Његов последњи корак је најтиши. Извлачење суштине. Не њено уништење. Јер суштина се тешко уништава, него се једноставно извуче. Као што се из стабла извуче сок, дрво још стоји, лишће је зелено, крошња је још широка, али више нема живота који га изнутра носи. Тако је и с човеком и институцијом и с државом и с љубављу и с правдом. Спољашњи облик остаје. Унутрашњи смисао је исцеђен. И ту се појављује аватар, не да сакрије лаж, него да попуни празнину која је остала после одласка суштине. Аватар није почетак процеса. Он је његов завршни чин.
Он је лице света из којег је суштина већ извучена. Зато нас не позива да лаж прихватимо као истину, него нас позива на нешто много опасније: да престанемо да примећујемо разлику. Када човек више не осећа разлику између суштине и њене представе, процес је завршен. Не зато што је изгубио истину, него зато што је изгубио меру по којој би истину уопште препознао. И можда је баш ту, у тој готово невидљивој тачки, скривена највећа опасност нашег доба. Не живимо окружени лажима. Живимо окружени представама које су довољно сличне истини да нас полако одвикавају од потребе да је разликујемо.
др Владан С. Бојић: Када арбитрарност замени слободно судијско уверење — одговорност је у бекству
Гордо постоје непоколебљиво формулисана припремљена три закона симулакрума: Релативизуј: одузми вредности њену извесност. Обесмисли: одузми вредности њену унутрашњу сврху. Извуци суштину: остави облик да живи без оног што га је створило.
Робија без зидова
Постоје затвори које човек препознаје. Имају зидове. Капије. Стражаре. Катанце. Човек зна да је затворен. И управо зато у њему живи нада. Све док човек зна да је у затвору, у њему постоји могућност слободе. Али постоји и друга робија. Она нема зидове. Нема катанаца. Нема стражара. У њој човек слободно хода. Слободно говори. Слободно бира.
И зато никада не посумња да је затворен. То је најсавршенији затвор који је човек икада саградио. Онај у коме затвореник верује да је слободан. Симулакруму није потребан кључ. Њему је потребно само да човек престане да тражи излаз. Аватар је управо зато његов највернији чувар. То није зато што нас приморава, него јеро нас успављује. Он нам непрестано говори: „Све је у реду.“ „Све функционише.“„Погледај како све изгледа.“ И човек почиње да верује изгледу. Од тог часа престаје да поставља питања, не због тога што је добио одговор, него зато што је изгубио потребу да пита. То је права робија. Робија без зидова. Без катанаца. Без стражара. Без наредби.У њој човек сам постаје свој чувар. Сам себе убеђује да је све како треба. Сам себе убеђује да нема разлога за сумњу. Сам себе убеђује да је суштина прецењена, а да је довољан привид. И тако највећи затвор постаје невидљив. Ипак, свака робија има само једну слабост. И ова је има. Она не може да преживи разобличавање. Симулакрум се не боји истине. Он се плаши препознавања. Јер онога часа када човек каже: „То није правда, него њен аватар.“„То није љубав, него њен аватар.“„То није пријатељство, него његов аватар.“ „То није институција, него њен аватар“ нешто почиње да пуца. Нису зидови, јер их никада није ни било. Пуца чаролија и привид и моћ која је живела једино од тога да остане непримећена. Зато разобличавање није освета, ни линч, ни хајка. Разобличавање је најбитнији чин ослобођења. Не ослобађа оно симулакрум, већ човека. Јер тек када човек препозна аватара, поново може да пожели суштину и почиње отпор, не насиљем, већ препознавањем. Не рушимо суд јер је изгубио суштину, враћамо му суштину. Не рушимо државу, враћамо јој разлог зашто постоји. Не рушимо љубав, скидамо с ње аватар који је заменио њено лице. Не рушимо човека.
Подсећамо га ко је био пре него што је прихватио своју улогу као свој идентитет. То није борба против света. То је борба за свет. То није борба против институција. То је борба за институције. То није борба против човека. То је борба за човека. И зато се разговори ови не завршава песимизмом. Јер ако је симулакрум могао да релативизује, ако је могао да обесмисли, ако је могао да извуче, ако је могао да истера, ако је покушао да протера суштину из човека, из љубави, правде, из народа, из државе,онда постоји и обрнут пут. Суштина се не враћа силом. Она се враћа онда када је човек поново позове. И зато последња изговорена реч разговора неће бити „симулакрум“, она мора бити суштина. Симулакрум побеђује само док је непрепознат. Онога часа када му човек скине аватар, љушти се његова образина, отпада му кринка варке, и почиње повратак суштине.
Последњи разговор
Пријатељу, никада се нисмо срели. Никада нисмо разговарали. А ипак смо, сваки на свој начин, годинама гледали исту појаву. Ви сте је препознали у знаковима, медијима, у потрошачком друштву, у свету који је стварност заменио њеним представама. Назвали сте је симулакрумом. Показали сте како копија може да надживи оригинал и како човек постепено престаје да разликује стварност од њене слике. Четири фазе симулакрума нису само опис настанка привида већ су историја тихог удаљавања од стварности. У првој, знак још одражава стварност. У другој, почиње да је искривљује. У трећој, прикрива њено одсуство. У четвртој, више нема никакве везе са њом. Постаје самодовољан свет. Ту сте застали, а ја после много година међу људима, у судницама, институцијама и животу, пожелео да направим још један корак. Учинило ми се да симулакрум никада не долази сам, јер тражи лице и глас и тело. Тражи онога ко ће га учинити уверљивим. Зато сам то лице назвао аватаром. Аватар је симулакрум који је добио тело, његов појавни облик и највидљивија победа. Али ни ту се прича не завршава. Јер сам временом схватио да циљ симулакрума није само да замени стварност, његов коначни циљ је дубљи, да релативизује вредности и да је обесмисли из ње извуче суштину, и истера. Да је протера из човека, из љубави, из правде, државе, народа, из институција и то не да би их уништио, него да би њихови облици наставили да живе без ње. Тада човек више не живи међу лажима, живи међу одличним имитацијама истине и зато их тако тешко препознаје. Ту смо се срели, ви сте описали пут симулакрума а ја покушао да опишем његово деловање на човека. И верујем да ниједан од тих путева није довољан без оног другог. Јер свака велика филозофија, ако остане тек опис света, ризикује да постане још један посматрач. Човек не може вечно бити само посматрач, него мора једнога дана да одлучи, не о томе да ли ће срушити свет, већ о томе да ли ће разобличити привид. Јер симулакрум није најјачи онда када је свуда, већ када остане — непрепознат. Зато је први чин слободе препознавање. Онога часа када аватар изгуби маску, почиње да се враћа оно што никада није смело бити протерано. Суштина. И ако ови разговори имају иједну наду, она није у победи над симулакрумом, већ у вери да човек још увек има снаге да препозна разлику привида од суштине. Све док разлику препознаје, види, разуме, пут назад није изгубљен.
Дуго смо разговарали. Дуже него што то време уме да измери. Понекад смо се разумели без речи а понекад разилазили да бисмо се касније поново срели. Заједно смо пролазили кроз привиде, знакове, симулакруме и аватаре. Тражили смо где почиње њихова моћ и где престаје човекова слобода. А сада, на крају, чини ми се да смо обојица дошли на исто место и то није место на коме смо изгубили истину, него на коме смо изгубили суштину. И ту смо се поново срели. Ту, где смо је једном испустили из руку. Ту, где је неприметно почела да се удаљава од нас, где су је извлачили, истеривали и протеривали из наших речи, наших закона, наших љубави, наших институција, и наших држава и, најзад, из нас самих. Можда је и најважније што смо на крају разговора нисмо пронашли нову теорију. већ оно што никада није смело бити изгубљено — суштину. И ако смо је већ поново препознали, немојмо је више остављати саму. Чувајмо је. Бринимо о њој. Пазимо је. Као што се чува пламен који може да угаси и најмањи ветар, као што се чува реч дата без сведока, као што се чува поверење које се тешко стиче, а лако губи.
Носимо је са собом, али не као заставу коју ћемо показивати другима, већ као тихи унутрашњи компас који ће нас враћати себи кад год залутамо. Не дајмо је ниједној идеологији. Ниједној власти. Ниједној институцији, ни страху. Ниједној користи. Јер онога часа када суштину предамо за било шта друго, добили смо привид, а изгубили смо себе. И зато, ако бих после свега морао да све сажмем у једну мисао, она би била једноставна: Симулакрум није највећа опасност зато што уме да створи привид, него када нас наведе да заборавимо да је суштина вредна сваког тражења и сваког чувања. А човек остаје човек само док уме да је препозна, да јој се врати и да је, када је пронађе, више никада не пусти из својих руку. Добро смо разговорали, не јер смо све разумели, нисмо, него јер смо, тражећи смисао, поново пронашли место на коме суштина још увек чека човека. И ту, на том месту, растајемо се без опроштаја. Јер од суштине се више не одлази. Њој се, коначно — остаје.
